Veliki broj većinom mlađih ljudi pripremljen je došao iz Prizrena, savladali su kolutove bodljikave žice i uništili sve do poslednjeg kamena
Na betonskoj gredi između dva zida stoje desetine knjiga u kaluđerskoj sobi u Manastiru Svetih arhanđela kod Prizrena. Kada ih dodirnete rukom, one se istog trena pretvaraju u pepeo. Vatra i temperatura u spaljenom manastiru uništile su sve, a knjige su sagorele i sačuvale svoj oblik i poslednju uspomenu o sebi kaluđeru koji ih je složio, čitao ili ih je koristio za molitvu.
On je, zajedno sa svojom sabraćom, evakuisan od strane pripadnika vojnika Kfora u obližnju nemačku vojnu bazu. Za njima je ostala svetinja u plamenu u pogromu 17. i 18. marta 2004. godine.
Veliki broj većinom mlađih ljudi pripremljen je došao iz Prizrena, savladali su kolutove bodljikave žice i uništili sve do poslednjeg kamena. Nemački „Špigl” je svoje vojnike nazvao zečevima s Kosova jer je u njihovoj zoni odgovornosti, u najvećoj mogućoj meri, uništeno i oskrnavljeno sve što je pripadalo Srbima, uključujući i staro istorijsko jezgro Prizrena, Bogosloviju Svetih Kirila i Metodija, Bogorodicu Ljevišku, kao i ljude koji su do tog vremena živeli u gradu.
Njihova životna drama svela se na salu u bazi nemačkog Kfora, gde su dospevali na različite načine. Natalija Krstić je na gvozdenom krevetu pevala: „Slavuj pile, ne poj rano, ne budi mi gospodara.” Učiteljica Dobrila Dolašević je od svega što joj se dogodilo, s teškim podlivima na usnama i licu, najviše žalila za mačkom koji je ostao s njom dok su je prebijali i uništavali njen dom. Devojčica Dobrila iz porodice Pleskonjić trčala je između kreveta i ponavljala na nemačkom: „Najn, najn!” To je, izgleda, bio njen poziv na igru u staračkom i nemačkom vojničkom okruženju.
Ova kratka priča o sudbini svetinja, grada i njegovih stanovnika ponovila se u Kosovu Polju, Gnjilanu, Lipljanu, Štimlju, Obiliću, južnom delu Kosovske Mitrovice, Prištini i svim urbanim sredinama. Uspostavljen je model za potpuno i trajno eliminisanje jedne duhovnosti, kulture i naroda kojima one pripadaju.
Vatrena stihija pretvorena u etnički talas, gotovo savršeno vođen i planiran, izbrisala je grad iz života kosovskih Srba. Pojedinci koji su u gradovima ostali do pogroma 17. marta 2004. davali su, tog dana, različite odgovore i pružali otpor potpunom beznađu. Profesorka Mitra Reljić je u Univerzitetskom naselju u Prištini sedela u beloj košulji i čekala smrt.
Pored upozorenja da se ne javlja na telefon, sa svima je uredno razgovarala, sve dok je iz njenog doma nisu odneli neki vojnici Kfora. Toma Milosavljević iz Lipljana je zajedno s masom palitelja upadao u svoj dom, pretvarao se da je jedan od njih i ostajao poslednji u zapaljenoj kući. Tada bi gasio požar i spasavao svoje imanje i trud. Nekoliko puta je uspeo, ali na kraju, kasno uveče, sagoreo je i njegov dom.
Martovski pogrom je najveći i najsistematičniji zločin u doba mira u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Pred očima oko 40.000 stranih vojnika, policajaca i činovnika sistematski je i u srce pogođena jedna autentična kultura i, iznad svega, sam život Srba na Kosovu i Metohiji. Ne postoji ni jedan jedini segment koji nije fatalno pogođen: arhitektura, freskoslikarstvo, biblioteke, groblja, kuće i stanovi, škole i sam život. U svim ovim oblastima i danas se osećaju posledice pogroma.
