Kosovska Mitrovca je dobila svoju prvu radio dramu. U okviru IV Mitrovačke umetničke rezidencije koju organizuje PKC “Akvrijus”, radiofonski kreativni tim koji čine pisac Dimitrije Bukvić i audio reditelj Andrej Sinkević, uz podršku dramaturga Jelene Paligorić Sinkević, dali su našem tihom Gradu glas.. Drama ili kako to autori u šali kažu “igrani podkast” rečitog naslova “Ibarski psi” priča priču neželjenih, ničijih, izgubljenih sa jednom rekom kao jedinim orijentirom. Reč je o autorskom delu u celini, jer je svaki segment – od pisanja scenarija do muzike autentičan, rađen upravo za „Ibarske pse“. Čak su naposletku i glumu preuzeli na sebe.
Ova drama nije samo prvenac u mitrovačkom radijskom dramskom opusu. Ona je otvorila zvučnu scenu produkciji “RadioPerros” koju su Bukvić i Sinkević osnovali, neofitski zanešeni magijom zvuka… Tačnije radio drame – jedne davno ustaljene forme čija zavodljivost više dolazi iz činjenica koje ne odaje, nego iz priče koja se čuje. Deskripcija tu nije posao naratora. Ona dolazi iz nagoveštaja koji scenu grade u glavama slušalaca. Nema slike koja kao nimfa manijakalno traži pažnju. Za kulisa, specijalne efekte i celokupni mizanscen zadužen je isključivo slušalac. Degradiranje vidljivog jeste razlog, kako Jan Rodžers kaže “večitog konflikta u kome ostaju pozorište i radio drama”.
Sve je počelo kada je pisac, novinar, sociolog Dimitrije Bukvić odlučio da se prijavi na konkurs za ovogodišnju Akvarijusovu Rezidenciju. Budući da je pisac koji preferira kratku priču, logično je bilo očekivati da će Mitrovica od njega dobiti upravo to. U hodu se javila ideja o radio drami, o pričanju mitrovačke priče kakva dosad nikada nije ispričana Beogradu niti ostatku Srbije, a kako će se ispostaviti, ni samim Mitrovčanima. Makar ne na ovaj način.
“Srpskoj javnosti van Kosova pripovedanje o Kosovu ne manjka. I to – nažalost. Jer, tom pripovedanju pribegavaju mahom oni koji na Kosovo nisu nikad kročili, ali sve “znaju”, kaže Dimitrije.
“Ono što bolno nedostaje srpskoj javnosti nije pripovedanje o Kosovu, već – sa Kosova.
Zato mi kojima je dato da često dolazimo u Kosovsku Mitrovicu i na Kosovo, imamo samo dve dužnosti: dok smo na Kosovu, da slušamo, a kad se vratimo u Beograd, da pričamo”.
Kao medijum za prenošenje “pripovedanja sa Kosova”, odabrao je dakle radio dramu, koja, primećuje, ima nešto zajedničko sa Kosovom.
“Radio-drama jeste jedan od načina. Ona kao forma ima prilično sličnosti s Kosovom. Nije reč samo o skrajnutosti, izopštenosti i zaboravljenosti, već i o neostvarenom, a zapravo sputavanom potencijalu. Neka onda sličnost zaživi i u budućnosti, pa neka se svede na prognozu koja bi glasila: tek će se čuti. I radio drama, i glasovi s Kosova”.
Bukvić je bio u Mitrovici. Više puta. Disao je sa Gradom, njegovim ljudima i psima. Prelazio mostove koji se ovde prelaze uvek u žurbi, da bi se njima pešak što pre vratio nazad – u svoj deo. Saslušao ćutke mnoga pripovedanja, da bi ispričao priču. Sa impozantnim iskustvom Grada koji je tako umoran, sve tiši, i tako razočaran otužnim i osuđivačkim pripovedanjima kojih se o sebi naslušao sve neraspoloženiji da sluša bilo koga, može se reći da je Bukvićev poduhvat bio visoko rizičan. Ipak, uspeo je.
