Hraniteljstvo je mera zaštite dece koja su bez roditeljskog staranja ili dece koja jesu pod roditeljskim staranjem, ali to staranje ne pruža optimalne uslove za neometan psiho-fizički razvoj deteta. Procedura prebacivanja deteta iz biološke u hraniteljsku porodicu je složen, zahtevan, nikada lak i brz proces. Ali, o njemu se u javnosti malo zna i puno je predrasuda i dezinformacija.
Procedura počinje procenom da nije u najboljem interesu deteta da ostane u biološkoj porodici jer trpi neki oblik nasilja, zlostavljanja ili zanemarivanja. Zatim, na predlog Centra za socijalni rad, pokreće se postupak za delimično ili potpuno lišavanje roditeljskog prava roditelja koji nanose štetu detetu. Rešenjem suda roditeljima se ta prava ograniče ili ih se potpuno liše, i dete se, da bi se odabralo najmanje restriktivno rešenje, smešta u hraniteljsku porodicu. Na području Kosovke Mitrovice i Zvečana postoji 13 hraniteljskih porodica, u Zubinom Potoku ih je tri i u Leposaviću jedna.
“Hraniteljstvo zapravo simulira toplo porodično okruženje u kome se dete oseća sigurno i u kome može normalno da raste, da se razvija. To nije nikakvo kažnjavanje porodice” kaže za Radio Kosovska Mitrovica psiholog i psihoterapeut Simona Đurović, supervizor u Centru za socijalni rad Zubin Potok. Inače, ova opština je prva u kojoj je hraniteljstvo zaživelo kada govorimo o severu Kosova.
Sa promovisanjem hraniteljstva na ovom području počelo se u februaru 2016. godine. Pojavila se potreba za ovom vrstom socijalne ustanove jer su centri za socijalni rad imali više evidentiranih slučajeva ugrožene dece, a prema etičkim principima, nepoželjno je izmeštati dete u hraniteljsku porodicu koja je teritorijalno udaljena od biološke.
“ Shvatili smo da potreba postoji. Imali smo decu u riziku ali su sve hraniteljske porodice bile na teritoriji centralne Srbije. Tako smo došli na ideju da tu hraniteljskju uslugu razvijamo na našem području – blizu detetove biološke porodice, blizu škole, drugara. Tad smo organizovali obuku po programu “Sigurnim korakom do hraniteljstva” . To su radili stručnjaci Centra za socijalni rad Zubin Potok i oni su tada, u prvom krugu, obučili osam porodica – sedam iz Zubinog Potoka i jednu porodicu sa teritorije Leposavića” .
Prema rečima naše sagovornice, od tih osam obučenih, hraniteljstvom se danas bave četiri porodice – tri iz Zubinog Potoka i jedna u Leposaviću.
“Ove tri u Zubinom Potoku funkcionišu odlično. Mi imamo nadzor nad kvalitetom pruženih usluga, u kontaktu smo i sa hranjenicima i sa hraniteljima i u sva tri slučaja su u pitanju srodnici, što i jeste najbolja opcija, dakle da hranitelji budu srodnici,” kaže Đurović i objašnjava da se time efikasno izbegne šok koji bi dete doživelo odlaskom u nepoznato okruženje i među nepoznate ljude.
Godinu dana kasnije, 2017. krenulo se sa razvijanjem usluge hraniteljstva u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici u saradnji sa Međuopštinskim centrom za socijalni rad Kosovska Mitrovica.
“Tu smo imali 13 zainteresovanih porodica od kojih je takođe većina bila u statusu srodničkog hranitelja i oni su na obuci samo obogatili znanje. Jedna porodica je bila zainteresovana za tzv. urgentno hraniteljstvo namenjeno brizi o deci u kriznim situacijama. Imali smo jednu situaciju u Sočanici gde je dete ostalo samo usled pogibije oba roditelja u saobraćajnoj nesreći. Tu se deluje brzo i tome je namenjeno urgentno hraniteljstvo”.
Proces promocije hraniteljstva urađen je pametnim umrežavanjem vladinog i nevladinog sistema, uz podršku UNICEF-a. Ideja je bila da se nastavi sa obukama nakon dve godine ali nažalost sa tim se stalo.
