Pokrenut pre više od decenije uz posredovanje Evropske unije, dijalog Beograda i Prištine i dalje je u zastoju. Iako pregovori formalno traju, ključna pitanja ostaju nerešena, a svaka strana insistira na svojim političkim i teritorijalnim zahtevima. Stagnacija direktno utiče na svakodnevni život građana, stabilnost regiona i evropske integracije.
Proces pregovora, dijalog, u suštini je takav da svaka strana uvek procenjuje da li joj je bolje da bude njegov deo ili da bude van. Odnosno, kako bolje može da ostvari svoje ciljeve, kazao je za Kim radio politikolog Ognjen Gogić.
Zašto dijalog Beograda i Prištine stagnira?
„Za Srbiju postoji rizik da bi napredak u dijalogu mogao da dovede do novih priznanja Kosova. Sporazum iz Ohrida 2023. godine mogao je da dovede do toga da pojedine zemlje u EU priznaju Kosovo, što Srbija ne želi da rizikuje. Srbija se boji da bi napredak u dijalogu mogao da dovede do toga da Kosovo zaokruži svoju međunarodno priznatu državnost i da postane deo međunarodnih organizacija. Znamo da je bila protiv toga da Kosovo postane član Saveta Evrope“, naveo je on.
Kosovo, s druge strane, ne vidi da kroz dijalog može da dobije ono što želi. To je, pre svega, priznanje od strane Srbije i nekih drugih država, smatra Gogić.
„To je paradoksalno. Srbija se plaši da će kroz dijalog Kosovo dobiti priznanje, a Kosovo se plaši da kroz dijalog neće dobiti priznanje, već samo neku normalizaciju odnosa, nešto implicitno. Dakle, to su zapravo najdublji razlozi zbog kojih obe strane ne vide da tu mogu nešto da dobiju. Kosovo se, dodatno, boji da bi kroz dijalog moglo da bude prinuđeno da pruži veća prava Srbima na Kosovu, pre svega kroz formiranje Zajednice srpskih opština“, kazao je politikolog.
Dijalog pogrešno shvaćen
Izvršni direktor Instituta „Musine Kokalari“ Visar Imeri je pre nekoliko dana, na debati prilikom predstavljanja rezultata istraživanja „Indeks poverenja 2025“ u Prištini, ocenio da dijalog između Kosova i Srbije zavisi od Evropske unije, odnosno od toga da li može da sprovede dogovoreno, ali i od aktera na terenu. Kako je dodao, „posebno jer smo u okviru dijaloga imali sporazum“.
„Ne mislim da mi uopšte govorimo o dijalogu između Kosova i Srbije na pravi način. Nikada nije bilo predviđeno da se postavi alternativa – integracija ili autonomija. U osnovi, dijalog bi trebalo da omogući oboje. Maksimalno osnaživanje srpske zajednice, ali i maksimalnu integraciju. Mislim da to pogrešno shvatanje tera ljude da budu protiv ovog procesa. Ne smatram da je do nesporazuma došlo slučajno, već zato što dijalog nije bio predstavljen onako kako je trebalo. Nije bio dovoljno transparentan da objasni kakvi su rezultati, u čemu su nesporazumi i koje su koristi od njihovog razjašnjavanja“, kazao je.
Prostor koji su ostavili političari, bilo u Beogradu ili u Prištini, bilo da su na vlasti u Srbiji ili na Kosovu, ostao je prazan i to je pogrešno, naveo je Imeri.
„Taj prazan prostor se potom koristi za igranje političkih igara, za stvaranje većih problema i za sprečavanje sprovođenja postignutih dogovora. Smatram da Briselski proces ima potencijal da normalizuje odnose između Srbije i Kosova i da doprinese mnogo boljoj integraciji srpske zajednice na Kosovu. Ali, među onima sam koji i dalje žele da zadrže kritički stav prema ponašanju naših političara i da kažu da se to neće desiti samo zato što tako želi neko u EU. To moramo da sprovedemo mi sami“, dodao je Imeri.
