U eri konzumerizma, radimo puno, zarađujemo teško a trošimo lako. Savremeni potrošač je zatrpan ponudama, izborima I neprestano je u pozicii da donosi odluke koje nisu nimalo lake, jer kako odabrati, kako odoleti…. kako se zaštiti od tržišnih monstruma?
Prof. dr Nenad Perić je viši naučni saradnk u Intitutu za srpsku kulturu Priština – Lepoavić. Profesor je marketinga, menadžmenta i komunikacija u polju nauka i ujedno je profesor na Fakultetu umetnosti gde predaje Medije i reklamu. Tržište je njegova preokupacije više decenija, te je tako i autor mnoštva istraživanja i publikacija baš u oblasti marketinga. Polednja u nizu je monografija „Ponašanje i komuniciranje savremenih potrošača – marketinška perpektiva“ koju je objavio u koautorstvu sa koleginicom Miljankom Ratković. Ovo delo predstavljeno je nedavno na 69. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga.
Monografija već u sadržaju obećava sijaset tema atraktivnih i za nestručnu javnost, odnosno za one koji su zapravo ciljna grupa marketinških stručnjaka – potrošače.
„Knjiga je namenjena široj čitalačkoj publici – kako praktičarima marketinga sa jedne strane, tako i teoretičarima, kolegama istraživačima, akademskoj zajednici sa druge strane, a onda, sa treće strane i potrošačima, odnosno kupcima. Kada govorimo o potrošačima, oni su najšira čitalačka publika i čitajući ovu monografiju, mogu da izvedu zaključke o generalno gledano potrošačkom društvu i da analiziraju sopstvene potrošačke navike i utvrde da li su one dobre ili loše“ kaže autor.
Ne možemo kupiti stil, kupujemo brend
Tržište je premudro, jer da nije tako, ne bi postojalo hiljadama godina. U doba nastanka, ono je reflektovalo prirodne potrebe ljudi za razmenom dobara i usluga. U doba savremenog neokapitalizma koji se odlikuje dominacijom korporacija i globlizacijom tržišta i rastućim uticajem digitalnih tehnologija, zadovoljenje osnovnih potreba i eventualno udovoljavanje nekom meraku, koji se može nazvati i lukuzom, odavno je preraslo u čist konzumerizam gde bez ikakvog kritičkog suda, kupujemo kompulsivno, neartikulisano i veoma često stvari koje nam nimalo nisu potrebne.
Nenad Perić kaže da sve što nije osnovna mala potrošnja, može se svrtati u lukuz. Danas su to uglavnom statusni simboli – brendirana odeća, automobili, nakit ili ono što je najčešće – telefoni.
„Još kada su se pojavili, mobilni telefoni su bili statusni simbol. Sam aparat je bio veoma skup kao i sve što prati korišćenje istog. Danas, telefoni koštaju isto toliko iako su neuporedivi. Prvi aparati koji su se pojavili na tržištu imali su najosnovnije funkcije – poziv, poruka, budilnik i neka jednostavna igrica. Danas, pojedini telefoni koštaju preko hiljadu evra, a kada ih nabave, prosečni korisnici ne koriste ni trećinu njihovih ukupnih mogućnosti“ skreće nam pažnju marketinški stručnjak ukazujući na nelogičnost plaćanja nečega što nam ne treba i ne koristi nam.
To znači – ne treba nam telefon takvih performani i za naše potrebe i onaj od 200 evra pa i jeftiniji, bi bio i više nego dovoljan. Ali, ljudi ih uporno kupuju, kao statusne simbole. Perić napominje da je to znak slabosti i krhkosti potrošača koji marketinški stručnjaci nepogrešivo ciljaju i pogađaju. Jer prosečan potrošač veruje da se imidž i stil kupuju. Marketinški stručnjaci će učiniti sve kako bi on ostao u tom pogrešnom uverenju. Jer ni stil niti osobeni imidž ne mogu se platiti. Plaća se samo brend.
„Danas je sve izbrendirano – od vode do mobilnih telefona. Svuda su brendovi koji pokušavaju – kroz određene poruke, svoju estetiku, načine komunikacije sa potrošačima, medijske kampanje i slično, da izgrade neku auru“ kaže naš sagovornik i ponavlja da svi ti proizvođači vrebaju rupe u našim ličnostima, i prodaju nam plombe koje u suštini nisu rešenje.