“Izgleda da ljudima prija ova forma. Da ih podseća na sugestivnost zvuka. Posebno je interesantno to što među slušaocima ima čak i onih, pogotovo mlađih, koji nikad nisu slušali radio drame, kao ni onih koji nikad nisu bili na Kosovu. To što se i jednima i drugima “Ibarski psi” dopadaju, što im je sve jasno i što ih drama intrigira i pomera, svedoči verovatno o univerzalnosti forme i sadržaja. A malo je većih razloga da se autori osete počastvovanim.”
Da bi scenario oživeo, bilo je neophodno da neko “digne reglere”. Audio reditelj Andrej Sinkević nije bio u Mitrovici. On jeste u Mitrovici. Nije video lica ljudi koji kroz “matorog i tupozubog” govore, ali je savršeno čuo njihovo režanje. Nije prelazio mostove, ali izvanredno dobro zna ko ih je i zašto podizao i blokirao. Pravi čovek zvuka – sluša da bi znao.
“Nisam bio fizički na rezidenciji, ali sam bio tamo kroz Dimitrija, kroz priče koje je doneo, kroz zvukove koje smo gradili zajedno i kroz to kako smo glasovima davali život. Naučio sam da je most mnogo više od simbola – on je živi organizam gde se dešavaju male, svakodnevne drame: deca, psi, ljudi koji prelaze ili ne prelaze, koji love ili hrane. Naučio sam da su ulični psi možda najbolji hroničari grada. Oni ne znaju za etničke linije, ali znaju za teritoriju, za opasnost od štapova i kamenja, za retke trenutke dobrote. Naučio sam i da Mitrovica, uprkos slici koju mediji često šalju, ima kapacitet za “kreativni mir” – onaj koji se ne dešava sam od sebe, nego se stvara, kao što kaže Dimitrije. Kao njegov saborac u RadioPerros projektu – naučio sam da možeš duboko razumeti mesto i ljude čak i ako fizički nisi tamo, ako radiš sa nekim ko jeste i ako pričaš iskreno, bez potrebe da sve objasniš do kraja” priča Sinkević.
“Ibarski psi” su u potpunosti zajednički projekat, kažu. Ne samo da su združenim snagama doterivali scenario, birali muziku, efekte onomatopeje, već su shvatili i da je od jednake važnosti kada treba sve stišati. Da se čuje ćutanje.
“Radio drama ne prikazuje – ona dozvoljava da ti zamisliš. Zato moraš da budeš brutalno ekonomičan: svaka reč, svaki zvuk, svaka pauza mora da nosi teret. Glasovi moraju biti prepoznatljivi i živi, a ne samo “likovi koji pričaju”. Zvučni ambijent i muzika ne smeju da ilustruju – oni moraju da dišu zajedno sa pričom i da ostave prostor slušalcu da sam popuni slike” objašnjava Andrej.
U samom scenariju, kao orijentiri su korišćeni neki opšti urbani lendmarkeri – most, spomenik, crkva, ulične instalacije. Sami po sebi oni ne govore ništa i ne daju nikakve urbanonimske informacije. Grad kao grad. Ništa posebno. Razgovor dva psa nijednog trenutka nije izmanipulisan – čist je, bavi se instinktima, nagonima, prerano ukazanom poverenju ljudima, simbolima maskuliniteta u kučećem svetu. Nema podmetnutog političkog pamfleta, pominjanja Nekih ljudi, Nekih događaja…. Nema ničeg mitrovačkog, a opet… Nema sumnje. To je naša priča. Svaka eventualna sličnost sa nekim od nas, zaista je sasvim namerno slučajna.
“U “Ibarskim psima” smo svesno išli na to da dva psa pričaju o mostu, o “našoj strani” i “onoj strani”, o ljudima koji love ili ponekad daju kiflu – i da ti, slušalac, sam vidiš kako taj most izgleda, kako miriše reka, kako zvuči potera. Tišina između rečenica je tu isto toliko važna koliko i reči. Radio drama je poverenje između onoga koji priča i onoga koji sluša. Ako toga nema – nema ni drame” kaže Andrej.
Radio drama i životi u kojima je svaki dan drama
Postoje neka pravila, dakle, kako se pravi dobra drama. Zna se kada je vreme za zaplet, da li je dovoljan jedan ili priča ostavlja prostora za više komplikacija, kada je publici dosta adrenalina, pa je vreme za peripetiju i kraj. “Dramaturg” životne, pa i kosovske drame očito ne haje za odjek u publici, a ni za zamor trupe. Komplikuje, pa ko preživi… Ipak, ona ima sve ono što Sinkević vidi kao važno za dobru dramu.