Istorijski kontekst Briselskog sporazuma
Dijalog Beograda i Prištine je započet sa ciljem normalizacije njihovih odnosa, uz naglasak na kvalitet života građana na terenu, pravnu sigurnost i ekonomsko povezivanje. Najvažniji dokumenti u ovom procesu su Briselski sporazum iz 2013. godine i prateći dogovori koji su trebali da omoguće formiranje Zajednice/Asocijacije opština sa većinski srpskim stanovništvom (kolokvijalno Zajednica srpskih opština, ZSO) te zajedničke nadležnosti u oblasti policije i pravosuđa.
„Za razliku od drugih sporazuma koji su postignuti, Briselski je u velikoj meri sproveden, posebno u delu koji se tiče integracije policije i pravosuđa na severu Kosova i stvaranja novih opština, odnosno uključivanja Srba sa severa Kosova u kosovski poredak kroz lokalnu samoupravu. Međutim, to je kasnije bilo poništeno kada su Srbi napustili sve te institucije. Sada vidimo da se oni postepeno vraćaju, bar kada je reč o lokalnoj samoupravi i delimično o policiji“, podsetio je Ognjeg Gogić.
U vremenu koje je prošlo mnoge odredbe prvog Briselskog sporazuma još uvek nisu sprovedene. To uključuje i formiranje ZSO i integraciju (ponovnu) srpskih struktura u kosovski pravosudni i policijski sistem.
„Imamo dokument (Briselski sporazum) koji daje odgovore obema stranama. Jedan deo tog dokumenta jasno kaže da to (ZSO) nije Republika Srpska, a drugi deo govori o tome kako će to izgledati. Moramo u tome pronaći svoj interes. Međutim, i dalje govorimo o tome kao da taj dokument ne postoji“, naveo je Visar Imeri.
Začarani krug
Dve strane uveliko i odavno koriste status kvo za unutrašnje političke ciljeve. Beograd kroz Srpsku listu na svakim izborima potvrđuje političku legitimaciju. Priština, pak, koristi podršku zapadnog dela međunarodne zajednice za konsolidaciju državnosti.
„Strategija Srbije je, zapravo, odugovlačenje procesa da se ne bi rizikovalo da Kosovo postane član Saveta Evrope ili drugih međunarodnih organizacija i dobije nova priznanja. Kada je reč o Kosovu, interes je da dobije priznanje od Srbije i drugih zemalja, da smanji uticaj Srbije na položaj Srba na Kosovu i da učvrsti sopstvenu državnost. Strategija premijera Kurtija bila je da se dijalog, praktično, napusti“, kazao je Gogić za Kim radio.
„Od kako je Kurti došao na vlast, stalno se pozivao na opasnost napada od strane Srbije. Takvu vrstu diskursa je narod na Kosovu ignorisao sve dok se nije dogodila Banjska. Onda su svi poverovali u to da možda može da se desi napad od strane Srbije. Imamo dva problema na Kosovu. Obe zajednice guraju da živimo u strahu. U kontinuitetu nas guraju da živimo u iluziji“, kazao je pre nekoliko dana u prištinskom Barabar centru Visar Imeri.
Prema njegovom mišljenju, iluzija u glavama kosovskih Albanaca je predstava da je Kosovo albanska država. Među Srbima je iluzija da je situacija privremena i da će se oni vratiti. Imeri je kazao da neće biti istinskog pomaka dok se ove iluzije održavaju kao istinite.
„Ove dve iluzije moraju da budu razvejane. Ovo je zajednička država i biće ovde. U dijalogu između Kosova i Srbije to se mora imati u vidu. Ali, naši zapadni partneri nikada nisu bili svesni toga. Ne čitaju i ne razumeju dokumenta kako treba da ih razumeju. Moramo shvatiti, na Kosovu si Kosovar, nisi ni Albanac ni Srbin. Niko ne treba da menja identitet koji ima, treba da stvorimo jedan novi identitet“, kazao je on.
