U vremenu kada su informacije dostupne na klik, poverenje u njih nikada nije bilo niže. Građani su svakodnevno izloženi desetinama naslova, objava i „ekskluzivnih saznanja“, ali granica između činjenice i stava nikada nije bila nejasnija. Fenomen koji medijski analitičari označavaju kao „umor od istine“ sve je vidljiviji i u lokalnom medijskom prostoru.
Prema Digital News Report 2025 (Rojtersov institut), globalno poverenje u vesti tokom poslednje tri godine iznosi oko 40%, što znači da manje od polovine ljudi širom sveta smatra da mediji predstavljaju pouzdan izvor informacija.
Ovaj pad poverenja često se opisuje kao „umor od istine“ ili stanje kognitivne i emocionalne iscrpljenosti nastalo usled stalne izloženosti kontradiktornim informacijama i interpretacijama. Zbog njih publika postaje manje spremna ili manje sposobna da razlikuje proverene činjenice od mišljenja i manipulacije.
Sa druge strane, istraživanje sprovedeno u periodu od decembra 2023. do marta 2025. „Mediji i dezinformacije: perspektiva građana“ pokazuje da čak 87,5% građana primećuje dezinformacije u medijima, dok 83% ispitanika navodi da se oslanja na lokalne medije na srpskom jeziku. Poverenje u veće medijske aktere je znatno niže.
Mešanje žanrova: Vest ili komentar?
Nekada su vesti imale jasnu hijerarhiju. Danas je gotovo svaki naslov označen sa „šokantno“, „dramatično“ ili „ekskluzivno“.
„Pojedini sadržaji koji se najavljuju kao informativni i od kojih publika očekuje baš to, informacije, donose vrlo slobodne, čak i otvorene komentare onih čiji posao nije da tumače dešavanja. Publika koja nas prati je uvek prosečnog obrazovanja, sa ograničenim slobodnim vremenom. Kao takva, čvrsto je oslonjena na medije kada je u pitanju doživljaj političko-društvenih dešavanja“, kazala je za Kim radio predsednica UNS-a na Kosovu Ivana Vanovac.
Na društvenim mrežama, algoritmi kompanija poput Meta Platforms favorizuju sadržaj koji izaziva emocije: bes, strah ili oduševljenje. Činjenice, same po sebi, retko su viralne.
„U digitalnom okruženju, profesionalno novinarstvo se direktno takmiči sa neproverenim sadržajem. Na društvenim mrežama sve izgleda poznato. Preispitivanje informacija zahteva trud, a ponekad i hrabrost da se ospore sopstvene pretpostavke. Dakle, to nije samo medijsko pitanje, već je i društveno“, navela je za Kim radio predsednica kosovskog Saveta za štampu Brikenda Redžepi.
Kada informativni sadržaj poprimi ton komentara, a komentar se predstavi kao vest, gubi se osnovna funkcija novinarstva: razdvajanje činjenice od tumačenja.
Publika koja brzo konzumira sadržaj, najčešće samo naslov i nekoliko redova, teško razlikuje šta je potvrđena informacija, a šta interpretacija autora ili sagovornika.
„U Srbiji je to svakodnevnica, naročito u tabloidnim medijima, ali ne samo u onima koji su bliski vlasti“, rekao je za Kim radio novinar Insajdera Vojin Radovanović.
„Granica između informacije i komentara gotovo da više ne postoji. Građanima se interpretacija često servira kao činjenica“, dodao je.
Polarizacija i stavovi koji odgovaraju interesima
U osetljivim sredinama, poput Kosova, dodatni problem predstavlja snažna polarizacija. Informacije se ne procenjuju po tačnosti, već po tome da li potvrđuju već postojeće stavove.
„Kada se ljudi stalno suočavaju sa sukobima, suprotstavljenim tvrdnjama, postaju preplavljeni. Umesto da upoređuju izvore, mnogi se povlače ili se jednostavno oslanjaju na medije koje smatraju pouzdanim. Ova iscrpljenost smanjuje kritičko angažovanje“, kazala je Brikenda Redžepi.
Po mišljenju Ivane Vanovac „što smo manje obrazovani, to smo manje upoznati sa mogućnošću postojanja više različitih mišljenja o jednoj temi“.