Gorki algoritamski kolačići: Ko sve ima podatke o nama i šta sa njima radi?
Društvene mreže su ekonomičan, pristupačan i lak način da se određena roba ili uluga ponudi veoma širokom krugu ljudi. Pažnja koju posvetimo određenim reklamnim sadržajima kreira algoritam koji negde skladišti podatke o našim potrebama i interesovanjima. Iako nam to ponekad godi jer bez greške do nas dolaze oglašivači koji nude baš ono što nas interesuje i što je po našem ukusu, poslednjih godina u marketinškim krugovima se mnogo govori o zloupotrebi tih podataka, gde običan posetilac društvenih mreža i sajtova, potaje žrtva svoje znatiželje. Dakle, naše vreme provedeno na društvenim mrežama koje je nepovratno, nije jedina šteta koju trpimo. Pažnja koju rasipamo po bespućima informacija iz života nekih za nas nebitnih ljudi, premreženih sponzorisanim sadržajima, klikbejtovima, linkovima koji vode ko zna gde, postaje izvor informacija o našim afinitetima, strastima, interesovanjima. Te informacije, upozorava Perić, postaju takođe „roba“ koju neko rado kupuje.
„Internet je potpuno digitalizovan medij. Uz pomoć različitih alata i algoritama, mogu se manje više pratiti potrošačke navike, izvlačiti informacije – što legalno što ilegalno, i na taj način se različite marketinške kampanje i akcije, mogu sprovoditi sa mnogo više preciznosti nego ranije, a sa manje ulaganja finansijskih sredstava. Nekada su se nacionalne kampanje sprovodile preko velikih televizija i štampe, danas te kampanje se sprovode preko interneta i koštaju do dvadeset puta manje“.
Zato je i sistem prikupljanja podataka neophodnih za precizno „gađanje marketinškim porukama“ toliko razvijen. Prihvatamo kolačiće, dozvoljavamo pritup našim podacima, samo zato što su nam se prozorčići sa ovim zahtevima isprečili na putu ka nekom tekstu ili drugom sadržaju koji nam je privukao pažnju, a prekomplikovano je skrolovati i čekirati zabrane, pa lako dopuštamo pristup informacijama, a da ni ne znamo šta zapravo radimo.
„Kada kliknemo, mi dozvoljavamo marketinškim agencijama da prikupljaju naše podatke. Taj upliv medija i marketinga u naš život putem društvenih mreža i interneta, postao je daleko veći nego što je bio nekada. Kada jednom ti naši podacu odu, onda se oni mogu deliti i obično i bude tako –istraživački centri koji prikupljaju te podatke, prodaju ih marketinškim agencijama koje onda mogu da ih prodaju drugim marketinškim agencijama i tako u nedogled“ upozorava Perić.
Zaštita je ne pristajati i ne davati dozvole a da nismo ni pročitali zahtev u „dosadnim“ prozorčićima, ma koliko PRIHVATAM bilo lakši izlaz u trenutku.
Marketinške poruke ciljaju mesto gde se donose iracionalne odluke – podsvest
Da bismo bili mudri potrošači, a ne žrtve marketinških propagandi, Perić savetuje rukovođenje isključivo našim realnim potrebama.
„Psihologija kaže da je otprilike 85% naših misli na podsvesnom nivou, amo 15 odsto se odvija na racionalnom nivou. U tom kontektu, marketinške agencije pokušavaju da deluju na podsvest, jer racionalni nivo se zadovoljava hlebom, mlekom, jajima… a iracionalna potrošnja je – treba mi svega toga više nego što je realno i više vrsta toga“ poručuje Perić.
A o veštaćkoj inteligenciji i njenoj ulozi i u celoj ovoj priči, tek će se donositi zaključci i to pitanje tek će biti predmet naučnih istraživanja i analiza, kaže naš sagovornik.
Monografiju „Ponašanje i komuniciranje savremenih potrošača – marketinška perpektiva“ moguće je nabaviti preko Instituta za srpsku kulturu u Leposaviću.
