Na RTS sam sa bratijom odgledao film “Dara iz Jasenovca”. Duboko je to potresan film, sa bolnim srcem urađen, smireno, iskreno i dostojanstveno. Ne izaziva se tu ni gnev, ni mržnja, jer um prosto zanemi gledajući užase ljudskog stradanja, kako nevinih žrtava, tako i užasnog pada onih koji su ih slali u smrt i patnje, ne znajući u svome slepilu šta čine, napisao je sinoć na Fejsbuku Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić.
“Nisam nikada gledao igrani film koji je tako duboko ljudski potresan, a opet jedno izuzetno umetničko ostvarenje, koje je po mnogo čemu više od toga i koje ćemo pamtiti.
Zato je ovaj film neizmerno važno svedočanstvo, suzama satkani dar svim mučenicima Jasenovca i uopšte svakog nasilja nad nevinima, da nikada ne budu zaboravljeni. Ko god pogleda ovaj film ne može da ostane ravnodušan, ni prema filmu, a pogotovo ne prema užasima tog strašnog vremena.
I dobro je da film nije u nominaciji za Oskara, jer bi ga tako nešto samo unizilo. Ovo je pre svega isplakana istina o stradanju nevinih ljudi, tragediji ljudskog pada zločinaca, poema o pobedi života i nade u Boga, a ne igrani film za belosvetske festivale, crvene tepihe, reflektore i bleštave nagrade. A tek je bizarno nakon odgledanog filma govoriti o prizemnim političkim antagonizmima koji još truju ove naše prostore, a još manje o bednim kritikama onih koji su za šaku dolara raspeli i još će razapinjati Daru. Koliko god to nekome bilo čudno, istina jedino miri i pročišćuje, nadilazeći vreme i prostor o kome govori i postaje priča o opštoj tragediji, ali i veličini čoveka.
Neizmerno hvala Nataši Drakulić (scenaristi), Predragu Antonijeviću na sjajnoj režiji, odličnoj glumačkoj ekipi, sjajnoj fotografiji, i velikom trudu da se prikaže barem deo užasa Jasenovca, Gradiške i drugih stratišta i pored skromnih sredstava koja su im bila na raspolaganju. Posebno velika pohvala maloj Biljani Čekić (Dari) koja je svojim očima i suzama rekla više nego mnoge napisane knjige.
Večeras su mnogi plakali i još su skamenjeni pred ovom nikada do kraja ispričanom pričom. Život na kraju pobeđuje, ne samo u onima koji su preživeli užase stradanja, deci od kojih mnogi nisu zaboravili ko su i odakle su došli, već još više kroz one koji su svojim stradanjem večno obesmrćeni u Bogu, jer kao što završni citat kaže:
“Bog nije Bog mrtvih, nego živih, jer u Njemu su svi živi” (Luk. 20.38).
Izvor TV Most
