Ovog meseca, Karolina Zijade će završiti svoj mandat kao šefica UNMIK-a. Tokom svog vremena u misiji, negovala je dijalog, osnaživala mlade i žene i štitila krhke prostore.
Potvrdila je da mirovne operacije nisu samo pitanje prisustva već i svrhe, objavio je UN.
U ovom stručnom osvrtu, Karolina Zijade, šefica Privremene upravne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), osvrće se na izazove i tihe uspehe izgradnje mira od preuzimanja funkcije 2019. godine.
Oslanjajući se na svoju bogatu karijeru u postkonfliktnoj diplomatiji – uključujući i vreme provedeno kao zamenik stalnog predstavnika Libana pri UN – Zijade naglašava važnost inicijativa koje vodi zajednica, uključivanje žena i mladih i izgradnju poverenja u podeljenom kosovskom društvu.
Dok završava svoj mandat, Zijade poziva sledeću generaciju graditelja mira da prihvate strpljenje i svrhu, podsećajući nas da trajni mir često počinje na marginama, a ne u centru pažnje.
Pitanje: Tokom protekle tri godine, vodili ste jednu od mirovnih misija UN u vreme kontinuiranog geopolitičkog trenja i delikatne unutrašnje dinamike. Kada razmišljate o svom mandatu, koji trenuci, veliki ili mali, najživlje ilustruju put izgradnje poverenja i angažovanja sa zajednicama na terenu? Da li je postojala neka posebna prekretnica ili tihi gest koji je pomogao da se otključa šira promena?
Karolina Zijade: Osvrćući se na protekle tri i po godine, ono što ostaje najživlje nisu formalne prekretnice ili politički sastanci, iako oni imaju svoje mesto, već tiši, ljudskiji trenuci u kojima poverenje, često nedostižno, počinje da se oblikuje na opipljive načine.
Jedan takav trenutak bilo je otvaranje Centra Barabar u Prištini. Ovo nije bilo samo otvaranje zgrade, već kulminacija godina slušanja, okupljanja i ohrabrivanja zajednica da se angažuju pod sopstvenim uslovima. Ono što ga je učinilo zaista moćnim jeste to što centar nisu stvorile UN, već u partnerstvu sa lokalnim organizacijama, Integrom i CASA, koje predstavljaju različite delove Kosova i koje su odlučile da vode zajedno.
Sećam se kako sam stajala na događaju, gledajući u prostoriju sa preko 250 ljudi, od aktivista i omladinskih lidera do međunarodnih stručnjaka i zvaničnika, i razmišljala, ovako izgleda prava promena. Na trenutak, uobičajene podele su se povukle, zamenjene zajedničkim osećajem vlasništva i svrhe. Ne zato što smo ljudima rekli da veruju jedni drugima, već zato što smo stvorili prostor u kojem su mogli da izaberu da to učine.
Naravno, poverenje se ne gradi jednim događajem. Ono se neguje, kroz doslednost i prisustvo. Prošle su dve godine od otvaranja centra, a on se značajno proširio, organizujući preko 220 multietničkih događaja kojima je prisustvovalo više od 17.000 ljudi. Taj trenutak mi je naglasio da kada imate poverenje u lokalno vođstvo i podržavate zajednice u definisanju sopstvenog puta napred, otključavate nešto daleko održivije od bilo kog spolja vođenog procesa. Poverenje nije poklon; to je napravljen izbor. A kada ljudi zajedno naprave taj izbor, to menja sve.
Još jedan nezaboravan trenutak za mene bilo je otkrivanje murala o rodno zasnovanom nasilju, koji su stvorili mladi iz različitih zajednica. Stojeći zajedno dok je umetničko delo otkrivano, videla sam kako je jednostavan zid u srcu Prištine postao snažan simbol svesti i zajedničke posvećenosti promenama – trenutak koji me je podsetio na uticaj akcije koju vodi zajednica i važnost davanja glasa mladima.
UNMIK je podržao nekoliko inicijativa za izgradnju poverenja koje okupljaju ljude kroz muziku, umetnost, sport i aktivnosti u zajednici. U regionu Mitrovice, Mitrovački džez festival stvorio je prostor gde su se ljudi iz svih sredina okupljali kroz zajednički jezik muzike. U lokalnom fudbalskom kampu koji je podržao UNMIK, deca iz različitih zajednica igrala su i gradila prijateljstva.
Pitanje: Kosovo i dalje balansira između institucionalnog napretka i osnovnih tenzija. Po vašem mišljenju, koji su bili najznačajniji razvoji u unapređenju mira i stabilnosti i koji su se teško stečeni uvidi pojavili o ograničenjima i mogućnostima održavanja mira u tako politički osetljivom okruženju?
