Navršava se 27 godina od 9. juna 1999. kada je potpisan Vojno-tehnički sporazum na vojnom aerodromu kod Kumanova, čime su obustavljeni vazdušni napadi NATO-a na tadašnju SR Jugoslaviju.
Sporazum je potpisan kasno noću 9. na 10, posle petodnevnih teških pregovora.
Potpisnici sporazuma su bili: Majkl Džekson, britanski general, odmah potom komandant KFOR-a (do oktobra 1999) u ime NATO, Svetozar Marjanović general-pukovnik Vojske Jugoslavije i Obrad Stevanović general-potpukovnik policije Srbije, u ime SRJ.
Delegacija SRJ insistirala je da povlačenje snaga Vojske Jugoslavije i policije mora biti sinhronizovano sa rasporedom međunarodnih bezbednosnih snaga na prostoru Kosova i Metohije, pod okriljem UN, kako bi se onemogućio bezbednosni vakum i obezbedilo stabilno okruženje i sigurnost svih građana na KiM.
Predstavnici SRJ zastupali su čvrsto stav da međunarodno bezbednosno prisustvo mora biti isključivo pod okriljem UN, kako je bilo predviđeno mandatom Narodne skupštine Srbije i izjavom savezne vlade.
Vojno-tehnički sporazum zasnivao se na političkom dokumentu od 10 tačaka koji je usvojen u Beogradu prilikom razgovora predsednika Slobodana Miloševića, Martija Ahtisarija i Viktora Černomirdina.
Predlog mirovnog plana je predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću u Beograd doneo predsednik Finske Marti Ahtisari, u svojstvu zastupnika EU i generalnog sekretara UN.
Potpisivanju je prethodila i serija pregovora Miloševića sa Viktorom Černomirdinom (1938-2010) ruskim diplomatom, koji je bio lični izaslanik tadašnjeg predsednika Rusije Borisa Jeljcina
Mirovni plan je 3. juna 1999. odobrila Skupština Srbije, kao i tadašnja Savezna vlada.
Ključne odredbe postignutog sporazuma podrazumevale su: Prekid neprijateljstava između NATO formacija i snaga SRJ, odnosno Vojske Jugoslavije i Policije Srbije, potom povlačenje snaga SRJ sa prostora Kosova i Metohije u roku od 11 dana. Sporazum je odredio i uspostavljenje zone bezbednosti uz administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom unutar centralne Srbije i Crne Gore, i to zona vazdušne bezbednosti, od 25 kilometara, i zona kopnene bezbednosti, pojas širine pet kilometara. KFOR se obavezao na razoružanje tzv OVK. Precizirani su detalji sprovođenja.
Prema Sporazumu, međunarodne snage su “ovlašćene da preduzimaju sve neophodne mere s ciljem uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane”.
Pošto je Havijer Solana, tadašnji generalni sekretar NATO-a, sutradan, 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili tokom agresije NATO na Srbiju pali su na području sela Kololeč, nedaleko od Kosovske Kamenice, u 13.30, i na kasarnu u Uroševcu oko 19.35.
Bio je to 79. dan NATO bombardovanja na Srbiju, odnosno SRJ.
Vazdušni napadi NATO na SRJ počeli su 24. marta 1999, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.
Savet bezbednosti UN usvojio je 10. juna 1999. Rezoluciju 1244, a na Kosovo i Metohiju je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da obezbede mir, bezbednost i povratak izbeglih.
Dva dana potom, 12. juna 1999. počelo je povlačenje snaga Srbije i SRJ, a Kumanovskim sporazumom je definisan rok za njihovo povlačenje od 11 dana. Povlačenje je okončano četiri dana kasnije.
Vojsku SRJ i policiju Srbije zamenili su na Kosovu i Metohiji pripadnici KFOR. U prvo vreme sa njima se nalazio i neveliki ruski kontingent, koji je u sastavu SFOR-a prethodno bio stacioniran na prostoru BiH.
Sa druge strane, takozvana Oslobodilačka vojska Kosova nikada nije demilitarizovana.
Nakon povlačenja jugoslovenskih snaga, Srbi na Kosovu postali su meta čestih napada i zločina. Kosovo i Metohiju je od 1999. godine napustilo više od 200 hiljada Srba i ostalog nealbanskog stanovništva.
