Učenici i nastavnici u osnovnoj školi Branko Radičević u Cernici kraj Gnjilana koja funkcioniše po sistemu Republike Srbije, već dve decenije nastavu izvode u oronuloj privatnoj kući bez osnovnih sredstava za rad. Dobijali su obećanja mnogih političara da će biti sagrađena nova škola, ali do danas obećanje niko nije ispunio.
Četiri učionice, jedan koš, nekoliko lopti i teren pun rupa svakodnevni su prizor za desetoro srpskih učenika u Cernici. Malobrojni, ali veseli, trude se da igrom i znanjem pobede sredinu koja im je mnogo uzela, a malo dala. Život u getu im je odneo detinjstvo, proveli su ga i provode izolovani od društva.
“Imamo neke uslove samo, ali nemamo toliko đaka. Za fizičko nam fali sportska hala, nemamo kozlić, golove”, kaže Mihajlo Petrović, učenik šestog razreda.
Bez obzira ne neophodna sredstva za rad i život okružen stalnim izazovima i nebezbednim uslovima, prijateljstvo je u Cernici mnogo jače, što nam je potvrdio i sam Mihajlo.
“Jeste, sigurno da jeste. Mi smo šestoro u odeljenju, ne svađamo se i svi se družimo zajedno”, rekao je Mihajlo.
“Nije baš lako za rad, jer nemamo mnogo uslova. Imamo samo dva lenjira za tablu. Nedostaje nam puno više đaka i novija škola. Moj omiljeni predmet je fizičko, a nemamo ni salu i skoro sve lopte su nam probušene”, rekao je Stefan Stojanović, učenik šestog razreda.
Danijela je jedina devojčica u prepodnevnoj smeni. Kaže da bi volela da ima bar jednu drugaricu sa kojom bi mogla da deli ženske tajne. Ali, lepo se slaže i sa drugarima.
Deca u Cernici su i pored nedostatka uslova za rad talentovana. Osvajaju prva mesta na takmičenima, a košarka je sport koji obožavaju. Međutim, teško je igrati na terenu punom rupa, a kada je kiša, onda se čas fizičkog vaspitanja ne može izvesti.
“Treba nam više učenika, ali mi se slažemo super i družimo se svi, nikada se ne svađamo”, kaže Nemanja Simić.
“Osim koša, tri lopte i dve strunjače, apsolutno nemamo ništa. Deca obožavaju košarku i svakodnevno provode vreme na ovom terenu, koji je pun rupa”, rekla je nastavnica fizičkog vaspitanja Marija Stojanović. Ona dodaje da su dobijali mnoga obećanja za izgradnju škole, ali i posle dvadeset godina i dalje su u privatnoj kući.
Osnovna škola u Cernici nekada je bila puna dece. Posle 1999. godine zbog bezbednosnih razloga premeštena je u privatnu kuću i od tada se broj učenika smanjuje. Od mnogih političara meštani Cernice dobijali su obećanja da će im izgraditi novu školu, međutim posle dve decenije ljudi u Cernici se više ničemu ne nadaju, izgubili su nadu da će doći bolja vremena.
“Učenika ima u veoma malom broju, ima ih svega desetoro u celoj školi. Radimo sa vrlo malo nastavnih sredstava, istakla je direktorica OŠ „Branko Radičević“ u Cernici Brankica Stojanović.
U Cernici je je pre 1999. godine živelo oko 800 Srba, danas ih je oko šezdesetak, ali se broj smanjuje jer mnogo maldih odlazi zbog loše ekonmske situacije. Od seledeće školske godine gasi se odeljenje prvog razreda, jer nema dece.
Izvor: RTV Puls
