Potpisan je mirovni sporazum, desetine hiljada vojnika garantovale su bezbednost za sve. Mirni žeteoci otišli su u polje 23. jula 1999. i niko se nije vratio.
Piše Živojin Rakočević
Staro Gracko – „Nisu još izašli Živići”, kaže novinarka Momirka Čanković. Nedugo potom stižu ispred spomenika porodice i potomci žetelaca koji su masakrirani na jučerašnji dan pre 27 godina. Sonja, supruga Jovice Živića, žrtve koja je tada imala 29 godina, nosi cveće. Vidi se da ga je brala u svojoj bašti i da su u njega stale zajedničke godine, samoća i četvoro dece koju je podizala. Cveće u njenim tvrdo stisnutim rukama izgleda kao da je otrgnuto iz samog života.
Selo Staro Gracko jedno je od najlepših na Kosovu i Metohiji, a u njemu se dogodio zločin koji po svireposti i nekažnjenosti ide u red najtežih mirnodopskih zločina ovog prostora. Svaka godišnjica je neka vrsta potvrde lepote kraja i nesreće koja se tu dogodila. Izgleda kao da se sam život zaledio u lepoti i nesreći. Kasnila je žetva te 1999. godine. Potpisan je mirovni sporazum, desetine hiljada vojnika garantovale su bezbednost za sve. Mirni žeteoci otišli su u polje 23. jula 1999. i niko se nije vratio.
„Na nas je te večeri palo nebo”, svedočio je Dragan Torbica, dok je pokazivao, precizno kao da je reč o stvarima u njegovoj dnevnoj sobi, gde su se nalazile žrtve masakrirane u žitnom polju. Znao je gde je ko stradao, kome su sakupljali delove mozga. Sve o ovom zločinu se zna. Istražna jedinica britanske vojske odmah posle zločina, očigledno bez upliva politike, uradila je temeljnu istragu, uhapsila 56 ljudi i sačinila izveštaj o masakru. U obimnom materijalu, koji je integralno objavila „Politika”, zanimljivo je pismo, izveštaj, svedočenje jednog od glavnih učesnika ovog zločina. „Ja, Beg Šaćiri, kao komandir jedinice ’Fortuna’, izjavljujem da sam nakon što sam prešao iz zone Dukađini u Košare, opština Lipljan, preduzeo akcije potpuno uspešne između 27. juna i 9. avgusta 1999, a 9. avgusta je celu našu jedinicu uhapsio Kfor. Akcije koje smo preduzeli bile su sledeće: čišćenje grada od srpskih kriminalaca, primoravanje zdravstvenih radnika Srba da napuste centar, kontrola srpskih stanova, paljenje oko 30 odsto srpskih kuća, naseljavanje srpskih kuća i stanova Albancima kojima je bio potreban smeštaj. Akcije: ubistvo 48 ljudi, ranjeno 17, prebijanje i maltretiranje.”
Ovaj izveštaj Beg Šaćiri uputio je komandantu takozvane OVK Šukriju Buji, koji je kasnije bio i predsednik Opštine Lipljan. U istom pismu Šaćiri je tražio „materijal” da napadne Dobrotin i Štrpce. Ljude je imao, ali mu je falilo oružje. Sve ovo nije bilo dovoljno da se pokrene postupak, između ostalog i zbog toga što je tadašnji šef Unmika izjavio da je ovaj zločin „čin razumljive osvete”. Svaki detalj je istražen, uhvaćen je i dnevnik lokalne frizerke Lindite Krenazi, koja je želela da ide u akciju u Staro Gracko. Nisu joj dozvolili, bila je veteran, ranjavana je na Paštriku. Jedan od izvršilaca iz Starog Gracka koji je znao sve učesnike akcije, zapisala je rečenicu: „Nemoj nikom da kažeš ili kuku…„
Od tada je reč „kuku” najvažnija reč Srba ovog sela. „Zna se i ne zna se ko je počinio zločin, ko je naredio i ko je ubio. Jedino što se sa sigurnošću zna jesu imena onih koji su stradali”, kaže Miloš Surlić, koji je govorio juče u ime porodica žrtava i meštana Starog Gracka. „Mi još nemamo potpune odgovore i ostala su pitanja na koja niko nije odgovorio i traju rane koje niko nije izlečio. Ovde nisu ugašeni ljudski životi, ovde je ubijena duša jednog lepog sela, stradali su ljudi, pa i oni koji nisu rođeni.” Surlić je govorio o razvoju sela koje je planski građeno, po uzoru na mesta u srednjoj Evropi: „Zločin nam nije dozvolio ni da tri generacije neprekidno žive zajedno u ovom selu stvarajući temelje na koje bi se nadovezivale generacije koje dolaze i samo tako nastaje trajna ljubav prema zavičaju.„