Uloga EU i SAD u dijalogu
Ipak, Evropska unija i dalje posreduje u dijalogu, ali sa ograničenim kapacitetima da izvrši stvarni pritisak na Beograd i Prištinu. SAD su kroz Vašingtonski sporazum 2020. pokušale da ubrzaju proces, ali su i ti koraci bili, vreme je pokazalo, samo ograničeno uspešni.
„To (sporazum i njegova primena na terenu) će se dogoditi tek kada počnemo da shvatamo da je to dobro za nas. Niko iz EU ne može to da nametne. Kada razgovarate s ljudima, često se čuje da bi EU trebala da bude odgovorna za sve. Tačno je da oni snose odgovornost za mnogo toga, ali moramo više da razmišljamo o tome da je naša odgovornost da se ponašamo suvereno. Moramo imati dobre odnose sa našim susedima, jer je to dobro za obe strane. To nije usluga EU. Zato moramo da razmišljamo o tome šta je naš interes. Kada je reč o Kosovu, naš interes je da imamo što bolje odnose sa susedima i jedinstveno, kohezivno društvo“, kazao je Visar Imeri.
„Nakon 2023. godine, EU je rekla – imate sporazum, to je u vašem interesu, pa se snađite kako znate. Formalno, postoje izaslanici poput Miroslava Lajčaka koji je to bio ranije ili sada Sorensena. Oni, zapravo, samo održavaju format dijaloga u životu, bez stvarnog pritiska. Što se SAD tiče, njihova uloga je sada minimalna. Tokom prve Trampove administracije postojalo je interesovanje kroz Vašingtonski sporazum, ali je pod Bajdenom stav bio da je to evropsko pitanje koje treba da rešava EU. Ni nakon Trampovog povratka (u Belu kuču) nema naznaka da će se Amerika ponovo ozbiljnije angažovati. Jedino je dolazilo do povremenih prekida odnosa (SAD i Kosova) kao jednog vida kazne Prištini zbog jednostranih poteza, ali bez trajnog efekta“, naveo je politikolog Gogić.
Mogući pravci i posledice stagnacije
Iz svega napred navedenog proizilazi da je krajnje vreme da političari na svim stranama konačno shvate kako stagnacija nije samo diplomatsko pitanje, već da ona direktno utiče na život ljudi na Kosovu i u Srbiji, ali potencijalno i na stabilnost čitavog regiona.
„U obe sredine (Beogradu i Prištini) trenutno su mnogo značajnija unutrašnja dešavanja. U Srbiji postoji politička kriza koja bi mogla da dovede do promene, pa vlastima nije u fokusu dijalog. Na Kosovu je, takođe, institucionalna kriza, politička, ustavna i budžetska. Ne zna se kako će se to završiti. Ne mogu se, jednostavno, raspisati izbori koji bi sve vratili na staro. Kriza je preduboka i mnoge odluke koje su donete su pravno upitne. Zbog toga je Kosovo trenutno u vrtlogu koji je samo stvorilo, a to je trenutno važnije od dijaloga. Dijalog će morati da sačeka. Bilo bi dobro da taj period čekanja ne bude obeležen novim incidentima“, zaključio je razgovor za Kim radio politikolog Ognjen Gogić.
Formalni dijalog dve strane traje. Novi susret pregovarača je već najavljen, ali „kada situacija to dozvoli“. Međutim, kompromis i dalje deluje nedostižno. Moguće opcije su nastavak statusa kvo, sporadični tehnički dogovori ili eventualne nove političke inicijative koje bi mu mogle promeniti dinamiku. Međutim, ovo poslednje je, ako se ima u vidu aktuelna politička atmosfera u Beogradu, odnosno Prištini, daleko najmanje verovatno.
