Pre godinu dana, 12 maja, zauvek je svoju Jazbinu napustio Slobodan Zlatković Bobi, među prijateljima zapamćen kao „najveći boem Zvečana“.
Tim povodom, galerija „Akvarijus“ organizovala je u petak celodnevni program posvećen ovom velikom čoveku, univerzalnom prijatelju, sjajnom srčanom muzičaru, večitom zaljubljeniku u umetnost.
Tokom dana, u galeriji je održana mala likovna kolonija pod čijim okriljem su umetnici i Bobijevi prijatelji (Miljana Bulatović, Stefan Stevanović, Jasmina Popović, Vuk Đurić, Vasilj Adžić) slikali njegov portret a u večernjim satima, na istom mestu su se okupili svi Bobifili kako bi se putem video zapisa i žive reči, još jednom prisetili dragog lika i sebe bez njega.
Slobodan Zlatković Bobi jedna je od kultnih ličnosti Zvečana. Jedan od onih o kojma se i za života a i po njegovom gašenju, ispredaju legende, prepričavaju anegdote i neverovatne sage.
Ostao je upamćen kao čovek nesputanog, urođenog šarma. Spontan u ophođenju sa ljudima, nestašan u življenju, neopterećen ozbiljnim temama za odrasle, često je delovao neozbiljno u svemu – sem u prijateljstvu. Pamte ga i kao neiscrpan izvor zanimljivih priča u koje je ponekad bilo teško poverovati, kao zaljubljivu prirodu, velikog mecenu i čoveka izuzetnog dramskog dara.
Znao je ono što mnogi za kafanskim stolom ne nauče nikada – da boemija nije opijanje do transa već slobodarstvo i nesputanost u izražavanju – malo pričom, malo pesmom, malo ćutanjem, da se ona ne nalazi u teškom, alkoholnim isparenjima i dimom zasićenom vazduhu iznad astala, već u srcu onog koji za tim astalom sedi.
Godinu dana nakon rastanka, sećanje na njega je sveže a opet fino patinirano onim opojnim sevdah-tonom neopisivog nedostajanja.
Ovaj dan koji su Bobijevi prijatelji Miljana Bulatović i Aleksandar Dunđerin uz svesrdnu pomoć njemu bliskih ljudi organozovali, ima onu zvaničnu notu jer ima povod. Nezvanično, neformalno, svaki dan je Bobijev dan za one koji su ga poznavali i voleli a svako okupljanje dobar povod da se on pomene i da se na njega još jednom naljute jer se nije bolje čuvao, jer je otišao ne odavši im tajnu njegove (za te godine) nestvarno crne kose, da mu još jednom pošteno zamere iznenadni odlazak bez pozdrava.
Zapravo, toliko je često predmet njihovih razgovora, da se stiče utisak da je Bobi i preminuo – samo zvanično.