Zajedno s urbanim sredinama uništavane su seoske zajednice koje su se nalazile blizu važnih puteva, kao recimo Čaglavica kod Prištine. Povratnička sela su takođe uništena, a stanovnici Biče i Grapca u Metohiji evakuisani su helikopterima Kfora.
Nikada u svojoj istoriji u tako kratkom vremenu na tako velikoj teritoriji, srpska crkva i država nisu doživele tako razoran udarac. On se kretao od čudesne freske Bogorodice s kotaricom iz Prizrena do seljaka iz sela Svinjare kod Kosovske Mitrovice. Reakcija međunarodne zajednice i demokratskog sveta bila je potpuno začuđujuća: odlučili su da priznaju nezavisnost Kosova. „Nije mi potpuno jasno zašto je onako uništeno aškalijsko naselje u Vučitrnu”, pitao se jedan od visokih američkih zvaničnika koji je došao da „sagleda uzroke i preispita dosadašnje rezultate” međunarodnog prisustva.
„Gospodine, istorija je ovde, znate, malo komplikovana, a vi izgleda niste upoznati s periodom kada je Kosovom upravljala aškalijska manjina: to je bio period najcrnjeg terora, aškalijska policija, vojska, administrativni aparat – pa onda aškalijski jezik kao jedini zvanični, strašna represija u kojoj su Albanci neizmerno patili…”, glasio je jedan od odgovora.
Sagovornik, naviknut na ovakve pojednostavljene matrice, jedva da je primetio cinizam. U opštem haosu ni nesrećne Aškalije, etnička grupa Roma koja govori albanski jezik, gotovo nisu primećene. Bez ostatka je do poslednjeg kamena uništena njihova imovina, a o njihovom prisustvu i danas svedoče betonske grede, jedino što je preostalo od njihovih domova koji se jedva vide od velikih tržnih centara, zgrada i marketa.
Danas izgleda da su se Aškalije našle na pogrešnom mestu. Iako su, posle 1999. godine, pobegli u novi identitet, iako su se sakrivali u jeziku, u lojalnosti i ponašanju, nisu uspeli da se sačuvaju: zlo ih je otkrilo i zatrlo, gotovo bez ostatka. Srbi su iz Vučitrna prognani 1999. i iza njih je ostalo staro groblje i Crkva Svetog Ilije. Pogrom je sve to spalio i uništio, a sveštenik Bogomir Stević zatekao je provaljene grobove i razbacane kosti pokojnika. Poslednji materijalni i duhovni segmenti grada su nestali, kao što je ovde, pet godina ranije – izgleda zauvek, nestao novinar Ljubomir Knežević, novinar prištinskog „Jedinstva” i dopisnik „Politike”.
Ovaj široki i rastureni mozaik zločina saniran je na različite načine obnovom i većinom neuspelim povratkom. Taj mozaik, u najvećoj mogućoj meri, povezuju živi ljudi i njihove sudbine, vera i crkva. Mnogi od njih nisu među nama i nisu dočekali pravdu za svoje muke i ožiljke, mnogi od njih liče na sagorele knjige u Prizrenu. Nekad ih je dovoljno nepažljivo dodirnuti, postaviti im administrativnu prepreku, pripretiti i uplašiti ih – to će biti dovoljno da se pretvore u pepeo ili promene život.
Proterano 4.000 Srba
U pogromu 17. marta ubijeni su Jana Tučev i Borivoje Spasojević iz Kosovske Mitrovice, otac i sin Dobrivoje i Borko Stolić iz Štrpca, Dragan Nedeljković iz Prizrena, Boban Perić, Jugoslav Savić iz Kosovskog Pomoravlja i Nenad Vesić iz Lipljana. Uništeno je i oskrnavljeno 39 crkava i manastira, proterano oko 4.000 Srba, spaljeno oko 800 kuća i stanova.
Izvor: Politika
