Impresivna biografija: Milan Mićo Nikolić – profesor, novinar, književnik, entuzijast

Piše : Filip Radojević

Radio reportaža:

Kada čovek nešto s ljubavlju radi, onda nijedan posao nije težak. Dokaz za to je i profesor u penziji, Milan Mićo Nikolić. Rođen je 1940.godine  u selu Blato kraj Pirota, gde je završio petogodišnju Učiteljsku školu. Davne  1960.godine, sa nepunih dvadeset godina, došao je u selo Donji Krnjin, Opštine Leposavić, da radi kao učitelj, u nepodeljenoj školi, sa četiri razreda, u jednoj učionici koja je tada brojala više od 40 učenika. Poređenja radi, danas ih je samo četvoro. Tu ostaje tri godine, a  u međuvremenu je odslužio vojsku. Pored rada sa decom, profesor Nikolic pažnju je posvetio i omladini.

“Pored rada sa decom, za koji sam dobio najveću ocenu “naročito se ističe”, radio sam i sa omladinom, jer nije bilo struje. Ja sam mojom violinom držao omladinu na okupu. Tu su bile priredbe, igranke i tako redom” kaže profesor Nikolić.

U ovom selu upoznaje i svoju buduću suprugu Bogdanu, koja je tada završavala Učiteljsku školu u Novom Pazaru, pa zajedno  prelaze u Vračevo 1964. godine u  šestorazrednu osnovnu školu. Kako je Vračevo bilo jedno od sela sa većim brojem stanovnika, samim tim i dece, profesor Nikolić uvideo je potrebu za otvaranjem sedmog, a kasnije i osmog razreda.

Profesor sa suprugom Bogdanom u Vračevu

“U međuvremenu sam primetio da sve više đaka ima, i da sve idu po dva paralelna odeljenja od prvog do šestog razreda, i zatražim da se formira i sedmi razred. Međutim opština i škola u Lešku nisu dozvoljavale. Ja podignem seljake i Srbe i Muslimane i nagovorim ih da mora sedmi razred da se otvori ovde da im deca ne idu peške u Lešak, ili da ne idu dalje uopšte u školu. I na silu otvorimo sedmi razred bez pristanka opštine i škole u Lešku, pa deca u školu, u sedmi razred, a ja u Komitet i SUP na saslušanje” naglašava profesor.

Škola je na njihov zahtev dobila ime po Gojku Bačaninu, bratu Stane Bačanin, predratne učiteljice koja je poginula u narodnooslobodilačkoj borbi. Za vreme šestogodišnjeg boravka u Vračevu profesor Mićo je uspeo da izgradi novu školsku zgradu i zgradu za stanovanje prosvetnih radnika, a sve to uz pomoć meštana. Pored toga, zajedno sa učenicima je napravio bazen za plivanj. Bila je to ujedno jedina škola u to vreme sa sopstvenim bazenom, da bi deca mogla da nauče da plivaju.

“U nastavi je, pored redovne nastave  bilo obavezno i plivanje, i skijanje. Imao sam odlične terene. Kupio sam i poni bicikl da deca uče da voze, jer u planini nemaju gde da nauče” ističe profesor.

Za vreme boravka u Vračevu profesor Nikolić je završio pedagošku školu u Prištini i Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu. Nakon toga prelazi u gimnaziju u Raški.

“U Raški sam bio nepune dve školske godine. Tu sam uveo u program ženski fudbal prvi put i plivanje. Nije bilo bazena pa smo plivali na reci Raški, na ušću. To se zvalo sastavci. Tu sam zajedno sa jednom grupom entuzijasta i jedan od osnivača knjizevnog kluba Raška škola i književnog časopisa Raška. To je bilo veliko dostignuće za mene” kaže profesor.

Po nagovoru sekretara Komiteta prelazi u Leposavić i postaje direktor svim direktorima, šest osnovnih i jedne srednje škole. Sa završetkom izgradnje zgrade Tehničke škole u Leposaviću profesor napušta tu funkciju i prelazi u  školu, gde ostaje narednih 28 godina profesor fizičkog vaspitanja.

Za obavljanje nastave  kaže da je imao odlične uslove, te da su oni bitno uticali na ostvarivanje velikih uspeha na takmičenjima.

“Imali smo silne uspehe u sportu. Nabrojaću samo da smo mi u mnogim sportovima  bili prvaci Kosova. U muškoj košarci , fudbalu, ženskoj odbojci, muškom i ženskom rukometu”.

Navodi da su u atletici jednom bili prvaci u 15 od 16 disciplina, te da su učestvovali na republičkim takmičenjima i olimpijadama u Zrenjaninu, Aranđelovcu , Subotici, Zaječaru, Beogradu, u Senti.

Sa ženskim rukometnim klubom bio je prvak kosovske lige, da bi se nekoliko narednih sezona takmičili u Drugoj saveznoj ligi Jugoslavije. Sa istim klubom stigao je i do polufinala Kupa stare Jugoslavije.  Uz pomoć  Olivera Ivanovića formirao je i karate klub, koji je takođe postizao zapažene rezultate.

Zahvaljući njemu generacije učenika Tehničke škole naučili su prve plesne korake.

“I tu sam koristio violinu za ples. Učio sam decu valcer, tango, užičko kolo, moravac, i ocene su dobijali iz toga. Puno njih nije znalo jedan korak da napravi. Za vreme rada u Tehničkoj školi u samom startu sam formirao muzičku sekciju, jer sam svirao violinu i pomalo harmoniku. I uspeo sam da nabavim i školsku harmoniku, pojačala, električne gitare, bubnjeve. Jednu svlačionicu, od četiri moje koliko sam imao  dao sam muzičarima i tu su bile njihove probe” kaže .

