Debate UNFPA povodom 25. novembra: Građansko vaspitanje i veronauka zajedno u borbi protiv nasilja nad ženama

Povodom obeležavanja 25. novembra – Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, u organizaciji UNFPA (Populacionog fonda Ujedinjenih nacija), u Zvečanu su održane četiri debate na temu rodno-zasnovanog nasilja – nasilja nad ženama, gde su panelisti bili nastavnici građanskog vaspitanja i veronauke iz Kosovske Mitrovice, Zvečana i Leposavića.

Cilj debata bio je sagledanje ovog gorućeg društvenog problema iz ugla demokratskog društva i pravoslavne vere, te iznalaženje eventualnih predloga o tome šta bi zajedničkim snagama, i jedna i druga nastavna kategorija mogle da učine, kako bi deca i mladi na vreme umeli da prepoznaju nasilje nad ženskim polom, odnosno da rade na njegovom preveniranju.

Opšti stav svih sedam prosvetnik radnika, koliko ih je učestvovalo u debatama, jeste da su deca sasvim dobro obaveštena o tome šta je nasilje uopšte, pa stoga i šta je nasilje nad ženama. Posebno je ta svest izražena kada se govori o fizičkom nasilju, iako savremeni zakoni  pored ove, poznaju još nekoliko kategorija nasilja – psihičko i socijalno nasilje. Prepoznati ova druga dva vida nasilja, često je izazov i za stručna lica, a posebno za decu.

Na svim debatama nastavnici i jednog i drugog predmeta, izneli su činjenicu da planom i programom nastave, nigde nije predviđeno da se tema nasilja nad ženima tretira kao posebna nastavna jedinica, već se o ovoj temi razgovara pod okriljem nekih širih tematskih celina –   ljudska prava, predrasude i slično kada se radi o građanskom vaspitanju, odnosno grehovi i vrline, kada je reč o veronauci. Ipak, ne pravdaju se time i podvlače da i jedni i drugi imaju delimičnu slobodu da plan i program nadograde temama, za koje sami procene da su od važnosti za društvo u celini, te stoga smatraju da po tom pitanju može još dosta toga da se uradi.

Građansko vaspitanje i veronauka stoje u takvom odnosu da odabir jednog, podrazumeva isključivanje drugog. Naravno, valja napomenuti da uprkos tome, oni nisu međusobno suprotstavljeni i suštinski i jedan i drugi  se bave istim temama, samo sa različitim polaznim tačkama gledanja. Obzirom da je propagiranje ljudskih prava, humanosti i plemenitog ophođenja prema ljudima smisao i jednog i drugog,  nameće se utisak da bi zajedničkim angažovanjem po pitanju mnogih tema, a naročito osetljivih kakvo je nasilje nad ženama, moglo da se dopre do učenika na kvalitetniji i efikasniji način.

Panelisti su tokom debata iznosili predloge o tome šta bi prema njihovom mišljenju moglo  da se uradi po pitanju povećanja te efikasnosti i iznet je niz izuzetno dobrih, konkretnih i jednostavnih rešenja.

„ Prostora za saradnju je mnogo. Časovi se mogu objediniti, nastavne jedinice prilagoditi tako da iz dva različita ugla obrađujemo jednu te istu temu. Ja duboko verujem da bi to onda imalo daleko veći efekat, nego što  ga ima sada“ rekla je nastavnica građanskog vaspitanja Aleksandra Rakić, jedan od panelista na debatama.

Istog je mišljenja i njena koleginica, nastavnica veronauke Mirjana Dikić, koja kaže da se često dešava da se silom prilika, nastava  oba predmeta održava u istoj učionici, pa to ispadne daleko zanimljivije i za decu atraktivnije nego kada se obavlja zasebna nastava.

Dikić, međutim ima sugestiju i za Srpsku pravoslavnu crkvu, koja bi u pogledu suzbijanja nasilja nad ženama, kako ona kaže, mogla  značajno da pojača svoju misionarsku delatnost.

„Misionarenje nam nedostaje. Postajemo ugušeni komoditetom, modernim načinom života u kome smo opterećeni nekim lagarijama, a ne vidimo više čoveka preko puta sebe, nema komunikacije, nema priče ni o odnosu ljudi u braku, van braka, a crkva bi to morala da poboljša, taj misionarski rad“ rekla je Dikić.

O ulozi  crkve u životu parohijanki, posebno onih koje trpe neki oblik nasilja govorio je sveštenik i veroučitelj Branislav Dikić. On kaže da su duhovne tribine odličan način da se u neposrednom dodiru sa ljudima, propagiraju prave vrednosti, da se kroz razgovor o svetiteljkama koje su se „proslavile u Hristu“, ukaže na to da je žena u crkvi, apsolutna jednaka muškarcu, i da je potpuno pogrešno rasprostranjeno mišljenje da je u crkvi žena drugorazredno biće.

„Nažalost, ta praksa je iz nekog razloga zamrla. To bi moglo da se pokrene. Kroz tribine, kroz konstantno uvažavanje i proslavljanje svetiteljki, dajemo poruku da je vrlo važno poštovati suprotni pol, a Hrist je u tom smislu revolucionar. Cilja našeg delanja, našeg misionarenja jeste širenje mira, tolerancije i ravnopravnosti“ poručio je otac Branislav.

Govoreći o odnosu sveštenika prema parohijankama, on napominje da crkva uvek izlazi u susret ženama koje trpe nasilje, ukoliko se obrate za pomoć. Ta pomoć je najpre molitvena, potom psihološka kroz svetu tajnu ispovesti,  a na kraju  može biti i konkretnija, ukoliko postoje uslovi za to.

