Digitalnu eru karakteriše jaka oslonjenost na internet sadržaje. Kroz njih učimo, informišemo se ali i zabavljamo. Društvene mreže nastaju u poslednjoj deceniji XX veka i vrlo brzo svojom dinamičnošću, pristupačnošću i savladavanjem ogromnih razdaljina, osvajaju pažnju ljudi širom planete.
Danas, fenomen društvenih mreža više se ne sme tretirati kao virtualni svet, već kao realan, jer se na njemu odvija pravi život pre svega mladih ljudi. Oni tamo sklapaju poznanstva, druže se, razmenjuju mišljenja, mogu biti srećni, povređeni, pohvaljeni i izkritikovani. Tamo važe neke zakonitosti i tačno se zna šta kakvo ponašanje znači.
I reklo bi se, ne mnogo različito od zbilje. Ipak, mogućnost prikrivanja identiteta, odsustvo direktnog živog kontakta sa čovekom, mogućnost manipulacije i selektivnog prikazivanja sadržaja, sve to utiče na psihičko stanje korisnika mreža. Kako zaštiti mlade ljude, šta moraju da znaju roditelji, nastavno osoblje a šta sami omladinci.
„Društvene mreže su toliko inkorporirane u našu svakodnevicu u naše društvene odnose, da mi maltene ostvarujemo većinu svojih socijalnih interakcija posredstvom neke društvene platforme“ kaže psiholog i psihoterapeut Simona Đurović.
To se naročito odražava na život dece i omladine.
„Neka deca su čak od ranog detinjstva izložena uticaju društvenih mreža, medija i mobilna telefonija je mnogo prisutnija u njihovim životima, nego što je to slučaj sa starijim generacijama.“
Međutim, kako to utiče na njihovo poimanje sveta i sebe samih? Koliko i kako neprestana izloženost sudu javnosti, određuje tačku sa koje ćemo posmatrati i doživljavati svoju ličnost? Čiji sistemi vrednosti postaju naši? Dokle smemo pustiti „tuđe noseve“ u svoj život, a kada moramo postaviti „STOP“ – na društvenim mrežama ili izvan njih?
Društvene mreže imaju pozitivne ali i negativne strane, dužnost roditelja je da ih prepoznaje i orijentiše dete
Iako se češće u javnosti govori o negativnim, društvene mreže ipak imaju pozitivne strane i to baš one koje su u „specifikaciji“ navedene – povezuju nas sa udaljenim dragim ljudima, olakšavaju komunikaciju, jeftine su….
„Upoznajemo nove ljude, možete lako pronaći ljude koji imaju slična interesovanja kao vi, možete se povezati i postati deo grupa za podršku. Prednost je što vi sada preko društvenih platformi možete da pokažete svoju kreativnost, da napravite neku ličnu promociju…Mnogo prednosti ima, a jedna od najvažnijih je povezivanje sa udaljenim ljudima koji je sada pristupačniji, jeftiniji…“ napominje Đurović.
Ipak, u poslednje vreme sve se više pažnje u profesionalnim krugovima posvećuje lošim efektima koje postojanje društvenih mreža ima na razvoj omladine i mentalno stanje i starijih korisnika.
„Postoji niz negativnih posledica do kojih dovodi prekomerna upotreba, odnosno zloupotreba društvenih mreža. Korelacija je takva da ’ što ih više koristite, to ste u većem riziku od štetnih posledica“ kaže naša sagovornica i kao prvo polje negativnog uticaja pominje – polje samopouzdanja.
„Naročito u periodu adolescencije, koji je inače period kada se dešava ubrzani razvoj identiteta, kada se smenjuju faza traženja, kada je osoba je tada zaista u burnom periodu života i predstavlja vulnerabilnu (osetljivu) grupu. Na njene vrednosne orijentacije, najlakše je izvršiti neki uticaj“.
Psiholog napominje da je to period kada je jako važno pripadati grupi, biti prihvaće u okruženju. To je kaže, period kada smo skloni da sebi pronalazimo idole i da njihov primer sledimo.
„Ako tada, uz tog adolescenta nemamo roditelja koji ga usmerava na pravi vrednosni sistem, koji ga pravilno orijentiše da osećaj unutrašnjeg zadovoljstva i samopotvrđivanja pronađu u sebi a ne spolja, onda promovišemo osobine koje ne smatram dobrim, kao što je narcisoidnost“.
Normalno je voleti sebe i vrlo poželjno, ali imati i svest o svojoj posebnosti. Adolescenti nemaju do kraja izgrađen identitet, pa shodno tome, povodljivi su za nekim fizičkim, materijalnim, duhovnim obrascima, koji ih mogu privući pogrešnim modelima.
„Ako se centar samovrednovanja izmesti iznutra ka spolja, onda je to opasno, jer ukoliko sem smanji broj lajkova, posetilaca, ukoliko ta objava ne naiđe na odobrenje koje je ta osoba priželjkivala i očekivala, to deluje kao bumerang za njeno samopuzdanje, onda se javlja osećanje nezadovoljstva, neki rivalitet, zavidna osećanja u smislu – ne mogu da dosegnem ovaj ideal, ovaj je bogatiji, ovaj je bio na tom putovanju a ja nisam itd… To takmičenje sa drugima umesto sa samim sobom nije dobro i to bi svaki roditelj trebalo da primeti“ poručuje Đurović.
