Prizrenska Bogoslovija na “Pijaci knjiga”: Knjiga je suštinski princip očuvanja načela vere

“U početku beše Reč, i Reč beše u Boga i Reč beše Bog”.

Pre nego li se u Jevanđelju po Jovanu pomene i sam Bog, pominje se reč Reč, koja se sa Njim poistovećuje. Reč (logos) starija je od svega stvorenog. To nije bilo čija reč. Već Reč Božja. Poznavanje i prepoznavanje reči je ono što čoveka čini slovesnim bićem, drugačijim i uzvišenim u odnosu na sva ostala živa stvorenja na Zemlji. Samo Bogu i čoveku je moguće da je razumeju. Toliko je ona važna.

Biblija znači knjiga. Da bi je u pisanom govoru razlikovali od ostalih knjiga, Grci, iz čijeg jezika ova reč potiče, pišu je velikim početnim slovom – Knjiga. Sveta knjiga hrišćanske vaseljene, najčitanija je, najprodavanija, najvoljenija, najprovokativnija i najkritikovanija knjiga od pojave pismenosti do danas.  Bog je po svojoj svemogućoj prirodi mogao  da istinu o Hristovom životu i stradanju, pa i onu upozoravajuću futurističku predstavu sveta pred sam kraj njegovog pregrešnog postojanja, obznani i ostavi živom na neki drugi način. Ipak nije. Odabrao je da Istinu svim pokolenjima koja će doći nakon Hristovog krstolikog telesnog odlaska, sačuva u knjizi. Time ju je na svojevrstan način osveštao. I tako bi valjda svaki hrišćanski pisac, trebalo da je doživljava – kao sakralni predmet, dostojan jedino čiste istine.  Jevanđelje je knjiga o Bogočoveku. Sve nakon nje napisane, knjige su o Čoveku ili čoveku.

Koliko je knjiga uticala na hrišćanstvo? Koliko je važna u verskom životu jednog pojedinca, naroda pa i celokupnog hrišćanskog sveta? O tome su u okviru malog sajma knjiga u PKC „Akvarijus“ sinoć govorili profesori Bogoslovije u Prizrenu „ Sveti Kirilo i Metodije“ – jeromonasi Nikita Adamović i Isidor Jagodić.

“Pojmovi vera i knjiga od samog početka i nastanka hrišćanstva stoje u najbližem mogućem odnosu. Uopšteno uzevši i sve religije sveta, od najstarijih vremena do danas, predstavljene su u svojim svetim knjigama. Da pomenemo vedske knjige hinduizma, veliki korpus od kojih su najpoznatiji Mahabharata, Ramajana i druge. Zatim jevrejska Tora, starozavetno petoknjižje, judaistički Talmud, egipatska Knjiga mrtvih, tibetanska Knjiga mrtvih, hrišćanska Biblija, islamski Kuran i moglo bi da se nabraja još mnogo” rekao je jeromonah Nikita.

Osnovna verska načela postojala su i u vreme pre nego li je čovek izumeo pismo, ali pojava pismenosti i knjige, stvorila je uslove za stabilnije i kontrolisanije prenošenje verskih načela sa generacije na generaciju.

“Usmeno predanje verovatno jeste onaj prvobitni način izražavanja i predstavljanja nekog verskog učenja. Ali, od kada je čovek počeo da zapisuje, počev od primitivnog pećinskog zapisivanja simvola, pa do samih prvih zapisanih reči, knjiga je postala i ostala taj suštinski princip očuvanja načela neke vere. Tako je i sa hrišćanstvom” kaže otac Nikita.

Koliko je zapisana reč važna za hrišćanstvo, najbolje ilustruje činjenica da je “bogonadahnutost teksta” jedna od prvih lekcija koju bogoslovi uče.

Deluje da je Biblija pisana jednostavnim, veoma razumljivim jezikom. I jeste. Može da je čita i razume svako ko zna azbuku. Ipak, svaka priča iz Hristovog života nosi višestruku poruku i pouku. Zato se sveti oci od vajkada trude da tekstove Svetog pisma protumače i dodatno približe pastvi. Ta tumačenja su još jedna vrsta spisa od neprocenjive važnosti za hrišćansko učenje.