„Iz takve pozicije, rukovodimo se isključivo stavovima koji odgovaraju našim interesima. Kada od autoriteta kakav su mediji dobijamo samo potvrdu da smo ’u pravu‘ i nimalo oponiranja tom stavu, onda je teško razuveriti nas. Ne smemo zanemariti činjenicu da su veoma često i ta ’postojeća uverenja‘ proizvod medijskih propagandnih mantri koje prihvatamo, a ne rezultat nekog dubokog misaonog procesa i obrađivanja različitih stavova“, kazala je ona.
„Ekonomska nesigurnost i opšta globalna nestabilnost stvaraju osećaj da tlo pod nogama nije sigurno“, naveo je Vojin Radovanović.
„Ljudi traže nešto za šta mogu da se ’uhvate‘. Onaj ko svakog meseca krpi kraj sa krajem, radi po ceo dan, često i više poslova, nema ni vremena ni mentalne energije da stalno kritički preispituje sve što čuje i pročita. Kada se to spoji sa sveprisutnim populizmom, i u tradicionalnim i u alternativnim medijima, dobijamo crno-belu sliku sveta koja nudi jednostavna objašnjenja za kompleksne probleme. Ljudi tada nesvesno postaju žrtve, ali i sredstva tih narativa“, dodao je.
Umor se ne javlja zbog viška činjenica, već zbog stalnog sudara nepomirljivih interpretacija.
„Svi lažu“: Opasna relativizacija
Kada publika konstantno nailazi na oprečne tvrdnje, demantije i kontrademantije, javlja se i osećaj da je „istina negde u sredini“ ili da je uopšte nema.
„Novinarstvo zavisi od kredibiliteta. Ako ljudi veruju da svi lažu, prestaju da razlikuju profesionalno izveštavanje od propagande. Na Kosovu postoji mnogo odgovornih medija koji rade ozbiljan posao, ali njihove napore često zasenjuju neodgovorni akteri i algoritmi koji pojačavaju senzacionalistički sadržaj. Ovo iskrivljuje javnu percepciju celokupnog medijskog pejzaža“, navela je Brikenda Redžepi za Kim.
Ukoliko se svaka informacija doživljava kao potencijalna manipulacija, onda i proverene činjenice lako gube težinu.
„Posao medija je da publici ponudi što pročišćeniji filtrat informacija. Medij može da garantuje istinitost informacija, ali ne i da garantuje za ’istinu‘. Za publiku je jako često istina isključivo ono što njoj odgovara. Ima vrlo malo tolerancije za istinu koja joj se ne dopada. Sa takvim stavom, nijedan medij nikada neće biti dobar“, rekla je Ivana Vanovac.
Ne malu ulogu u svemu, smatra Vojin Radovanović, ima „politika vlastodržaca“, a posebno „onih kojima su bliske autoritarne ili totalitarne ideje“.
„Kada građanima stalno poručujete da nikome ne veruju osim ’zvaničnoj istini‘, dobijate model kontrole koji je kroz istoriju već viđen. Tako nastaje društvo ljudi koji od svih zaziru, to vodi dezintegraciji društva. U takvom ambijentu otvara se prostor za manipulatore i populiste koji nude jednostavna objašnjenja i neproverene tvrdnje. A i vlastima je bolje da čovek poveruje da diše zagađen vazduh jer ga ’svetski moćnici‘ zaprašuju iz aviona, nego da je problem u sistemskim politikama koje do toga dovode“, naveo je on.
Relativizacija je možda i najopasniji ishod takvog okruženja. Kada sve deluje podjednako sumnjivo, profesionalno novinarstvo gubi prednost nad propagandom.
Brzina pre tačnosti
Digitalno okruženje nametnulo je logiku „objavi odmah, ispravi kasnije“. U trci za klikovima, pojedini mediji prenose nepotvrđene informacije, oslanjajući se na formulacije poput „navodno“, „prema nezvaničnim saznanjima“ ili „kako saznajemo“. To potvrđuje i Brikenda Redžepi:
„Često je to (greška) jednostavno rezultat brzine, pritiska da se materijal brzo objavi i da se složeni događaji tumače u realnom vremenu. Ali, problem je efekat. Kada izveštavanje i tumačenje nisu jasno razgraničeni, publika nije sigurna šta je proverena činjenica, a šta analiza ili mišljenje“, dodala je ona.