Podseća na ogromnu važnost onog pedagoško-vaspitnog profila obrazovnih ustanova, gde bi, kako kaže, profesori, nastavnici, učitelji trebalo svi neprestano da rade na izgradnji samopouzdanja kod dece, na stvaranju osećaja tolerancije i prihvatanja različitosti.
Dokle je u redu pustiti „palanku“ u svoj život, a kada treba postaviti „STOP“ ili šta to beše intima?
Vrli novi svet agresivno napada našu intimu i ima tendenciju da nam se ušunjava u dnevne sobe, frižidere, ormane, postelje, a Filozofija palanke nas oduvek negde tim etičkim momentom, napominje da smo u nekoj vrsti obaveze prema društvu kada je reč o našem ponašanju, izgledu, načinu na koji živimo. I tako je oduvek i pre nastanka društvenih mreža i posle…. Danas, naš „sokak“ nema granica. Javnost kojoj smo izloženi je nepregledna, a sa njenim rastom, šire se i mogućnosti da nas hvale ali i kritikuju, vređaju, podižu ili unižavaju ono što naša ličnost jeste ili pokušava da bude. Zato je važno postaviti granice i ne puštati javnost u svoju intimu, poručuje psiholog.
„Te granice roditelji bi trebalo da razvijaju kod dece od najranijeg uzrasta. Kritički odnos izostaje i kod nas odraslih a kamo li kod dece. Jako je važno da roditelj kod sebe osvesti da ne može očekivati od deteta neka ponašanja koja on sam ne pokazuje. Deca ne uče samo slušajući, već i posmatrajući i ako smo mi dobar uzor, ako mi nemamo neke narcisoidne porive u sebi, neće ih imati ni dete“, upozorava psiholog.
A to počinje veoma rano – nameštanjem deteta za slikanje, radovanje lajkovima, sprečavanjem deteta da započne obrok ili načne tortu dok je mama ne slika za Insagram….
Tu dolazimo do granica intime, onoga što su mnogi od nas odavno izbrisali. A kada intimi uklonite granice, ona odmah prestaje da postoji.
„Izgubili smo granice u smislu da više ne znamo šta jeste za javni plasman, a šta nije. Neki procesi žalovanja, tugovanja koji su duboko intimni, koji treba da ostanu u krugu najbližih, sada se eksponiraju javno. Zbog tog nekog osećaja anonimnosti na društvenim mrežama, zbog te kulture mnoštva, ljudi imaju osećaj da mogu da rade šta hoće, da ne podležu sankcijama i to je loše jer se vi tako ranjivi izlažete drugima da vas napadaju, a težnje koje imate (za bliskošću, povezivanjem) one ostaju aktuelne uvek – i u toj sferi i u ovoj dimenziji neposredne interakcije. A to je i ovde naša težnja“.
I ne samo što je opasno izlagati intimu javnosti, to je i nepristojno, u smislu kulture življenja. A to je opet polje na kome kod dece i mladih, roditelji kreiraju senzore, kaže psiholog. Prosto rečeno, dete od roditelja uči da se preterano izlaže, da daje preveliku važnost mišljenju sredine, ali i da vređa, da daje ta ista mišljenja, da preterano kritikuje…
„Sve što roditelj uradi kod kuće, to će dete da pokaže na ulici i na društvenoj mreži, u školi…“ kaže Đurović.
Gde ste bili, šta ste radili, da li ste vredni pa čitate, ko vas voli, sa kim pijete skupa vina i uživate u fajn dajningu, ko vam je šta kupio – to su sve informacije koje vam niko nije tražio, već ih sami dajete na uvid ljudima, usled potrebe da izgradite karakter u javnosti po vašoj želji, kao avatar. Valja znati, kaže psiholog da i dinamikom objavljivanja sadržaja, učestalošću zamene profilnih slika, brojem storija, svim tim potezima – mi o sebi šaljemo informacije – koliko smo usamljeni, nesigurni, oslonjeni na materijalne vrednosti. Takođe, poručujemo svetu i koliko smatramo da smo bitni, posebni, lepi – sve ono što su karakteristike narcisoidnih tipova.
„Društvene mreže su inače odlično polje za egzibicionizam, za površnost … U početku, društvene mreže su bile mesta gde smo pronalazili literaturu, gde smo mogli da nešto pročitamo ili vidimo krajeve do kojih ne možemo da dođemo, da čitamo na jezicima koji nam nisu dovoljno poznati jer je sistem prevođenja bio razvijen. A kako vreme prolazi, one su postale zamena za naše lične odnose, za interakciju, a to je nešto što je nemoguće. Koliko god da je dobra virtualna komunikacija, ona ne može i ne sme da nam bude zamena za neposredan kontakt“ upozorava Đurović
Naš društveni život bitan je faktor našeg mentalnog zdravlja. Kroz njega, između ostalog, zadovoljavamo potrebu za prihvatanjem, pripadanjem, ispunjenošću, povezivanjem. Suprotno tome, kada sve to izostaje, stvara se pogodno tlo za razvoj različitih problema mentalnog zdravlja. Da bismo to predupredili, presudan je živ dodir, pogled, živa reč….dobra organizacija vremena, koje će biti ispunjeno smislenim, nadahnjujućim sadržajima u kojima smo aktivni učesnici i u kojima rastemo. Ovaj naš opipljiv živi svet, nema filtera i lakše je stvari prepoznati i nazvati ih pravim imenom. Neki ga baš zato vole, a nekima upravo zbog toga ne odgovara.
