Usled potrebe da se u vreme pandemijske izolovanosti i gotovo opsesivne posvećenosti medija fizičkom opstanku ljudske vrste, skrene pažnja društva ( ili je možda bolje reći čoveka) na psihofizičku torturu koju prolaze žrtve porodičnog i rodno –zasnovanog nasilja, nastala je predstava „Polomljeno rebro“ reditelja Janka Cekića, po scenariju Nadice Đorđević. Predstava je urađena pod okriljem projekta „Eliminacija i prevencija rodno-zasnovanog i porodičnog nasilja“, koji u saradnji realizuju Populacioni fond UN-a i Srpska pravoslavna crkva sa jednim humanim i veoma čistim motivom – probuditi empatiju u društvu za žrtve, kako bi iz najčistijeg čovekoljublja, iz nepatvorenog saosećanja pomogli. Ako nikako drugačije, ono pozivom policiji, utešnim razgovorom, ljubavlju. Predstava je premijerno prikazana na Jutjub kanalu UNFPA, u okviru obeležavanja 16 dana aktivizma i naišla na odličan prijem kod publike. U početku, više je imala formu kratkog filma, a sada dobija veoma konkretnu, scensku formu sa koreografskim elementima. Uz poštovanje svih epidemioloških mera, predstava će premijerno biti izvedena pred publikom u Gračanici, u sredu 31. marta.
Dok je korona slamala pluća obolelih, u komšiluku je mirno živeo neko ko je lomio rebra. Još mučkije, još jačim zamasima, još agresivnije nego što lomi u „redovnom stanju“. Mlada žena (Tamara Tomanović) vernica, veoma strpljiva vernica, veoma strpljiva i fizički izdržljiva vernica, godinama je u vezi sa šarmantnim ali nasilnim muškarcem (Janko Cekić). Glavni motiv u predstavi je klimaks njihovog nezdravog i po nju pogubnog odnosa.
Predstava „Polomljeno rebro“ govori o suštastvenom nepoznavanju ljubavi i besramnom poistovećivanju njene vilinske nežnosti sa bestijalnom demonstracijom sile jačeg nad slabijim, o ubijanju mužastvenosti u muškarcu, i o svetačkoj trpeljivost žene koja veruje da će ljubav promeniti nasilnika, sve dok ne donese najvažniju odluku i u najvažnijem trenutku, osokoljena molitvom i uverenjem da je čuva legion arhangelske vojske, jednim pozivom stavlja tačku na svoj dotadašnji život. Odlukom da zatraži pomoć, „lomi ruku“ koja je njoj polomila rebro. Koja je polomila nju –rebro. Koja je polomila njega samog. Ona prijavljuje nasilje, što je jedini, pravi i zdrav izbor.
Divna, dražesna mlada žena vodi težak, za gledaoca mučan, za nju uobičajeni razgovor sa partnerom – nasilnikom. Rastače se i raspinje u pokušaju da tu horor priču sačuva, da joj da šansu, da razume tu grandioznu tugu i nesreću iz koje njena „ljubav“ oseća potrebu da zadaje bol. Saznanje o pravom razlogu njegove nasilničke prirode, posredno dobijamo od njenog lepog i psihički rastrojenog mučitelja lično. „Tako me je moj otac vaspitao…“ kaže Adamov potomak, pre no što onako moćan i dominantan, krene ka njoj u nameri da joj „pokaže gde joj je mesto“. Ispostavlja se da je sklonost ka nasilju nad ženom, zapravo model ponašanja usvojen u detinjstvu. Neko od oca nauči da peca, neko da igra šah, neko uz njega usvoji naviku da pere zube pre spavanja, a neko da bije ženu.
Đorđević: Nećemo da podižemo svest, već da probudimo empatiju
Scenaristkinja Nadica Đorđević kaže da je cilj predstave da ukaže na problem u društvu (što valjda jeste cilj svake umetnosti), a onda na sebi svojstven način, da prenese publici poruku koja stoji iza ideje i na kraju da ostavi prostor da se o tome razmišlja, pa konačno i da se deluje.
“Moj lični cilj je bio – ne da se podiže svest društva da nasilje postoji, jer je jasno svima da ono postoji, o tome se priča već duže vreme, već da se probude empatija i saosećanje kod ljudi za žrtve koje zaista žive oko nas i da mi možemo da im pružimo ruku spasa, da razmilimo ko je ta osoba, a svi znamo bar nekog ko ima problem. Ne mora to da bude ne znam kakva pomoć, ali makar da ih saslušamo, da damo svoj doprinos kao ljudi. Možda žrtva nije u stanju da pomogne sama sebi, hajde da im omognemo da naprave taj prvi korak ka samopomoći” kaže Đorđević.
Scenaristkinja naglašava da neće biti lako odgledati predstavu, ali publika mora da stisne zube i prihvati priču, jer za nju to je samo predstava. Žrtve tu priču žive.