“Život nema scenaristu, pa ni pravila u klasičnom smislu. Ali dobra životna drama ima autentičnost, tenziju koja nije nametnuta i likove koji se ne pretvaraju. Kao psi u našoj priči – oni ne glume, oni preživljavaju. Njuše opasnost, pamte ko je bacio kamen, a ko je dao hranu. Ne znaju za veliku politiku, ali znaju za teritoriju, za most koji se prelazi ili ne prelazi, za “našu stranu” koja uvek može da te izda” kaže Andrej i time potvrđuje koliko mnogo zna o nama – samo slušajući.
“Možda je jedno od pravila: budi spreman da slušaš više nego što pričaš. I da prihvatiš da nikad nemaš celu sliku – samo mirise, korake, lavež i povremene kifle. U Mitrovici se to vidi najbolje: drama nije samo u velikim podelama, nego u tome kako psi (i ljudi) prelaze ili ostaju, kako menjaju “siva srca” na zidovima i kako ipak nalaze način da postoje. Dobra životna drama ne traži happy end. Traži da ostaneš budan i da prepoznaš kad ti neko pruža hranu, a kad te samo trpi”.
Dimitrije je zapazio sa druge strane, da se radio drama i životna drama poklapaju u jednom – za obe je važno da imaš prijatelja.
“Na radiju se pravilno drami tako što imaš sreću da se sa prijateljem kojeg znaš više od 20 godina upustiš u ludost stvaranja drame. I da vas obojicu do te mere zavozaju zagriženost i posvećenost, pa zapravo postanete i pripovedač i slušalac, tako da se više ne zna ko je ko, jer uzajamno iznosite mišljenja, međusobno se slušate i uvažavate. Tako nastaje RadioPerros, tako su nastali i “Ibarski psi” – zajedničkim radom na svim aspektima drame; na tekstu, zvuku, muzici, glumi… Poput dvočlanog čopora protagonista, isto tako je i RadioPerros dvočlani čopor stvaralaca koji zajednički traže put. I kreiraju ga. Zato je to manufaktura, svojevrsna zanatska radijska radionica. Što se drame van radija tiče, verovatno ne postoje neka pravila, osim jednog: većina dramljenja u životu se ispostave kao suvišna i neosnovana. Zato bih krajnje drsko, neotesano i samoreklamerski posegao za jednim od gesla RadioPerrosa koje glasi: “Ne pravite dramu. Ima ko će.”
Svet bez slike je demokratičniji
Pisac i novinar Živojin Rakočević sklon je tome da govoreći o ma čemu, svuda protne jedno zapažanje koje zvuči kao upozorenje – “ovaj svet komunicira slikama”. I valjda bi to bilo u redu, kada taj vizuelni dijalog ne bi svoju slavu gradio nauštrb reči, zvuka, mirisa…. Nekada si jagodu ili ružu mogao da prepoznaš zatvorenih očiju, način na koji neko prislanja usne na obraz bio je dovoljan da prepoznamo prijatelja, sklanjali smo se sa kolovoza jer čujemo motor automobila. Nešto se desilo. Jagode su bezukusne koliko su skupe, ruže mirišu na lak za kosu koji služi da drži šljokice posute po njoj (kao da ruža može da se ulepša), usne imaju oblik babunove zadnjice, a stvar prestiža je imati bešumni automobil koji se prikrada kao mačka. Životi postaju jedan zamrznuti kadar. Mozgovi vide jedan zadati kadar oko kog ne vredi polemisati jer takav je – kakav je. Nema tu mesta za proizvoljne zaključke, nadogradnje i izmene. A nema ni vremena jer se slike smenjuju sumanuto brzo….Kako u takvom svetu dozvati čoveka?
