Magistralni put koji vodi od Prištine prema Peći u julu 1998. godine je kontrolisala OVK i u blizini opštine Glogovac formirala logor Lapušnik. Bio je smešten na seoskom imanju. U kući, garaži i štali držani su zarobljenici. Albance je OVK hapsila uglavnom tako što je ulazila u njihove kuće u okolnim selima, ali i u opštinama Lipljan i Štimlje. Srbi koji su završili u Lapušniku, hapšeni su većinom na magistralnom put.
Tu je OVK često zaustavljala automobile i autobuse, a putnike odvodila. Profesor ruskog jezika, Šaban Hoti, dogovorio se sa ekipom novinara iz Rusije da za njih prevodi dok su na terenu. Zarobljen je 21. jula 1998. godine kada je ruska TV ekipa sa njim krenula da intervjuiše pripadnike OVK, kaže direktor Fonda za humanitarno pravo u Prištini Bekim Bljakaj, u razgovoru za Udruženje novinara Srbije (UNS) o sudbini profesora Hotija, prevodioca i novinara.
Hoti je zarobljen 21. jula 1998, zajedno sa novinarom Olegom Safiulinom, kamermanom Aleksandrom Galanovim i snimateljem Viktorom Mamaevim. Novinari iz Rusije su oslobođeni istog dana, a profesor Hoti je pet dana kasnije streljan na planini Beriša. Pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), zbog ovog ubistva i još osmorice civila, na 13 godina zatvora, osuđen je Hajrednin Baljaj, čiji je ratni nadimak bio “Šalja”. Optužnicom za logor Lapušnik pred Tribunalom u Hagu bio je obuhvaćen i komandat OVK Fatmir Ljimaj, ali je oslobođen zbog nedostatka dokaza o njegovoj komandnoj odgovornosti. Fond za humanitarno pravo je pažljivo pratio ovo suđenje.
Kada su tog dana vozilom stigli do sela Komorane, srpska policija im je rekla da ne idu dalje, jer dalje od toga nemaju kontrolu nad teritorijom. Ipak, novinari su nastavili. Nakon kilometar-dva, zaustavili su ih pripadnici OVK, a kako su svedočili ruski novinari, oni su nakon toga privedeni, a Hoti je posebno odveden. Tokom suđenja u Hagu, čuli smo deo, ali ne znamo šta je sve Hoti stvarno preživeo u logoru Lapušnik. Takođe, nisu do kraja razjašnjeni motivi njegovog zadržavanja – ističe Bljakaj za UNS.
Ali, podvlači naš sagovornik, sudskom presudom je dokumentovano da je sve zarobljenike koji su držani u tom logoru, OVK odveo prema planini Beriša. Deo je pušten, a deo odveden dalje u planinu i streljan:
Među ubijenima je bio i profesor Hoti, čiji su posmrtni ostaci pronađeni 2001. baš na mestu gde je ubijen. Sudsko veće je dokazalo da je na njih pucao Hajredin Baljaj koji je odslužio veći deo kaze od 13 zatvora, a potom pušten – ističe naš sagovornik.
Na pitanje da li su novinari bili posebna meta, Bljakaj podvlači da je to bilo vreme kada je ubijeno mnogo civila, mnogo uglednih ljudi. – Očigledno novinari su bili targetirani, ali svaki ljudski život je vredan bez obzira na profesiju. U to vreme je bilo ubistava i kidnapovanja, a naročito odmah posle rata, i poznatih lekara, advokata, pevača, umetnika, politilara… Sudskih presuda nema, pa sa sigurnošću ne možemo govoriti šta je iza svega toga. Kada je reč o srpskim novinarima, očigledno je da su kidnapovani i ubijeni zato što su bili Srbi – zaključuje Bljakaj.
Ime profesora Šabana Hotija nalazi se u Kosovskoj knjizi pamćenja Fonda za humanitarno pravo u kojoj je naveden kao profesor, prevodilac i novinar.
Udruženje novinara Srbije u aprilu je objavilo podatke o profesoru Hotiju, 15. osobi na spisku ubijenih i kidnapovanih novinara i medijskih radnika na Kosovu.