“To je veliki teret za svačiju dušu. Traume nisu samo kod žena koje nasilje trpe. Strah je kao zarazna bolest koja sa majke prelazi na decu, koja onda odrastaju sa traumama vezanim za prošlost u nesrećnoj zajednici. Onda se tako nastavlja sa generacijama nesrećnih, a to nije dobro ni za pojedinca ni za društvo” kaže Đorđević.
Predstava se bavi ženom koja se deklariše kao vernica, ali poenta je, kako Đorđvić napominje, da nekada nije dovoljno sesti I verovati da će Bog da pomogne.
“Hoće, ali zaista je potrebno da se i ona pomeri i da dela”.
Poseban naglasak scenaristikinja stavlja na to da predstava nije propagiranje razvoda I rasturanje porodične zajednice.
“To nikako nije poenta. Poenta je u nečemu drugom. U tome da živeti u nezdravoj zajednici nije dobro i tu mora da se stavi tačka.To ne može da opravdava onim retrogradnim duboko ukorenjenim narativom – moraš da trpiš, dobro je da istrpiš… Nije dobro da trpiš, nije dobro da trpe oni koji to gledaju i koji rastu sa tim, jer oni će jednog dana upitati majku: “Zašto se nisi razvela jer je nama bilo lose dok to gledamo?” ističe scenaristkinja.
Cekić: Nasilnik je bespomoćan čovek, a nasilje rešiv problem
Koliko je teško čoveku kome je nasilje strano, da se poistoveti sa nasinikom, najbolje zna mladi glumac Janko Cekić, koji u intervjuu za Radio Kosovska Mitrovica kaže da se tek u tim ulogama glumac kali.
“Za mene kao glumca ova uloga je bila izazov, zato što je nešto što je potpuno suprotno od mog habitusa i poimanja odnosa prema ženama. Morao sam da proniknem duboko u sebe kako bih pronašao bes i agresiju kako bi otelotvorio lik koji tumačim. Sa druge strane, mi kao glumci tumačimo različite karaktere, i naša profesija zahteva od nas da ih razumemo i da ih što bolje dočaramo. Kada govorimo o razumevanju osećanja nasilnika, moram istaći da sam ga doživeo kao jednog bespomoćnog čoveka, frustriranog, nezadovoljnog, koji manipulacijom i agresijom pokušava da otkloni sopstveno nezadovoljstvo. Svaka dobro napisana uloga je izazov za glumca, naročito ako je u pitanju negativac. Ukoliko moj lik budi bes kod publike, to za mene znači, da je uloga urađena kako valja, verodostojno.”
Govoreći o društvenom angažovanju umetnika, Cekić napominje da umetnost indikuje pribleme ali ne optužuje.
“Umetnost je lekovita disciplina, poruka predstave nije da optuži, već da ukaže na probleme koji postoje ne samo kod nas, nego i u svetu. Mi ovom predstavom želimo da makar jednog čoveka u sali nateramo na razmišljanje o muško-ženom odnosu”.
Cekić se po prvi put našao u ulozi reditelja
“Prvi put radim i kao reditelj i kao glumac u istoj predstavi i mogu reći da je to za mene bilo jedno čudno iskustvo. Uz pomoć Tamare, zajednički smo došli do rešenja za koja mislimo da su prava” kaže Cekić.
Mladi glumac dodaje da predstava nije opuštajuća,te da osećanja koja budi, trebalo bi da žive i nakon gledanja.
“Svaka dobra predstava mora biti uzbuđujuća, i mora publiku naterati na otrežnjenje i katarzu, jer bez toga uzalud smo krečili. Pošto je tema mučna, emocije koje bi trebalo da budu dominantne su bes, tuga, očaj, empatija, i ohrabrenje. Ova predstava treba da ukaže na problem koji je rešiv”, poručuje Cekić.
Tomanović: “Ja” sam bilo koja žena koja voli i veruje da će ljubav promeniti svet
Janko je bio izazvan
da razume nasilnika. Tamara Tomanović je samo naizgled
imala lakšu ulogu – ulogu žrtve. Ona u
razgovoru za Radio Kosovska Mtovica priča o važnosti neprestanog ukazivanja na
ovaj problem ali i ona ističe da nije cilj staviti do znanja da žene nešto
trpe, već podsetiti čoveka da čovek nema nikog drugog do čoveka pored sebe. Ako
ne pomognemo jedni drugima, ko će?
“Bez ikakve skromnosti mislim da smo u saradnji sa UNFPA i Nadicom Đorđević napravili predstavu koja će uvek da opominje, i koja će probati da utiče na svest ljudi o nasilju koje je i danas tako učestalo. Ovim putem želim da se zahvalim i Nadici koja je sve ovo pokrenula i koja je verovala u nas, i UNFPA na podršci da tu našu zamisao iznesemo. Nadica je imala ideju kako da se progovori o nasilju, a mi smo kao glumci to i sproveli, i mislim da ni u novembru kada je bila YouTube premijera a ni danas nećemo biti svesni šta smo uradili, i koliko je ovo značajna i važna tema za jedno društvo” kaže Tamara.