Demantiji, čak i kada su jasni i pravovremeni, retko imaju isti domet kao prvobitne netačne vesti koju najčešće karakterišu: senzacionalni naslovi, nedostatak transparentnosti o izvorima i vidljiva politička pristrasnost.
Može li se povratiti poverenje?
Rešenje nije jednostavno, ali nekoliko koraka se nameće. Neophodno je jasno razdvajanje vesti i komentara i transparentno navođenje izvora činjenica. Ispravke moraju biti vidljive, baš koliko i prvobitne greške.
„Kada se javnost uveri u dobronamernost medijskog izveštavanja, kada ono što čuju bude potvrđeno podizanjem kvaliteta njihove svakodnevice, počeće da veruje. Prethodno moramo da podsetimo da se opšte dobro građana često kosi sa interesima moćnih grupa kojima se suprotstavljaju novinari. To za njih potencijalno znači ugrožavanje bezbednosti, ostanak bez sredstava i mnoštvo nimalo naivnih problema. Opšte dobro je saradnja publike i medija, a ne međusobne prozivke i pozivanje na odgovornost bez imalo učinka“, kazala je Vanovac.
Mediji ne postoje samo da bi informisali. Njihova uloga je i da pojasne kontekst i razliku između činjenice i mišljenja. U suprotnom, rizikuje se stvaranje javnog prostora u kome emocija ima veću težinu od dokaza.
„Prvi korak mora da dođe od medija i institucija. Pre svega od institucija koje bi popularizovale demokratske vrednosti. Ili, makar, ne bi radile sve na gušenju slobode govora i slobode medija“, smatra Vojin Radovanović.
Moguća rešenja
Jedno od rešenja je i medijska pismenost, ali…
„Medijska pismenost i svest su i dalje veoma ograničene. Ljudi treba da razumeju šta su vesti, kako funkcioniše profesionalno novinarstvo i zašto je za verifikaciju činjenica potrebno vreme. Tek tada mogu zaista da razlikuju verodostojno izveštavanje od manipulacije“, kazala je predsednica kosovskog Saveta za štampu Brikenda Redžepi za Kim radio..
„Umor od istine“ ne znači da publika ne želi istinu, već da je umorna od konfuzije. Upravo je tu odgovornost medija: da jasnim, preciznim i proverljivim izveštavanjem na veliku scenu vrate jasnu razliku između onoga što se zaista desilo i onoga što neko o tome misli.
„Ne bih rekao da su ljudi ’umorni od istine‘. Pre bih rekao da se u zemljama poput Srbije sistematski razgrađuju temelji demokratskog društva, a prvi među njima je dijalog. Posledica je duboka polarizacija i društvo podeljeno na zatvorene svetove sopstvenih ’apsolutnih istina‘“, naveo je novinar Insajdera Vojin Radovanović.
„Zamor nastaje kada imamo očekivanja da je istina jedna, apsolutna i da samo treba neko da nam je saopšti“, podsetila je predsednica UNS-a na Kosovu.
Previše buke
Ono što iscrpljuje javnost je odsustvo jasnih kriterijuma šta je vest, šta je komentar, a šta manipulacija. Bez tih granica, svaka informacija (p)ostaje samo još jedan glas u medijskoj buci.
„’Oistinjavanje‘ je proces, ne gotov proizvod koji nam neko može dati. Kao publika, moramo da pazimo da nam konsultanti u tom procesu budu ljudi sa moralnim integritetom, sa iskustvom, obrazovanjem, a ne svaka osoba koja se pojavi u medijskom prostoru. Nažalost, često je previše mišljenja, a premalo rešenja. Publika očekuje rešenje problema i ako analiziranje potraje predugo, ona se zamara, isključuje i postaje letargična. Nekome ona baš takva treba, jer publika su građani“, zaključila je predsednica UNS-a na Kosovu Ivana Vanovac u razgovoru za Kim.
U vremenu pojačane polarizacije i informativne buke, odgovornost medija nije da budu najglasniji, već najjasniji.
