Milojko Milićević: Kad si srećan, ne možeš da pišeš

Milojko Mlićević došao je juče iz Raške u naš grad. U “Akvarijus” je doneo gitaru, knjigu, pesme, priče, kompakt disk i strašno priznanje da neće više nikada da piše, ali da će uvek da peva i svira. A ono što je napisao i što se nalazi u objedinjenoj knjizi poezije i proze “Tražeći alibi” i “Кroz pukotinu u krošnji bagrema”  je nastalo kaže, davnih osamdesetih. Šta li bi sad tek mogao i imao da kaže?

Ostavio nas je sa nekim saznanjima ili potvrdom slutnji da književnosti nema ako ti je u životu dobro.  Nameće se pitanje: a muzike ima? Znači li to da se sva umetnost ne grana iz istog korena?  Muzika istina prati i radost i tugu, ali da li je za pisanje stvarno potrebno da ti bude teško? Da li je? Muzičar slavi ovaj svet, a pisac stvara novi, poetičniji, pa i ako je smrt, pa i ako je razdiruća tuga, pisac je tako doživljava, da ti lepo dođe da se rastužiš ili umreš. Koliko puta onda jedan dobar pisac mora da umre, koliko puta mora da podmetne svoje veliko pulsirajuće srce na giljotinu da bi napisao samo jednu dobru priču? Može li pisac drugačije? Da li pisanje boli ili je njegovo dejstvo analgetsko? Da li svaki dobar pisac mora pomalo da bude lud? Svaki je lep…ali da li je lud?

Milojko je izgleda našao alibi. “Dobro mi je. Ne umem više da pišem”. Kad je čovek srećan, ne može više da piše. Kako je tužno to saznanje.

Milojko je veoma skroman. Insistira da ga ne smatramo piscem. A mi hoćemo. Jer on jeste pisac ma koliko se odricao tog zvanja. Odriče ga se jer to zvanje obavezuje. Na nove pesme, nove priče, nove tuge na koje on – uljuljkan u komfor pristojnog života, nije spreman.

Milojko je veoma skroman. Sve vreme kritikuje i svoje muziciranje. A ono je odlično. Međutim…. Zaboravio je tekst pesme…. svoje pesme…. To mora da mu se njegove sopstvene reči, njegove pesme svete. Ljute su.

Milojko je veoma skroman. Čak nije hteo ni biografiju sebi da sroči. U njoj samo stoji da čita, piše, peva, svira i onaj tako nepotreban podatak kada je rođen.

A ona bi, ako je pravde, trebalo da glasi ovako:

Milojko Milićević je rođen da bi pisao, čitao, svirao, pevao, voleo (kada je već upoznat sa peristaltikom golubjeg digestivnog trakta), da bi objasnio svetu: da nijedna ljubav nije promašena, da je Ciganin prokleto dražesna reč, da bi napisao Hejt Sloveni, daleko pre nego što je ova viralna osmišljena, da bi nas naučio da je i matematika poetična, da bi nas naučio da gledamo kroz pukotinu u bagremu, da bi se igrao gitarama, da bi shvatio da iako ne pišeš, ti si i dalje pisac. To je kao alkoholizam. Možeš da ne piješ, ali si zauvek alkoholičar – nikad siguran da li ćeš se svojoj strasti vratiti.

Čitajte Milićevića. Odličan je pisac.

Izvor i foto: Radio Kosovska Mitrovica

Comments