Svi problem u društvu posledica su manjka ljubavi i vere, smatra mlada glumica.Što je najstrašnije, nismo ni svesni koliko mnogo nam ona treba, pa tražimo surogate.
“Generalno svuda je zavladala neka otuđenost. Ljudi jure i grabe da zarade što više, ne osvrćući se iza sebe, ne razmišljajući da li time ne pružaju dovoljno pažnje i vremena svojoj porodici, vaspitanja svojoj deci. Sve je postalo dostupno, a ljubav koja je besplatna i dostupna je nekako postala nebitna, nevažna, skrajnuta. Zato nam se sve ovo i dešava. Vera i ljubav treba da postanu suština čovekovog bića. Treba da širimo ljubav i da je šaljemo svima i u svakom obliku. Moj lik lepo kaže u predstavi “I kada se neko prema meni ponaša loše, ne slepim od besa, opraštam mu jer možda njega boli više nego mene”… Da ne zaboravimo da oprostimo, da volimo i pružimo nekome pomoć. Pozorište je tu da ukaže na probleme društva, ali društvo je to koje posle odigrane predstave treba da ode kući i da promeni neke stvari iz korena.”
Žena čiji lik tumači, je obličje svih žena na planeti – onih koje su nasilje trpele, onih koje nasilje trpe i onih koje će možda, sa nasilnikom tek imati pakleni susret.
“U predstavi Polomljeno rebro ne igram jedan lik, ovo je lik svih žena koje su u životu na bilo koji način doživele nasilje. Ovo je lik bilo koje žene koja je doživela da ni kriva ni dužna bude tučena, ponižavana, vređana, ubijana u pojam. Žena koja je jedino kriva jer voli i misli da ljubav može da promeni svet, da može da promeni zlostavljača. Da ipak može da bude srećna. Nažalost tu sreće nema. Postoji samo strah. Postoje suze, patnja i bol. Bol u duši. Ožiljci na telu. I pitanje “Gde sam to pogrešila”?
A umetnost, prema Tamarinom mišljenju, ovde obavlja svoj zadatak, koji uvek mora da bude plemenit.
“Mišljenja sam da je uloga umetnosti velika, pa umetnost nam je i pomogla da ispričamo ovu priču. Mnogo je lakše da na ovaj način pokažemo ko je zlostavljač a ko žrtva. Nije zlostavljač samo onaj koji ostavlja modrice. Mislim da smo primerima u predstavi jasno pokazali nivoe zlostavljanja ,i da će svako moći da prepozna zlostavljača ako ga ima u svojoj okolini. Takođe je dobro da mlade devojke pogledaju ovu predstavu, da bi mogle da nauče od čega da beže”.
Na pitanje kakva osećanja se u njoj bude dok je u ulozi žrtve, da li su to bes, nemoć, ogorčenost, Tamara odgovara:
“ Iskreno ne znam, ovo je jako osetljiva tema. Srećna sam što je nakon održane premijere u novembru na YouTube kanalu, mnogo žena doživelo to na svoj način i podelilo sa mnom utiske. Znam da je nekima predstava pomogla da priznaju makar sebi da trpe nasilje, takođe znam da je neke žene podsetila od čega su se spasile. I dala im je vetar u leđa da nastave da se bore. Iskreno, volela bih da ljudima otvorimo oči. Da pokažemo da žena nije kriva ako je tučena, i da žena nije kriva ako je uspešna, ako ima karijeru, ako je samohrana majka, ako je nasmejana.Ne bih volela da probudi tugu. Ovo nije tužna predstava. Ovo je predstava koja budi nadu. Nadu da nikada nije kasno. Da se sve može ispraviti. Da se možeš nekome obratiti. Zamoliti za pomoć. Da možeš početi ispočetka. Da možeš živeti život bez straha, krivice i patnje. Da budeš svoja i voliš sebe baš takvu kakva si. Da se ne menjaš ni zbog koga. Jer ko te voli taj će voleti tebe i tvoju suštinu. I neće tražiti da se menjaš. Ne želim da budem ogorčena. Sebi to ne dozvoljavam. Problem leži u vaspitanju te ženske dece. Da se ćuti, da se trpi, da klima glavom. Tu je onda i ona poznata “šta će narod da kaže”. Potresa me to što isti taj “narod” okrene glavu ako momak udari devojku na ulici. I prođe kao da se ništa nije desilo. A onda daje sebi za pravo da komentariše zašto se neka žena razvela, ili da je dobila šta je zaslužila. Tužno je to. Niko od nas ne zna šta se dešava u četiri zida. Niti šta neka osoba u sebi nosi. Neka svako pođe od sebe. Neka se bar potrudi da ne osuđuje ako već ne može da pomogne. Neka pruži ruku onome kome je potrebna. Kada bi svako barem trunčicu svoje svesti i savesti promenio, mnogo toga dobrog bi se u društvu desilo. Pa bi svaka žena znala da ima izbor. Ima zaštitu. I da ona nije kriva što je zlostavljana!”
Izvor: Radio Kosovska Mitrovica
Foto: Privatna arhva