„Svaka porodica ima svoju intimu, privatnost i sveštenik ne sme preterano da bude znatiželjan i da se upliće u to“ kaže otac Branislav i istovremeno jasno podvlači da nijedna zapovest crkve ne traži ni od koga da po što-po to ostane u bračnoj zajednici sa nasilnikom. On uz to objašnjava da  je svakako u cilju spasenja, dobro  umeti da istrpiš, jer trpljenje jeste put ka spasenju, ali ne sugeriše se ostanak u zajednici u kojoj trpljenje i stradanje prevazilaze granice razuma, i u takvim situacijama, ženi se savetuje da iz takve zajednice istupi. Ovaj stav, zajednički je svim učesnicima debata koji su predstavljali SPC.

Dikić još napominje da je crkva apsolutno spremna, da ukoliko se ukaže potreba za tim, organizuje i neku vrstu savetovališta za žene – žrtve nasilja.

Govoreći o verskoj nastavi, otac Branislav napominje da se o nasilju kao grehu, na časovima govori neprestano i da se učenicima konstantno usađuje svest o tome da gde ima ljubavi, nema mesta nasilju, te da je  pravoslavlje suštinski – nauka o ljubavi.

Nastavnica građanskog vaspitanja Katarina Knežević Vujić napominje da već više od godinu dana, kroz projektnu nastavu, nastavnici ova dva predmeta drže zajedničku nastavu, naročito kada se u bliskom okruženju dogodi nešto što svojom ozbiljnošću, zahteva dodatnu pažnju. Ti časovi se uvek  pokazuju kao uspešni, jer se gorućoj temi prilazi na dva načina.

„I tema nasilja nad ženama bi mogla tako da bude tretirana. Veronauka kaže da je nasilje nad ženom greh, govori o trpljenju i spasenju. Mi na časovima građanskog vaspitanja, učimo zakone kojima se to delo kažnjava, naravno ne učimo članove, ali ih upoznajemo sa tim kako zakon vidi to delo. Nažalost, ne živimo u savršeno uređenom društvu i ima mnogo propusta, ali značajni su Porodični zakon, Krivični zakon, Istanbulska konvencija“ kaže Vujić.

Sveštenik i veroučitelj Bojan Branković napominje da je glavno polje delovanja sveštenika ispovest, što sugeriše da bi sveštenik – zbog zaveta ćutanja, mogao da postane prva osoba kojoj se žrtva obraća za pomoć, jer zna da je on u obavezi da ćuti o svemu izrečenom na ispovesti. Takođe, propoved i beseda na svakoj liturgiji, idealno su mesto za saopštavanje važnih poruka vernicima.

Na ovoj debati, od Katarine Knežević Vujić i oca Bojana Brankovića saznajemo i to da je sve veći broj sveštenika koji odlučuju da pohađanjem škole Transakcione analize, unaprede svoj odnos sa ljudima koji dolaze na ispovest, što je od naročite koristi kada se govori o pristupu žrtvama nasilja.

Radionice i zajednička predavanja koja bi se u celosti posvetila rodno-zasnovanom nasilju, predlozi su  i nastavnice građanskog vaspitanja Jelene Radović. I ona u aktivnostima ovog tipa, vidi najbolju mogućnost za pojačano angažovanje nastavnika ovih predmeta, po pitanju podizanja svesti o ovoj vrsti nasilja i automatski njegovog suzbijanja.

„Sugestije postoje i sa viših instanci da se ova tema obuhvati  i redovnim  planom i programom građanskog vaspitanja“ kaže Radović.

Veroučitelj Stevan Sovrlić pozdravlja ovu inicijativu i deli mišljenje da bi povremena, tematski određena nastava dala rezultate.

Upitan da li bi Crkva mogla da bude konkretnija u prižanju pomoći ženama – žrtvama nasilja, Sovrlić kaže:

„Mi generalno imamo taj problem da želimo da nam bude bolje, ali da mi sami ne budemo bolji. Nemoguće je na silu nikome pomoći. I sam Hristos je rekao – Kucajte i otvoriće vam se. Žena sama mora da donese odluku, da dođe i obrati se svešteniku.  Prvenstveno moramo da vidimo potrebu za recimo nekim savetovalištem, i da se potom ono formira“  kaže Sovrlić i ukazuje na opasnost da se svešteniku zameri mešanje u privatnost porodice i u neka pitanja koja su duboko intimne prirode. Upravo zato poručuje žrtvama nasilja da  slobodno ukoliko osete potrebu, dođu u crkvu i obrate se svešteniku koji će im uvek izaći u susret u dozvoljenim okvirima.

I Sovrlić i Radović su ukazali na potrebu očuvanja porodičnih vrednosti, jer u zdravim porodicama nasilja nema, pa samim tim ni uslova da se u detetu razvije nasilnik.

Svi panelisti su sugerisali da se pre svega kroz nastavne, a potom i kroz vannastavne aktivnosti, može nenametljivo i veoma efikasno forsirati ova tema. Svi veroučitelji sugerisali su redovno posećivanje hramova i prisustvo na liturgiji a čuli smo i predloge poput angažovanja u raznim sekcijama, sportovima, zatim se ukazalo na važnost dobrog filmskog i literarnog sadržaja, organizovanje duhovnih večeri kojima bi pored duhovnika, prisustvovali i psiholozi i druge kompetentne ličnosti,   čime bi opet višeugaono bila pokrivena tema nasilja nad ženama.

Sve četiri debate koje su održane na temu nasilja nad ženama iz ugla gražanskog vaspitanja i veronauke, biće emitovane na kanalu TV Mir – Leposavić.

Iyvor> Radio Kosovska Mitrovica

Comments