Karolina Zijade: Jedna od najotrežnjujućih lekcija ove uloge je da napredak u održavanju mira ne izgleda uvek kao probojni sporazumi ili javno pomirenje. Ponekad je tiho i uporno drži suštinske prostore otvorenim, posebno kada politička klima preti da ih zatvori.
Odličan primer je naš rad na Radnoj grupi za nestale osobe (WGMP). Iako retko dominira naslovima, smatram da predstavlja jednu od najznačajnijih platformi za podršku miru na Kosovu danas. Ona ostaje jedan od retkih funkcionalnih foruma koji okupljaju Prištinu i Beograd u humanitarnoj brizi, fokusirajući se na dostojanstvo žrtava i prava njihovih porodica.
Od početka mog mandata, zaštita ovog prostora je bio profesionalni i lični prioritet. Preko naše Kancelarije za ljudska prava, UNMIK nastavlja da pruža tehničku i političku podršku kako bi se osiguralo da RGMP ostane aktivan čak i kada dijalog na višem nivou posustaje. Iz prve ruke sam video koliko je važno održati ovaj humanitarni fokus, jer se pitanje nestalih lica sve više isprepliće sa odgovornošću za ratne zločine, pristupom arhivama i osporavanim narativima.
Ova promena je donela izazove. Poverenje je narušeno, saradnja usporena, a odlazak partnera poput Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, čija je neutralnost bila ključna, dodao je neizvesnost. Ali kada drugi smanjuju obim, mi moramo da se pojačamo, ne da bismo zamenili, već da bismo održali. Dugogodišnje prisustvo i neutralnost UNMIK-a nam omogućavaju da služimo kao podrška za ovaj delikatan posao.
Ono što mi je jasno jeste da tehnički dijalog o pitanjima poput pristupa arhivama ili identifikacije može napredovati samo ako je utemeljen u životnom iskustvu porodica. Njihove potrebe ne mogu biti obuhvaćene političkim zastojem. Zato sam se kontinuirano zalagao za pristup usmeren na žrtve, osiguravajući da su porodice informisane, podržane i saslušane, ne samo simbolično već i strukturno.
Granice mirovnih operacija u kontekstima poput Kosova često su definisane mandatima i politikom. Pa ipak, mogućnosti leže u prostorima koje štitimo, glasovima koje pojačavamo i marljivom radu koji odbijamo da napustimo čak i kada je napredak spor.
Pitanje: Dosledno ste isticali ulogu inkluzije u izgradnji mira, posebno kroz agende, i Mladi, mir i bezbednost (YPS). Kako su se ovi okviri pretvorili u opipljive rezultate na lokalnom nivou i kako izgleda smislena implementacija kada su same zajednice u centru procesa?
Karolina Zijade: Inkluzija nije samo princip, već praksa koja se mora kontinuirano obnavljati, posebno u kontekstu poput Kosova, gde nasleđe sukoba i dalje oblikuje ko govori, ko se čuje i ko vodi.
Od mojih najranijih dana kao specijalne predstavnice generalnog sekretara UN, bilo je jasno da žene i mladi nisu samo akteri, već su već graditelji mira, često tiho vodeći sa margine. Moja uloga, i misija, bila je da te napore dovedem u centar, ne kao gest, već kao priznanje onoga što održivi mir zahteva.
Tokom prošle godine, ova posvećenost je prešla iz politike u praksu. Kroz agende WPS i YPS, podržali smo desetine inicijativa na nivou zajednice, uključujući 36 programskih aktivnosti i 23 projekta izgradnje poverenja koji stavljaju žene i mlade ne samo za sto, već često i na njegovo čelo. Ovo nisu jednokratni angažmani, oni su osmišljeni da izgrade liderstvo, podstaknu mreže i promene norme tokom vremena.
Jedan nezaboravan primer bila je serija Globalnih dana otvorenih vrata o ženama, miru i bezbednosti. Daleko od ceremonijalnih, ovi forumi su pružili radni prostor gde su žene iz svih sfera života, uključujući i nevećinske zajednice, nudile konkretne preporuke za preoblikovanje lokalne politike, poboljšanje kreiranja politika koje uključuju rodnu ravnopravnost i suočavanje sa svakodnevnim preprekama. Njihova jasnoća i insistiranje bili su zapanjujući: ova agenda nije o simbolici već o strukturi, moći i reprezentaciji.
