Slava tradicionalno, ali i ove godine uz ograničen broj gostiju

Oktobar, novembar, decembar i januar, meseci su u godini kada najveći broj Srba proslavlja svoju slavu. Međutim, zbog pandemije koja je zahvatila ceo svet, tradicionalna proslava i okupljanje izostaju već drugu godinu zaredom. Većina naših sugrađana, i ove godine najavljuju skromno obeležavanje svetkovina.

Istoričar Miloš Damjanović, za Kontakt Plus radio kaže, da je slava jedan specifičan i ritualni običaj koji je karakterističan za srpski narod. 

„Slava vodi poreklo od davnih vremena, odnosno još iz vremena kada su preci Srba došavši na Balkansko poluostrvo počeli da primaju hrišćanstvo, krajem devetog i početkom desetog veka i proslava slave datira još iz tog vremena“, objašnjava Damjanović.

Prema njegovim rečima, tradicionalno najbitniji običaji koji treba da se ispoštuju na dan krsne slave su sečenje slavskog kolača u hramu i paljenje sveće i kandila u porodičnom domu, gde se proslavlja svetitelj. 

„Ona u suštini ne bi trebalo da prelazi granice nekog porodičnog okvira, uže i eventualno šire rodbine, najbližih prijatelja, kumova i slično. Tako da sastavni i obavezni deo proslave slave jeste i paljenje sveće u čast svetitelja koji se proslavlja i kandila unutar porodičnog doma. Svakako je poželjno da porodica u domu ima i ikonu svog zaštitnika“, kaže Damjanović. 

On dodaje i da se slava nasleđuje sa generacije na generaciju – sa oca na sina i da ženska deca po nekom ustaljenom običaju uglavnom kada se udaju proslavljaju slavu svog supružnika. 

Takođe, pojašnjava da pored porodične krsne slave, postoje i one koje su vezane za ustanove ili profesije, pa je tako školska slava Sveti Sava, a lekarska Sveti Vrači Kozma i Damjan. Postoje i crkvene i manastirske slave koje proslavljaju svetitelja kome ja namenja zadužbina, kao i seoske slave koje se nazivaju još i zavetinama. 

„Crkve i manastiri imaju svoje slave. Te slave su uglavnom vezane za svetitelje kojima su te crkve ili manastiri posvećeni, tako da postoje oni čuveni crkveni sabori, odnosno vašari, panađurištka koja su se tako ranije zvala, koji imaju konkretno vezu sa tim crkvenim ili manastirskim svetiteljem, tako da i bratstva i sestrinstva manastira imaju svoje slave. Takođe, postoje i one zavetine, odnosno seoske slave gde čitavo selo, odnosno sve porodice u selu, proslavljaju jednog zajedničkog svetitelja tog sela. To su obično bili svetitelji oni kojima je posvećena seoska crkva ili neki drugi koji su u dogovoru bili prihvaćeni od strane svih seljana. Te slave se još nazivaju i zavetinama zbog toga što, i kao što sama reč kaže dat je zavet, ljudi su se zavetovali da će proslavljati nekog sveca kao njihovog zaštitnika i od njega očekivati pomoć u svim nezgodnim situacijama, prilikama ili uopšte držati do njegovog imena i proslave.“

Damjanović ukazuje i da se slava danas drugačije slavi u odnosu na ranija vremena, a da je to uslovljeno određenim okolnostima koje su okruživale različite generacije, pa se tako recimo, u vreme okupacije, slava proslavljala uz ograničenja. Međutim, za njega je i današnji način obeležavanja slave, neodgovarajući. 

„Postoje razlike i one su uslovljene i različitim društveno-političkim, ekonomskim i drugim okolnostima u kojima su živeli različiti naraštaji. Usled okupacionog stanja, proslava slave morala se ograničavati, ili održavati u tajnosti, da bude što je manje moguće vidljiva za javnost i za organe vlasti, tako da je uslovljena bila tim nekim brojnim društvenim faktorima. Danas se proslavlja na način koji je uslovljen i nekim devijantnim i degenerativnim pojavama koje su, nažalost obuhvatile srpski svet. Većina Srba danas slavu proslavlja na, najblaže rečeno, neodgovarajući način. Da ne kažem da tu ima i primesa možda i skrnavljenja same slave kao svetinje i svetitelja, i uopšte duha hrišćanske vere. Mi znamo da ima tu nedoličnog ponašanja i postupanja, da ima i upotrebe vatrenog oružja i raznih nepriličnih oblika ponašanja u smislu napijanja, neretko možda dolazi i do svađa, tuča ili bilo čega drugog što je totalno u suprotnosti sa duhom hrišćanske veroispovesti i uopšte sa duhom slave kao svetkovine“, navodi on.

Građani u duhu pravoslavlja, ali uz poštovanje epidemioloških mera

Naši sugrađani sa kojima smo razgovarali, poštovaće tradiciju slave i običaje koji je simbolizuju, ali će, zbog epidemijske situacije, kod većine broj gostiju biti skromniji.

„Kao moj paradeda, deda, otac i ja, ne menjamo ništa. Normalno mesi se slavski kolač, pali se sveća, kuva se pšenica, ide se u crkvu, pre toga uzima se vodice. Ili dolazi pop da stavlja vodicu, ili sad zbog korone ide se u crkvu i uzima se tamo. Imaćemo malo goste, ne smemo baš mnogo da zovemo, jer ne dozvoljavaju, moramo malo uže, ali nećemo ništa promeniti“, kaže stariji sugrađanin. 

„Kao prošle godine, bez gostiju samo moja deca. Neću ići nigde, čestitaću telefonom i to je to“, obazriva je jedna naša sugrađanka. 

Naša sledeća sagovornica će ipak, ići na slave, ali s druge strane, skromno proslaviti svoju. 

„Idem na slavu, idem kod sestre nego šta. U krugu porodice, mi idemo uveče, druga grupa sutradan, treća po grupama ko je najsvojši ide uveče. Meni je Sveti Arhanđeo slava, i isto tako slavimo. Mi smo uvek imali puno gostiju i muzika i igranka i sve, a sad ove godine videćemo, samo najuže ko je. Ako neko dođe ne možeš da ga vratiš“, kaže ona.

„Standardno kao i svake godine, da se obeleži zbog duhovnog zdravlja. To utiče na kompletan život ljudi koji imaju svoju veru. Možda ću ići kod drugara jednog, ali sve je to sada manje zbog ove situacije. Uglavnom želim svim našim sugrađanima sve najlepše, zdravlja, sreće i veselja i neke finansijske podrške svakoj porodici u Kosovskoj Mitrovici“, kaže jedan sredovečni Mitrovčanin.

„Proslavljam u duhu pravoslavlja, ali samo u krugu porodice zbog nastale situacije sa koronom. Ne idemo na slave i samo u krugu porodice proslavljamo“, ističe jedna starija sugrađanka. 

„Na slavu se ide, ali kad se pozove. Nezvan se ne ide. Kod poznanika ići ću sigurno, ako ništa drugo na kafu. Zbog pandemije to je sada malo ograničeno, ali bez toga ne može. U krugu porodice će sve to da se održi“, objašnjava još jedan naš sagovornik.

Slava, kao nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, prepoznata je od strane Uneska (Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu) i od 2014. godine, upisana je u njihov registar nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Izvor i foto: Radio Kontakt plus

Comments