Od oca Nikite saznajemo da je prvo Sveto pismo zapisano na papirusu. Knjige pisane na pipirusu bi se savijale u svitke. Knjiga kakvu danas poznajemo svoje obličje poprima znatno kasnije. U četvrtom veku, u upotrebu ulazi pergament, slagan u tzv. tetradion koji oblikom kreće da nagoveštava obrise današnje knjige.

Biblija je centralna figura u liturgiji. Nijedno bogosluženje ne može se zamisliti bez nje.

“Biblija i liturgija su neodvojivi pojmovi jedan od drugog. Biblija je reč Božja a u Liturgiji mi upućujemo reči Bogu koje su  ili potpuno prenesene iz Biblije ili su njome inspirisane. Sve anafore crkve, centralne molitve, sazdane su od biblijskih tema i motiva. Značaj Svetog pisma koje zauzima centralno mesto u svetoj liturgiji i fizički i duhovno je ogroman zbog njegovog autoriteta koji potiče odatle što je ono nastalo u crkvi, nadahnto je i podstaknuto živim životom Hristove crkve. Ono nije nastalo iz pera nekog akademskog pisca koji je sedeo za stolom i razmišljao o tome šta bi mogao da napiše. To je jako bitno. Napisali su ga svedoci ili učenici svedoka. U pitanju je posredno i neposredno iskustvo. Jovan i Marko, apostoli, živeli su i proživeli su sa Gospodom sve ono o čemu su pisali, a Mateja i Luka su bili učenici Petra i Pavla ali nije isključeno da su imali direktan kontakt sa samim Gospoda” priča otac Nikita.

 Iskustvo čitanja je iskustvo izobraženja ljudske misli i osećanja. Potanjanje u drugi svet koji može biti dobronameran ili zlonameran, pa stoga svaka pročitana knjiga, mora da ostavi trag  u čoveku. Odabir literature samim tim, spada u veoma važan i nimalo lak zadatak.

“Treba čitati sve. Potreban je neki oprez, ali ako je čovek radoznao i voli da čita, zašto da ne čita, samo treba da pita ako nije siguran u nešto” kaže otac Nikita i priseća se da je u ne tako davnoj prošlosti veliki broj ljudi tražeći odgovore na pitanja u pogrešnoj literaturi bez duhovnog nadzora crkve, svoje duhovno traganje završio u nekoj sekti. Stoga je važno držati se literature koja se objavljuje sa blagoslovom Srpske pravoslavne crkve, što je jasno naznačeno na prvoj strani knjige.

Knjiga je i danas glavni medijum prenošenja pravoslavne misli i pravoslavnog predanja, pa stoga i sama Prizrenska bogoslovija ima bogatu izdavačku delatnost, koja je te večeri predstavljena mitrovačkim čitaocima. O vrednim i mnogobrojnim izdanjima, prisutnima je govorio jeromonah Isidor.

“Ipak, i pored svih ovih knjiga,i pored svega ovoga i sve važnosti knjige o kojoj smo govorili večeras, iznad svega toga  mnogo su nam važni ljudi, I zato je važno da su ovde i deca. Jer neće deca sama čitati ako roditelji ne čitaju. Neće se desiti čudo da se rodi ljubav prema knjizi, ako ne bude bar malo preneta sa nekoga. Zato je važno da imamo ovakve momente, ovakva okupljanja i da u to sve budu uključena deca” poručio je otac Isidor.  

Veče posvećeno knjizi, veri i izdavačkoj delatnosti prizrenske Bogoslovije, pesmom i muzikom su upotpunili đaci ove najstarije škole na Kosovu i Metohiji, koja ove godine obeležava 150 godina postojanja.

Kada bi Biblija bila jedina hrišćanska knjiga ikada napisana, bila bi dovoljna…. za sve. Za hrišćanina ona je više od štiva. Ona je sama istina, uteha, udžbenik životne nauke, drama koja se nikada ne završava jer se kroz liturgijsku, evharistijsku praksu, nanovo i nanovo događa. Zbirka odgovora na sva čovečja pitanja. Najljubavnija knjiga o žrtvovanju Jagnjeta zarad spasenja Adamovih i Evinih potomaka. Pisana hiljadama godina, tako da nikada ne bude završena. Da krepi i teši ljudsku dušu, dok se ne obistini obećanje u njoj dato – Veliki Hristov drugi dolazak sa Istoka.

Izvor: Radio Kosovska Mitrovica

Foto: PKC “Akvarijus”

Comments