Vladimir Stojšin je bio metaforičan kada je napisao „Bioskop u kutiji šibica“. Pavle Šibica i ostali klinci su u Afriku želeli da odu zbog nemogućnosti da u Pančevu pod nemačkom okupacijom, slobodu prožive u praksi. Simbolike (ili ironije) radi, kolevka robova je prikazana kao krajnji cilj onih koji od ropstva beže. Da li to znači da je zapravo čovek najkreativniji onda kada ga guše i ruše? Da li je avanturu moguće proživeti samo onda kada ti preti ropstvo?
Predrag Radonjić nije bio metaforičan kada je snimio „Pozorište u kutiji od cipela“. Nenad Todorović, reditelj i direktor Narodnog pozorišta u Prištini u prvoj dekadi XXI veka je zaista preuzimajući upravu nad postradalim pozorištem, dobio samo jednu kutiju za cipele u kojoj su bile radne knjižice zaposlenih. I ništa drugo. Bekstvo u neki gradić centralne Srbije nije bila opcija. Tvrdoglava upornost da ostanu na Kosovu, obezbedila im je avanturu i dramu, dostojnu četvoročinke. Uprkos distorziji političko – bezbednosnog momenta u kome se odlučuju da ožive scenu, uprkos tome što nijedan istorijski trenutak nije bio povoljan za ovo pozorište, uprkos tome što dugo niko nije pokazivao dobru nameru da im pomogne, ova kulturna institucija postoji već sedam decenija. Uprkos svemu.
Sav taj prkos, sva sedamdesetogodišnja drčnost i ludački entuzijazam sa kojom je pozorište preživelo, tema su dokumentarnog filma Gorana Avramovića „Uprkos svemu“ koji je u četvrtak, 25. februara, prikazan i pred mitrovačkom publikom u PKC „Akvarijus“. Flm je uražen u produkciji RTV Kim i Kliker.
Film priča jednu složenu i ozbiljnu priču o ljubavi.
„Film govori o jednom neverovatnom kolektivu koji je uspeo da pokaže da bezuslovna ljubav prema umetnosti ne može da se uništi. To su oni svedočili svojim radom svih ovih poslednjih 20 godina koji je prekidan, nastavljan…i pokazali da bi svoj posao jednako radili sve i da su živeli u Njujorku. Oni su davali vazda najbolje od sebe. Što se filma tiče, imao sam sreću da radim sa ljudima od Prizrena, maltene od Horgoša do Dragaša, što bi se reklo. Razni su ljudi učestvovali u filmu, neki su i sa one strane Drine, što mi je neobično drago, jer se pokazalo da taj neki kulturni kod zapravo delimo svi mi. Nadam se da smo mi to uspeli u smislu da publici s jedne strane približimo Narodno pozorište u Prištini, a opet da Narodnom pozorištu u Prištini ostavimo jedan dokument, kojim će se legitimisati bar u ovom vremenu i u nekih narednih ne znam koliko godina, dok ne dođu neki mlađi, pametniji, sposobniji od mene pa naprave neki novi film o recimo 100 godina prištinskog pozorišta” priča Avramović.
Film je savršena simbioza Avramovićevog umetničkog impulsa, potpuno stavljenog u službu istoriografskog momenta i njegove novinarske potrebe da probleme i nevolje pozorišta ali i srpskog naroda o kojima izveštava, sa područja dnevnih aktuelnosti, uzdigne u sferu večnog pamćenja. Jer je to pozorište samo još jedna nešto mnogobrojnija porodica, koja je 99. proterana sa Kosova. Direktor Narodnog pozorišta Predrag Radonjić u toj dvostrukosti priče, vidi njen najveći značaj.
”Zbog toga mislim da prevazilazi kategoriju jednog namenskog filma koji govori o životu jedne institucije i čini mi se da na jedan simbolički, amblematičan način govori o uopšte srpskom narodu, kulturi, identitetu na KiM i zapravo sve to što sam ja rekao stoji iza ove priče koja na najdirektniji način govori o Narodnom pozorištu u Prištini”.
Praksa je da nakon premijernog izvođenja u matičnom mestu Gračanici, NP već sledeće večeri, predstavu odigra pred publikom u nekom drugom mestu na Kosovu i Metohiji i tako putujući i vukući tu masivnu scenu od mesta do mesta, na mišiće ukapiraše da oni suštinski nisu Narodno pozorište u Prištini.
“U tom kontekstu, ja bih ovo pozorište prevashodno voleo da nazovem Narodno pozorište Kosova i Metohije, jer zapravo to je suština koja bi određivala na neki način taj neki smisao, značaj, tematiku kojom se mi bavimo i verujem da uspevamo u meri u kojoj imamo na raspolaganju mogućnosti, da to i ostvarimo” kaže Radonjić.
Nakon projekcije, publika koju su činili mahom student Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, imala je priliku da porazgovara sa autorom filma i direktorom Narodnog pozorišta.
Taj razgovor je bio težak, retko iskren, pitanja gorka, odgovori obećavajući.
Studenti glume Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici ne znaju ništa o Narodnom pozorištu u Prištini sa sedištem u Gračanici.
Kako je to moguće? Ko tu kome ne priča o sedam decenija srpskog teatra, ko ne može da proguta taštinu, zbog čije svađe od birvakta ove dve institucije ne sarađuju i da li će memorandum o saradnji koji se najavljuje, nešto promeniti? Gde žive glumci Narodnog pozorišta u Prištini i zašto taj grad nije na Kosovu i Metohiji? Zašto niko nije bolje pritisnuo Trepču da bezuslovno ustupi pozorištu scenu zvečanskog Doma kulture u ono vreme kada je pozorište bilo smešteno u Mikronaselju? Zašto Mitrovčani i Zvečanci samo kukumavče kako nemaju kulturni život, a kada pozorište dođe da igra, ta ista sala Doma kulture je prazna?
Pozorište je opstalo, uprkos svemu. Postavlja se pitanje, možemo li da dokažemo da je imalo za koga?
Studenti pitali, Radonjić odgovarao…
Todorović je u jednom trenutku pozorišne istorije dobio kutiju za cipele punu radnih knjižica i nije mu bilo lako. Radonjić je te večeri dobio vagon teških pitanja od onih čije bi radne knjižice jednog dana trebalo da se nađu u onoj kutiji. Avramović je svojim filmom isprovodadžisao, upoznao studente sa pozorištem…. Nastaviće se… posle memoranduma.
Izvor: Radio Kosovska Mitrovica
Foto: Kontakt Plus radio