Parastos stradalim žeteocima služio je izaslanik patrijarha Porfirija i mitropolita Teodosija, episkop novobrdski Ilarion Lupulović. On je na početku svoje besede rekao da su mirni seljaci „pokošeni kada su otišli da požanju trudove ruku svojih” i naglasio snažnu vezu sa „našom zavetnom zemljom” na kojoj ima mesta za sve, pozivajući na ostanak na Kosovu i Metohiji. „Došli smo ovde rasterećeni, jer znamo da nikome nismo zlo učinili i nikome zlo ne mislimo. Zamolio bih i vas da se pomolimo za krvnike naše, mi smo hrišćani – takva nam je vera! Mi se molimo za neprijatelje naše da ih Gospod urazumi i da ih privede putu pokajanja i istine. Iako se molimo za one koji nas vole i one koji nas mrze, mi ne možemo da prihvatimo laž za istinu. Ne možemo da zaboravimo da je Dragana Dimić ubijena od bombe NATO-a i treba da se kaže da je 89 dece, i srpske i albanske, ubijeno bombama NATO-a.„
Dragana Dimić je imala četiri godine kada su je u Starom Gracku, zajedno sa Božidarom i Jevrosimom Janković, Radovanom Odalovićem i Miloradom Stojisavljevićem, ubile bombe NATO-a. U nepravdama i kršenjima prava izgubili su se mnogi pojedinci i ličnosti za koje nema pravde, pa je Milena Parlić iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju izjavila da je Staro Gracko simbol nekažnjivosti zločina: „Danas se s punim pravom pitamo: Da li je manje vredno ili važno kada je žrtva Srbin? Da li je manje važno kada je u pitanju srpska majka, srpsko dete?” U istom tonu govorio je u ime Srpske liste Dalibor Jevtić i zaključio da je „žalosno što nema predstavnika međunarodne zajednice da se poklone žrtvama i da, na neki način, i oni budu garant da zločin neće proći nekažnjeno. Iako je istraga zvanično zatvorena, mi od pravde nećemo odustati.”
U Staro Gracko je došlo nekoliko stotina ljudi i meštana koji tu žive, a putem kroz selo, pored ploče sa imenima žrtava, pored parastosa i ožalošćenih porodica, juče je prošla i jedna albanska svadba sa svečano ukrašenim automobilima.
Pored venaca i cveća koje su položili predstavnici opština Priština, Lipljan, Gračanica Slavica Janićijević pokušava da zapali sveće na vetru. Tu su stradali njen otac, stric i sedamnaestogodišnji brat Novica. „On se meni uvek javlja s bubamarama. Tako ga sanjam”, kaže.
S druge strane zida je učionica sa više od deset đaka, i škola se nije ugasila. Milivoje Matović, tu nad svećama, kaže kako je 2023. godine u porodicama Matovića, Đorđevića, Milićevića, Zdravkovića i Vujačića rođeno šest beba – „pet devojčica i jedan dečak”.
Žrtve, Staro Gracko
Žetva 23. jul 1999. godine: Milovan Jovanović (1969), Jovica Živić (1970), Radovan Živić (1967), Andrija Odalović (1967), Slobodan Janićijević (1965), Mile Janićijević (1957), Novica Janićijević (1981), Momčilo Janićijević (1946), Stanimir Dekić (1955), Božidar Dekić (1947), Saša Cvejić (1973), Ljubiša Cvejić (1939), Nikola Stojanović (1936) i Miodrag Tepšić (1951).
Stradali u bombardovanju 1999. godine: Dragana Dimić (1995), Božidar Janković (1939), Jevrosima Janković (1937), Radovan Odalović (1960), Milorad Stojisavljević (1958).
Iz zasede 2004. godine ubijeni: Milijana Marković (1980) i Zlatomir Kostić (1965).