“Ove porodice rade dobro. Mi ih kontrolišemo, vršimo evaluaciju ali stalo se sa promocijom. To nedostaje i zato ljudi nemaju informacije. Usled neznanja, ljudi doživljavaju hraniteljstvo kao neku kaznu biološkoj porodici, a nije tako” kaže Đurović i dodaje da dete čak ostaje u kontaktu sa svojom biološkom porodicom ukoliko je to moguće. Paralelno sa zbrinjavanjem deteta, vrši se osnaživanje i pripremanje biološke porodice za detetov povratak. A povratak se dešava do 18, ako je dete na školovanju najkasnije do 26 godine.
Da bi porodica bila hraniteljska mora da ispunjava minimalne standarde. Mora da ima stambenu jedinicu koja obezbeđuje prostor za dete, moraju da budu u mestu koje infrastrukturno je dobro povezano sa školom, sportskim, kulturnim i zdravstvenim ustanovama, hranitelji ne smeju biti osuđivani, ne moraju da budu u radnom odnosu i ne moraju da budu roditelji.
“Bitno je da su sposobni da shvate da se tu radi o detetu koje je proživelo traumu, da imaju kapacitet da se nose sa tim, da su empatični, spremni na saradnju i sa stručnm radnicima centara za socijalni rad i sa biološkom porodicom, da neguju identite deteta ukoliko je ono druge veroispovesti, boje kože itd” objašnjava Đurović.
Razlikuju se standardizovano, specijalizovano, urgentno i povremeno hraniteljstvo.
“Tzv. povremeno hraniteljstvo koje je neka vrsta predaha za porodice sa decom koja imaju neke probleme u razvoju što ume da bude naporno. Tu se porodici pruža mogućnost da na nekoliko dana negu i brigu o detetu prepuste nekom drugom, ko se usko specijalizovao za to, tako da se oni odmore, prikupe snagu i resurse da se dalje brinu o svom detetu”.
Đurović kaže da loša materijalna situacija nikada ali nikada nije razlog za izmeštanje deteta iz biološke porodice. Svakako da se eventualna materijalna ugroženost evidentira prilikom procene uslova u kojima dete živi, ali to nikako nije presudno. Reč je o potpunoj dezinformaciia prilično ukorenjenoj u javnosti. Porodica može da bude i izuzetno imućna, ali ukoliko se utvrdi da na bilo koji način šteti detetu, biće podnet zahtev za njegovo izmeštanje u hraniteljsku porodicu.
“Odluku o eventualnom izmeštanju deteta mi uvek donosimo nakon dugog premišljanja. To nikada nije laka odluka i uvek sledi nakon više bezuspešnih pokušaja da se odnosi u biološkoj porodici repariraju . Porodici se najpre pruža i jednokratna i kontinuirana novčana pomoć, pruža im se savetodavni rad, u nekim slučajevima i psihoterapijski rad – dakle mobilišu se svi resursi te porodice da dete ostane tu. Ali, ako imate situaciju u kojoj je njegova egzistencija dovedena u pitanje, onda nemate više dilemu i u takvim situacijama se dete izmešta u hraniteljsku porodicu. To nikada nije materijalna situacija jer je to nešto nadoknadivo, ali recimo grubo zanemarivanje deteta, nasilje i zlostavljanje jesu razlog i to najčešći razlog iz kojeg se odlučujemo na ovakav korak” napominje Đurović i naglašava da dete uvek mora da bude saglasno sa odlukom o odlasku iz biološke porodice, te da se ni pod kakvim okolnostima dete ne odvodi “na silu”.
“ Dete mora da participira u toj odluci, daje se dovoljno vremena da mu se lepo objasni da se pripremi. Uspostavlja se saradnja i sa biološkom porodicom koja daje pisanu saglasnost, ukoliko nije lišena roditeljskog prava. Sve vreme se dete pita . Ono ima pravo u periodu adaptacije i da odbije hraniteljsku porodicu, ako mu se ne dopadaju. Mi se trudimo da uparimo dete sa adekvatnom porodicom” objašnjava Đurović i ističe da je u pitanju složen proces sa kojim se nikada ne brza.
Treba naglasiti i da je hraniteljstvo privremena mera koja se završava onog momenta kada se okolnosti u biološkoj porodici promene na bolje.
Hraniteljske porodice na mesečnom nivou dobijaju sredstva u visini prosečne mesečne zarade. Takođe za njih su obezbeđena sredstva neophodna za izdržavanje deteta. Raspolaganje tim sredstvima takođe je kontrolisano od strane nadležnih.
Izvor i foto: Radio Kosovska Mitrovica
