Hercegovina u žalosti; Na sahrani Vladike Atanasija, oproštajno slovo Patrijarha srpskog Porfirija

U 12:00 krenula je pogrebna povorka, sa odrom vladike Atanasija , praćenog sveštenstvom i vernicima od Sabornog hrama u Trebinju do Manastira Tvrdoš gde je danas i sahranjen.

Opelo su održali brojni arhijereji, pre svega iz eparhije ZH, Mitropolije crnogorske i crnogorskih eparhija, episkop diseldorfski Grigorije, episkom zapadnoamerički Maksim, episkop Atanasije Rakita i mitropolit dabro-bosanski, episkop Kirilo, a tu je, pored funkcionera RS, i premijer crnogorski Zdravko Krivokapić.

Oproštajnim slovom na sahrani novoprestavljenog episkopa Atanasija (Jevtića) od njegove svetosti oprostio se Patrijarh srpski g. Porfirije

“Braćo arhijereji, sveštenici, monasi i monahinje, verni narode svetosavske Hercegovine i svi vi, braćo i sestre sa raznih srpskih strana: od Kosova do Jadovna, od Soluna do Budima, gde god srpskih tića ima, pristigli u Trebinje i manastir Tvrdoš, da ispratite našeg oca i vladiku Atanasija na put iz smrti u život. U život večni! Još više – nebrojeno više – je nas koji smo u duhu sa vama i tugujemo što ne možemo poslednji blagoslov da primimo i poslednji celiv da damo. Među njima sam i ja, nekada mlađani i neuki, a vladika bi rekao neznaveni student prve godine teologije. Ali – njegov student, čime se beskrajno ponosim, i srce mi je puno kada to izgovorim ili pomislim, a verujem i mnogima vladikama, sveštenicima, monasima, koji su bili njegovi studenti, koji su ga tih davnih godina slušali na fakultetu, na javnim predavanjima u Beogradu, a i oni koji kao mirjani služe Crkvi, a nedeljom i praznikom su hrlili u manastir Vavedenje, gde je on, zajedno sa divnim profesorima, našim ocima Amfilohijem i Irinejem služio i na zemlji nam otvarao dveri Carstva nebeskog.

Imajući uvek u srcu Hrista vaskrslog vladika Atanasije je činio da oni sveti oci i učitelji Crkve iz apostolskog i potonjih vremena o kojima nam je predavao, budu ne nekakvi naučni ili literarni, čak ako hoćete ni bogoslovski uzori, nego da budu deo naših života, da uz njega budu sa nama, ne samo na predavanjima, nego gotovo uvek: i uz skromne, više monaške nego studentske obede koje je blagosiljao i redovno delio sa nama u trpezariji stare zgrade Bogoslovskog fakulteta na Kosančićevom vencu; i kada smo se prvi put penjali za njim uz Velebit da se nad bezdanom Šaranovom jamom molimo za mučenike tamo bačene i da molimo njih da se mole za nas; isto tako su oci i apostol Pavle bili naši saputnici kada nam je otac Atanasije Pavlovim putem otkrivao pravoslavlje, manastire i srpstvo Dalmacije; kada smo sa njim, iz sveg glasa pevali Hristos voskrese u Jasenovcu, isto tako i širom Kosova i Metohije koji su naše svenarodno raspeće i svenarodno naše vaskrsenje; i kada smo prvi put sa njim kročili na Svetu Goru Atonsku da bismo sreli podvižnike i svete starce; čak i kada smo sa njim igrali fudbal u prestonom Beogradu, ispod Kalemegdana, mestu koje je osveštano žrtvom Donata i Fortunata, Ermila i Stratonika, đakona Avakuma i igumana Pajsija, jasenovačkih mučenika koji su nošeni Savom stigli pod drevne zidine; ali i hiljadama koje je krvavi komunistički teror pribrojao svetima mučenicima, u prestonici srpstva, ali i na drugim mestima. Među njima je i rođeni stric vladike Atanasija, sveštenik Miloš Jevtić koji je na Svetu Petku 1944. godine ubijen sa hiljadama nevinih Mačvana i Poceraca na savskom mostu u Šapcu.

Tamo gde je bio vladika Atanasije bili su i sveti oci i učitelji Crkve; tamo je bio Hristos raspeti i vaskrsli, čijom silom je vladika Atanasije hrabrio, čuvao, podizao i hranio sve koji su bili u nevolji.

Vi Hercegovci, deco Svetog Save, to znate bolje od svih nas šta je u nesrećnom ratu značio i činio vladika za našu Otadžbinu. Znaju to, ne manje i kosovsko-metohijski Srbi, a znamo i svi mi.

Njegovo telo danas polažemo u hercegovačku zemlju koju je toliko zavoleo. Ali on jednako pripada svim našim krajevima, a pre svega rodnoj Tamnavi, selu Brdarica, kao i celom šabačko-valjevskom kraju koji nam je podario i u kojem su se proslavili u Gospodu veliki svetitelji Ava Justin i Vladika Nikolaj. Oni, zajedno sa vladikom Milutinom, koji je takođe iz tog kraja, čekaju danas, na vratima besmrtonosti dostojnog nastavljača. Tamo ga čeka i vladika Amfilohije, sa kim je drugovao, od mladih bogoslovskih i monaških godina; a bio satrudnik i saradnik na Bogoslovskom fakultetu i u vladičanskim godinama koje su usledile.

Tu, na vratima raja, duboko verujem, čekaju ga i naši patrijarsi Pavle i Irinej, i svi sveti srpski arhiepiskopi i patrijarsi.

Ne mogu da izostavim jednu kapitalnu činjenicu kojom Srpska Crkva, srpska kultura, srpski narod treba da se ponose: vladika Atanasije je uz pomenute svete: Justina i Nikolaja, najplodniji i verovatno u svetu najpriznatiji i najpoznatiji srpski bogoslovski i naučni pisac. Ovih dana i dugom vremenu koje predstoji njegovo delo će, kao i dela svetog Justina i svetog Nikolaja, biti tumačeno, proučavano, umnožavano, ali što je najvažnije njegovo delo i njegove molitve za nas pred prestolom Oca Nebeskog, privodiće Srbe Crkvi Hristovoj u vekovima dok nas bude, a biće nas dok sledeći vladiku Atanasija sledimo Svetog Savu, Svetog Lazara kosovsko-metohijskog i sve svete iz roda našega.

Danas svi zajedno možemo da posvedočimo rečima apostola Pavla: vladiko Atanasije, dobar si rat ratovao, trku si završio; veru si održao. Sada te čeka venac pravde koji će ti dati Gospod naš, pravedni sudija.

Večan ti pomen dostoblažene i prisnopamjatne oče i brate Atanasije”, piše u slovu Patrijarh srpski Porfirije.

Izvor: Sputnjik, Kossev, RKM(saopstenjeSPC)

Comments