Nasilno i spontano rasrbljivanje srpske kulturne i duhovne baštine na Kosovu deo su plana i projekta koji se spontano sprovodi, piše Sputnjik.
Destrukcija, albanizacija i kosovizacija tri su procesa kojima se rasrbljuje srpska kulturna baština, rečeno je na naučnom skupu “Zaštita, očuvanje i afirmacija srpskog kulturnog nasleđa na KiM“ održanom u SANU.
Tri procesa, destrukcija, albanizacija i kosovizacija, prema rečima Darka Tanaskovića, nekadašnjeg srpskog predstavnika pri Unesku, teku paralelno, s tim što je intenzitet promenljiv, s obzirom na okolnosti.
Tri procesa protiv srpske baštine
Paradigmatični slučaj destrukcije dogodio se u pogromu marta 2004, kada je stradao veliki broj srpskih kulturnih i duhovnih dobara, podsetio je Tanasković.
Destrukcija se, dodaje on, ne vrši uvek nasilno, jer u sadašnjim je okolnostima teško zamisliti da neko fizički nasrne na dobra koja se nalaze pod zaštitom Uneska ili su u polju pažnje međunarodne zajednice. Međutim, nasilje se tiho i sistematski sprovodi nad srpskim kulturnim dobrima. To ide od pojedinačnih incidenata, napada i pljački izdvojenih objekata, kroz komplikovanje i otežavanje administrativne procedure realizovanja zahteva za obnovu dobara.
“To ide dotle da se spomenici prepuštaju zubu vremena, da se ne interveniše gde bi trebalo, sve dotle da se neki crkveni objekti koriste kao javni nužnici. Sve je to sistematski sprovođeno nasilje i ono se nastavlja, za sada bez drastičnih primera kakav smo imali 2004, ali, moje duboko ubeđenje je da se može očekivati ozbiljnije izbijanje nasilja ukoliko se politički proces ne bude mogao deblokirati na način na koji to žele Albanci i neki od onih koji ih podržavaju“, smatra Tanasković.
Albanizacija nasleđa
Albanizacija podrazumeva posezanje Albanaca za srpskim kulturnim nasleđem u smislu falsifikovanja njegove kulturne i civilizacijske pripadnosti i proglašavanja srpskih kulturnih dobara albanskim. Ovaj vid nasilja sprovodi se tako što se srpski sakralni objekti posmatraju kao građevine izgrađene na mestima gde su navodno ranije bili albanski sakralni objekti ili se čitav period istorije Kosova od dolaska Nemanjića predstavlja kao srpsko osvajanje prostora na kome su preci današnjih Albanaca živeli kao mirni starosedeoci.
„To je ono što, pothranjeno propagandom, velikom i jakom, predstavlja pokušaj da se naše kulturno nasleđe pokaže ili prikaže kao u suštini albansko. Suštinski to nema mnogo šansi za uspeh, ali bez obzira na tu činjenicu, potrebno je stalno dokazivanje srpskog pravoslavnog karaktera kulturnih i duhovnih dobara i naravno, obnova onoliko koliko je moguće“, smatra Tanasković.
Kao najopasniji vid pokušaja rasrbljivanja srpske kulturne i duhovne baštine na Kosovu Tanasković vidi kosovizaciju.
Kosovizacija najopasnija
“To je veoma opasno, zato što su (Albanci) shvatili da ni destrukcija, ni albanizacija ne mogu, pogotovo u međunarodnoj zajednici, zaista proizvesti utisak i stvoriti predstavu o tome da je kulturno i duhovno nasleđe na KiM, a znamo da njegov najznačajniji deo pripada srpskom kulturnom nasleđu, moguće proglasiti albanskim. I onda su krenuli, poučeni od svojih mentora, u ono najopasnije, a to je etatizacija nasleđa. Tu se igra na kartu kulturnog zajedništva i univerzalnih vrednosti kulturnih dobara koji pripadaju svima, a o kojima se stara država na čijoj teritoriji se nalaze“, objašnjava Tanasković.
To je takođe opasno, zato što se principi na kojima se zasniva kosovizacija srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu zasniva na principima na kojima deluje Unesko, dodao je Tanasković.
Izvor: Sputnjik
Foto: Vikipedija