“Ništa nemam protiv slike. Imam protiv toga što je slika danas postala default i što nas uči da budemo pasivni konzumenti. U (video – prim.red) igrama sam godinama radio sa zvukom upravo zato što on može da prenese ono što slika ne sme ili ne može – strah, intimnost, prostor između reči. Radio drama je ekstremni oblik tog principa. Kada slušaš *Ibarske pse*, ti ne gledaš most – ti ga gradiš u glavi. Ti ne vidiš kako pas krade sendvič – ti čuješ emociju, dah, tišinu pre nego što neko kaže “hajde, beži”. Svako ima svoju verziju. To je demokratičnije i dublje od slike koja ti nameće jednu jedinu viziju. Slušanje te čini saučesnikom. Gledanje te često samo ostavlja na kauču” objašnjava Andrej.
Dodaje da je današnja slika uglavnom dizajnirana da te zadrži tri sekunde i da te natera da skroluješ dalje. Brza je, kaže, često iskrivljena, i retko te pita šta ti misliš. Radio drama ide direktno protiv toga – usporava te, tera da ostaneš do kraja i da sam povežeš tačke.
“U kontekstu Mitrovice, slike često serviraju samo jednu priču: podeljenost, nemiri, most kao simbol. Naša radio drama pokazuje pse koji prelaze taj most i ostavlja te da sam odlučiš šta to znači. To nije bekstvo od slike – to je otpor površnosti. Jer kad zatvoriš oči, čuješ više”.
U ovoj Potemkinovoj selendri, u kojoj se Katarina slabo kad uhvati za naslikani zlatni zvekir, svaka verbalna komunikacija je u krizi. Pričanje je u krizi. Ako prestane naše pričanje šta će “zavarati krvnika i odložiti neminovnost tragičnog udesa koji nam preti” i šta će pomoći čoveku da se nađe i snađe?”
“Priča je, uz sliku, jedinica mere ljudskog sećanja i iskustva” priča Dimitrije.
“Mi pamtimo u pričama. One nisu narativna, već ontološka forma. Zato nam je u prirodi da ih pričamo. Druga je stvar – umemo li. Za takvo umeće je mnogo važniji način, nego sadržaj. Bitnije je kako smo nešto ispričali, od toga šta smo ispričali. Ljudi će uvek radije slušati nekoga ko na zanimljiv način ispriča običan odlazak u kupovinu, nego onog ko na dosadan način ispriča kako je prisustvovao sopstvenoj sahrani. Priča je vrednost za sebe, važnija od teme i zapleta. Tema može da se opiše jednom rečju. Zaplet – jednom rečenicom. Tema i zaplet su kao suvoparno, sirovo testo. A onda nastupa Priča, koja uzima oklagiju i razvlači to testo, oblikuje ga, puni filom, zapeče u rerni i sve nas nahrani. Tako je u životu, tako je u umetnosti. Uvek će biti dovoljno ljudi koji umeju da ispričaju priču, samo što nikad neće biti idealno raspoređeni”.
Bolje je biti pas koji prelazi most, nego čovek koji ga samo gleda na ekranu
I tako je naša gradska priča isprovocirala nastanak RadioPerrosa, a onda i pričanje nekih novih dosad nečuvenih priča. Još ima i dobrih pripovedača, dobrih slušalaca i dobrih osluškivača.
“Ibarski psi” su tek početak. Biće još drama, na razne teme. I s raznim protagonistima. Ako je već teže očekivati da prodaja radio aparata zbog toga skoči za oko hiljadu posto, bilo bi dobro da se makar pokaže da ovaj žanr još kako ima sledbenike u 21. veku” kaže Dimitrije.
Radio drama je nekomercijalna. Malo ljudi se zato njome bavi i to uglavnom na javnom servisu, gde se ni ne očekuje da se nešto baš mnogo isplati. A opet, ona traži vreme, ozbiljan rad, veliku kreativnu energiju…Sve to danas nekako naopako “nije normalno”…
“Normalno? Pa, normalno je danas praviti sadržaj koji traje 15 sekundi i koji se troši dok skroluješ. Mi smo odabrali da napravimo pustolovinu za uši. Možda nismo normalni. Ali bar smo iskreni prema sebi i prema priči. Radio drama danas deluje kao luksuz ili ludilo – a zapravo je jedan od retkih medija koji ti još uvek dozvoljava da zatvoriš oči i da ipak vidiš više. Ako je to ludo, onda neka bude. Bolje da budemo “psi” koji prelaze most nego ljudi koji ga samo gledaju na ekranu i misle da su videli sve” poručuje Sinkević na kraju.
