Predstava “Zemlja jesmo” u galeriji “Akvarijus”

Pozorišna predstava „Zemlja jesmo“, ispitna predstava  četiri studentkinje glume Fakulteta umetnosti PU sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici odigrana je sinoć u galeriji „Akvarijus“.

Reč je o adaptaciji radijske drame o životu i stvaralaštvu najbritkijeg pera ženske  lirike u Srbiji  Desanke Maksimović. Tekst je adaptirala dramaturg Miroslava Janković a režiju pomogao reditelj Dejan Cicmilović.

Četiri izvanredne glumice  – Milica Mandić, Katarina Jeličić, Dunja Nikolić i Ljubica Radomirović,  na početku svoje karijere, dosežu  najveći glmački podvig – dotaći  publiku ili možda je prigodnije reći čoveka , u dušu,  tamo gde je nažalost danas najgrublji.

Scenario je sačinjen isključivo od Desankine poezije, znalački isprepletane tako da ostavlja utisak da su svi odgovori za kojima toliko čeznemo, zapravo u nama samima jer i Desanka, svojim pesmama, i zapitkuje kao dete i odgovara kao mudrac. Ona je i naznalica i sveznalica.

Njih četiri i jedan lik, po dva prikaza Desankinog bića – telesnog i duhovnog.  Od Desanke bebe koju su u život gurnuli a da je prethodno ”niko nije pitao da li želi da bude telesna i vremenom ograničena” , do  one koju iz života isteruju i koja ubeđuje sebe da  smrt ne boli.  Od nje besmrtne do nje koja “zemlja jeste”.

Milica Mandić  predstavlja Desanku kao dete. Na pitanje koliko se Desanka -dete razlikuje od Milice-deteta, ona odgovara da su veoma slične.

“Obe smo živahne i razdragane kao deca. Ali kao zrele, dosta se razlikujemo  i to i jeste bio cilj  – da bude što dalja od mene a da joj  se ja približim”, kaže Milica.

Katarina Jeličić je Desanka- žena. Mlada je a zadatak je bio izneti lik nekog ko je život već bogato odživeo uglavnom na stubu srama, jer je Desanka veči deo života imala reputaciju upravo onih za koje usrdno traži pomilovanje.

“Upravo je to bio izazov”, kaže Katarina. “Moja Desanka je u poznim godinama kada je ostala već bez svojih najmilijih, jer je prvorođeno dete, a poslednja je napustila ovaj svet.  Najteže je bilo sakupiti bol i patnju koje je nosila a bila je veliki borac, optimista, vedra i nasmejana. Kao što kaže njen stih da uprkos svemu “opet mi se hoće sunca i sveta”, govori Katarina.

Dunja Nikolić je Desankin  duh, onaj deo njenog bića koji poznajemo najbolje jer je bezvremen, fino  balzamovan u njenoj poeziji.

“Desanka je nasvakidašnja žena. Vrlo nemirnog i temperamentnog duha. Bila je bakica koja se nije predavala do poslednje kapi krvi. Uzor je današnjici koja živi bez ljubavi, mašte i razumevanja. Ona je propagirala  upravo to – da ljudi treba da se razumeju, da se vole, da je za čoveka sve normalno, šta god da se desi – i ako  žena ne može da ostane trudna, i ako se zgreši… sve je to normalno”, kaže Dunja.

Moranu –boginju smrti  glumi Ljubica Radomirović. Na svaki Desankin pokušaj da vedri – Morana oblači. Ona je zapravo ono smrtno u pesnikinji koga je ona  celog svog ljudskog a i stvaralačkog života bila apsolutna svesna. Moranino harizmatično  prisustvo, iako  iz zaleđa, ipak  je dominantno. Ona tiho, nekada otrežnjujuće grubo a nekada čak sa saosećanjem, podseća Desanku  gde su joj granice života i stvaralaštva…  Ali ne i postojanja.

Kada glumiš smrt, počneš o smrti i da razmišljaš.

“Razgovarali smo pre neki dan sa našim mentorom o tome čega se čovek kod smrti plaši. Ne plaši se čovek same smrti koliko nemoći koja joj prethodi. ”, kaže Ljubica.

Desanka je bila svako od nas –  rođena i smrtna, voljena i nevoljena, povređena i isceljena, plodna i jalova,  očarana i razočarana, dobra i zla. Jedina razlika je što je ona bila a mi ćemo tek biti, kada jednom odemo tamo “gde su od istog tkiva sazdani i čovek i njegov san”.  A to je jedino dato nam  obećanje, koje će neminovno biti ispunjeno,.

 

 

 

 

 

 

 

Comments