Aleksandar je, uprkos teškoćama, uspeo. Posle više od dvadeset dana pešačenja, nebrojano mnogo žuljeva i upaljene tetive, Mitrovčanin Aleksandar Nedeljković se vratio u svoj grad odakle je krenuo na dugo hodočašće do Hilandara, prelazeći i po 55km dnevno. Posle 800 kilometara prolivenog znoja, iscrpljeni, ali ispunjeni duhovnom snagom i uzvišenim mirom, naš sugrađanin i njegovi saputnici se vraćaju kući.
Početkom juna Aleksandar je na ovo putovanje krenuo sa svojim kumom iz Trstenika, Milošem Dimitrijevićem i Bojanom Simićem koji ih je pratio autom.
Njemu je ovo drugo hodočašće, pre Hilandara je išao na Ostrog, a na pitanje zašto se odlučio na taj korak, Aleksandar sa ponosom u glasu ističe da su svi u njegovoj porodici vernici, te je, kako kaže, ideja o hodočašću došla prirodno, sama od sebe.
„Naravno da je sledeći logičan korak bio ostvarenje te želje“, kaže.
Imao je bezuslovnu podršku svoje porodice i prijatelja, iako su u početku bili uplašeni za njegovu bezbednost. „To je put preko dve države, tako da ih razumem“, ističe on.
U rano jutro 09. juna naš sugrađanin je krenuo put Svete Gore, i kako sam kaže, nekih većih prepreka na putu do cilja nije bilo.
„Spavali smo u šatoru, pod vedrim nebom, samo smo tri ili četiri puta prespavali u motelu, zbog pogodnosti tuša koji nam je tada bio neophodan“, govori Aleksandar.
Saputnici su bili u odličnoj kondiciji. Aleksandar kaže da se inače bavi sportom, ali da se ovog puta još ozbiljnije posvetio kondicionim treninzima kako bi lakše prelazio put dug 800 kilometara. Ipak, već desetog dana je imao problem upaljene tetive koji je brzo rešio, a njegov drug i saputnik, Miloš je dobio alergiju na sunce i temperaturu sa kojom se borio nekoliko dana. „Sve smo to brzo sanirali i nastavili put, mada i dalje imamo žuljeve“, dodaje on sa humorom u glasu.
Ipak, momci su imali probleme pre samog puta, i to, kako nam kaže, od strane institucija koje su im najviše, kako smatra, trebalo da izađu u susret. Jednom od njih, Slavku Maksimoviću je bila neophodna pomoć Kancelarije za Kosovo i Metohiju oko ubrzanja procedure prilikom obnove pasoša da bi krenuo na vreme. Međutim, tvrdi da je nije dobio.
„Obratili smo se Kancelariji za Kosovo i Metohiju i opštini Zvečan za minimalnu finansijsku pomoć, ali nismo ni to dobili. Takođe, išli smo po blagoslov i proti Miliji, ali nismo dobili blagoslov napismeno, kako bi to trebalo da bude. Jedino nam je u susret izašao Aleksandar Spirić i opština Kosovska Mitrovica koji su nam pomogli sa 22.000 dinara. Pisali smo i Eparhiji raško-prizrenskoj, nisu nam ni odgovorili. Sve finansijske troškove smo pokrili moj kum, Miloš Dimitrijević i ja“, kaže Aleksandar.
Na Svetoj Gori su imali blagoslov za ostanak dva dana i jednu noć, usput posetivši manastir Vatoped. Naš sagovornik emotivno govori o izolovanom i uzvišenom životu svetogorskih monaha, kao i o njihovoj posvećenosti veri i Bogu.
„U trenutku kad smo stupili na hilandarsko tle i kad smo ugledali manastir, osetili smo posebne emocije. Posle dana i dana žrtvovanja, odricanja, odvojenosti od porodice, konačno smo stigli na svoje odredište. Kada smo ugledali lepotu manastira, oči su nam zasuzile, to je bilo posebno iskustvo“, govori nam i dodaje da ih je odmah dočekao gostoprimitelj, objasnivši im osnovna pravila „kojih svaki pravi hrišćanin treba da se pridržava u bilo kojoj crkvi ili manastiru“, opisuje Aleksandar.
Aleksandar ističe da je uživao u hodočašću, da bi sve ponovio i da isto svima preporučuje. Na pitanje da li nešto slično planira u budućnosti, odgovara: „Naravno da planiramo, ali se to neće dogoditi u skorijoj budućnosti. Ima vremena.“
Izvor: Kossev