Za vreme rada u školi bio je vođa brigade na saveznoj akciji koja je brojala pedesetoro dece.

“Za vreme dok sam bio u Tehničkoj školi 1976.godine Komitet me proglasi omladincem, a ja imao 36 godina i obaveže me da vodim brigade na saveznu akciju na Fruškoj gori, jer niko nije smeo da vodi” ističe on.

Pored rada u prosveti, sportu, učešća na raznim akcijama, profesor Nikolić bavio se i novinarstvom.

“Imao sam potrebu, da  ponešto kažem, saopštim, da napišem. Pa sam sarađivao recimo tada, poodavno u Jedinstvu prištinskom, pa u Prosvetnom pregledu, našem prosvetarskom listu, u Ibarskim novostima kad sam bio u Raški, u Politici,  Novostima. Imam mnogo reportaža, članaka, vesti, rasprava koje sam vodio. Eto doživeo sam da sa Acom Rakočevićem pokojnim, koji je bio jedan od urednika Jedinstva uradim zajednički jedan članak. Branili smo infobirovca bivšeg, gospodina Andriju Boškovića, legendu prosvetarsku. I zamalo obojica da izgubimo posao, u prosveti ja,  a on u novinarstvu. Ali preživeli smo to”  priseća se profesor.

Na molbu Vanje Bulića, istaknutog novinara koji je tada bio u Prosvetnom pregledu, uradio je reportažu o prosveti u Leposaviću.

Još jedno zanimanje koje karakteriše ovog , rekli bismo,  neobičnog profesora fizičkog vaspitanja, jeste bavljenje književnim radom.

“Kao učitelj sam uradio oko 40 pesama za decu od prvog do četvrtog razreda, jer sam primetio da u čitankama i bukvarima nije dovoljno razrađena neka tema. I ja sam uspeo da je proširim, da mojom pesmom deci kažem više nego što tamo stoji u knjizi. I onda sam na kraju, negde tamo 2000-te godine, kad već odavno nisam bio učitelj, pokupio to u zbirku pesama “Od bebe do dede”. Veoma uspešna zbirka i priručnik za učitelje”  priča nam profesor Nikolić.

Rat na Kosovu i Metohiji, kaže, probudio je u njemu snažna osećanja, budući da je  nekoliko njegovih učenika stradalo.  Vođen snažnim emocijama, napisao je četiri knjige sa kosovskom tematikom.

“Ove četiri knjige su vezane za kosovsku tematiku, jer su rađene posle rata na Kosovu. I to me je veoma intrigiralo. Mnogi moji đaci trinaest ili četrnaest njih su poginuli u tom ratu, nekima sam bio na sahranama. I to me je pobudilo da o njima napišem pesme u desetercu za gusle”  kaže on.

Knjiga o nastradalim mladićima iz Leposavića zove se “Junaci i žrtve nerazumlja”. Leposavić ima 32 žrtve rata na prostoru bivše Jugoslavije, dok knjiga “Raščanski junaci” je posvećena  žrtavama iz Raške, kojih je  40.

Zahvaljujući ovim knjigama od 2005.godine je član Udruženja književnika Srbije i Književnog društva Kosova i Metohije.  Tu je i knjiga “Kosovo na umoru” posvećena kolektivnom stradanju na Kosovu i Metohiji.

Nakon penzionisanja  deset godina je najboljem sportisti iz Tehničke škole dodeljivao 100 evra kao nagradu, a još po čemu je specifičan jeste pisanje epitafa.

“Trideset pet epitafa u stihu, to su natpisi na nadgrobnim spomenicima, na molbu i zahtev rodbine pokojnika  kako u Leposaviću, tako i dalje. Nikad nijedna porodica nije odbila  ono što sam napisao” kaže Mićo.

Na pitanje kada bi mogao da vrati vreme da li bi nesto promenio u svom životu i radu,  kaže da bi opet izabrao rad u prosveti.

“Ponosan sam što sam bio prosvetni radnik, što sam kao prosvetni radnik u duši miran, jer sam uspeo da budem deci, đacima, i profesor, i drug, i roditelj i pomoćnik i staratelj itd. Puno je bilo lepih dogodovština” sa ponosom ističe profesor.

Kaže da je vredelo raditi u prosveti sa svim ako navodi divnim generacijama. Uskoro će sa jednom od generacija proslaviti i 50 godina mature. “Šalio sam se s njima kad su imali 10 godina mature , deco kad budete imali 50 godina mature zovite me, a oni se smeju. Dobro, dobro, nemoj kad dođete na maturu 40 godina ja mlađi od vas, jer ja i sad trčim” priseća se lepih uspomena uz osmeh.

Iako je u 78-oj godini života svakodnevno trči, a bavi se i poljoprivredom u Donjem Krnjinu, gde i živi.   Pored pokojne supruge, koja je takođe radila u prosveti kao učiteljica, isti posao danas rade i njegovi sin i snaha, kojima je s ljubavlju  preneo deo svog bogatog radnog iskustva .

 

Izvor: Radio Kosovska Mitrovica

 

 

Comments

Archives

"This project was funded through a U.S. Embassy, Pristina grant.  The opinions, findings, and conclusions or recommendations expressed herein are those of the Author(s) and do not necessarily reflect those of the Department of State."

"Ky projekt u financua përmes grantit të Ambasadës Amerikane në Prishtinë. Mendimet, përfundimet dhe konkludimet apo rekomandimet e shprehura këtu janë të Autorit(ëve) dhe jo medoemos pasqyrojnë qëndrimet e Departamentit të Shtetit."

“Ovaj projekat je finansiran preko granta Američke Ambasade u Pristini. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke sadrzane ovde pripadaju autoru(ima) i ne izrazavaju neophodno stavove State Departmenta."