Pozorišna predstava „Zemlja jesmo“, ispitna predstava četiri studentkinje glume Fakulteta umetnosti PU sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici odigrana je sinoć u galeriji „Akvarijus“.
Reč je o adaptaciji radijske drame o životu i stvaralaštvu najbritkijeg pera ženske lirike u Srbiji Desanke Maksimović. Tekst je adaptirala dramaturg Miroslava Janković a režiju pomogao reditelj Dejan Cicmilović.
Četiri izvanredne glumice – Milica Mandić, Katarina Jeličić, Dunja Nikolić i Ljubica Radomirović, na početku svoje karijere, dosežu najveći glmački podvig – dotaći publiku ili možda je prigodnije reći čoveka , u dušu, tamo gde je nažalost danas najgrublji.
Scenario je sačinjen isključivo od Desankine poezije, znalački isprepletane tako da ostavlja utisak da su svi odgovori za kojima toliko čeznemo, zapravo u nama samima jer i Desanka, svojim pesmama, i zapitkuje kao dete i odgovara kao mudrac. Ona je i naznalica i sveznalica.
Njih četiri i jedan lik, po dva prikaza Desankinog bića – telesnog i duhovnog. Od Desanke bebe koju su u život gurnuli a da je prethodno ”niko nije pitao da li želi da bude telesna i vremenom ograničena” , do one koju iz života isteruju i koja ubeđuje sebe da smrt ne boli. Od nje besmrtne do nje koja “zemlja jeste”.
Milica Mandić predstavlja Desanku kao dete. Na pitanje koliko se Desanka -dete razlikuje od Milice-deteta, ona odgovara da su veoma slične.
“Obe smo živahne i razdragane kao deca. Ali kao zrele, dosta se razlikujemo i to i jeste bio cilj – da bude što dalja od mene a da joj se ja približim”, kaže Milica.
Katarina Jeličić je Desanka- žena. Mlada je a zadatak je bio izneti lik nekog ko je život već bogato odživeo uglavnom na stubu srama, jer je Desanka veči deo života imala reputaciju upravo onih za koje usrdno traži pomilovanje.
“Upravo je to bio izazov”, kaže Katarina. “Moja Desanka je u poznim godinama kada je ostala već bez svojih najmilijih, jer je prvorođeno dete, a poslednja je napustila ovaj svet. Najteže je bilo sakupiti bol i patnju koje je nosila a bila je veliki borac, optimista, vedra i nasmejana. Kao što kaže njen stih da uprkos svemu “opet mi se hoće sunca i sveta”, govori Katarina.
Dunja Nikolić je Desankin duh, onaj deo njenog bića koji poznajemo najbolje jer je bezvremen, fino balzamovan u njenoj poeziji.
“Desanka je nasvakidašnja žena. Vrlo nemirnog i temperamentnog duha. Bila je bakica koja se nije predavala do poslednje kapi krvi. Uzor je današnjici koja živi bez ljubavi, mašte i razumevanja. Ona je propagirala upravo to – da ljudi treba da se razumeju, da se vole, da je za čoveka sve normalno, šta god da se desi – i ako žena ne može da ostane trudna, i ako se zgreši… sve je to normalno”, kaže Dunja.
Moranu –boginju smrti glumi Ljubica Radomirović. Na svaki Desankin pokušaj da vedri – Morana oblači. Ona je zapravo ono smrtno u pesnikinji koga je ona celog svog ljudskog a i stvaralačkog života bila apsolutna svesna. Moranino harizmatično prisustvo, iako iz zaleđa, ipak je dominantno. Ona tiho, nekada otrežnjujuće grubo a nekada čak sa saosećanjem, podseća Desanku gde su joj granice života i stvaralaštva… Ali ne i postojanja.
Kada glumiš smrt, počneš o smrti i da razmišljaš.
“Razgovarali smo pre neki dan sa našim mentorom o tome čega se čovek kod smrti plaši. Ne plaši se čovek same smrti koliko nemoći koja joj prethodi. ”, kaže Ljubica.
Desanka je bila svako od nas – rođena i smrtna, voljena i nevoljena, povređena i isceljena, plodna i jalova, očarana i razočarana, dobra i zla. Jedina razlika je što je ona bila a mi ćemo tek biti, kada jednom odemo tamo “gde su od istog tkiva sazdani i čovek i njegov san”. A to je jedino dato nam obećanje, koje će neminovno biti ispunjeno,.