Nagrađujuće iskustvo za mene bilo je biti deo Programa mentorstva za buduće lidere, koji je pokrenuo UNMIK u partnerstvu sa UN Žene Kosovo i Univerzitetom u Prištini. Inspirativno je bilo videti 25 mladih žena kako se povezuju sa iskusnim mentorima, razvijaju svoje liderske veštine, stiču samopouzdanje i grade jake mreže.
Još jedan vrhunac bila je godišnja Skupština mladih UN, koja okuplja mlade ljude sa celog Kosova i regiona koji su strastveni u nameri da naprave razliku. Ovaj inspirativni forum podstiče mlade da dele ideje, razvijaju liderske veštine i preduzimaju značajne akcije ka boljoj budućnosti. Kroz žive diskusije i projekte, ovi mladi lideri oblikuju pozitivne promene u svojim zajednicama i pokazuju moć mladih da pokreću napredak Kosova.
Oduvek sam govorila da održavanje mira danas nije samo pitanje prisustva; već je pitanje svrhe. Svrha znači namerno i uporno stvaranje prostora za one koji su dugo bili isključeni. To znači slušanje sa poniznošću, delovanje sa doslednošću i ulaganje sa razumevanjem da inkluzija nije milosrđe, već strategija. Kada vidim napredak, od lokalnih nevladinih organizacija, koje podstiču ekonomsku otpornost žena, do dijaloga koje vode mladi i koji razbijaju etničke silose, vidim budućnost izgradnje mira u akciji. Sporije je, da, ali dublje i u vlasništvu ljudi kojima treba da služi.
Pitanje: Kao neko ko je radio u postkonfliktnim i duboko podeljenim društvima, kako su vaša iskustva oblikovala vaš rad? U trenucima zastoja ili tišine, koja lična perspektiva vam je pomogla da ostanete prizemljeni i kako je to uticalo na vašu sposobnost da se krećete kroz društvene i istorijske linije razdora na Kosovu?
Karolina Zijade: Rad u postkonfliktnim, podeljenim društvima uči da napredak retko prati pravu liniju. Put je često krivudav, ponekad bolno miran. Postoje dugi delovi gde se ništa ne pomera. Dijalog zastaje. Poverenje se krši. U tim trenucima, lako je osetiti težinu istorije koja pritiska sa svih strana.
Ali tokom godina, naučila sam da cenim te pauze, da pažljivo slušam ono što nije rečeno. Na mestima obeleženim traumom, tišina nije odsustvo već svedočanstvo. Ona nosi tugu, nepoverenje i neizrečene istine. Ako se odupremo ispunjavanju te tišine našim narativima, ona nas može voditi ka onome što sledi.
Ono što me je držalo prizemljenom jeste posvećenost doslednosti i pojavljivanju, posebno kada razgovori zastanu ili tenzije porastu. Takođe duboko verujem u slušanje pre nego što se progovori. Društveno i političko tkivo Kosova je izuzetno složeno. Snalaženje u njemu zahteva odbacivanje pretpostavki, ulaganje vremena, sticanje poverenja i razumevanje da svaka zajednica nosi drugačije sećanje na iste događaje.
To znači izgradnju tihih odnosa, susretanje sa ljudima tamo gde jesu i dopuštanje liderima zajednice, preživelima i mladima da pokažu gde leži pravi posao, ne samo za pregovaračkim stolovima, već i u učionicama, ženskim zadrugama, omladinskim grupama i informativnim mrežama gde pomirenje ili pušta korene ili se povlači.
Naučila sam da se napredak često ne dešava u formalnom okruženju, već kroz uporne činove izgradnje mostova i otpornosti zajednice koji traju dugo nakon što naslovi prođu. Ovaj uvid je vodio moje liderstvo, fokusirajući se ne samo na politički angažman već i na negovanje veza na nivou običnih ljudi koje održavaju mir.
Pitanje: Dok predajete uzde i ulazite u sledeće poglavlje svog putovanja, kakvo nasleđe se nadate da ćete ostaviti, ne samo za misiju, već i za region i ljude koji su poverili ovu instituciju? I kakve smernice biste ponudili onima, posebno mladim graditeljima mira, koji će nastaviti ovaj rad u svetu gde je sam multilateralizam pod pritiskom?
Karolina Zijade: Dok se spremam da predam ovu odgovornost, moje misli se ne okreću ka naslovima ili rukovanju, već ka trenucima kada poverenje počinje da raste.
Ako postoji jedno nasleđe koje se nadam da ću ostaviti, to je nasleđe pouzdanosti i posvećenosti: institucija koja je bila prisutna, koja je slušala i koja je ostala angažovana čak i kada je put napred bio nejasan. Nadam se da narod Kosova ne vidi UNMIK kao udaljenu birokratiju, već kao stabilnog partnera posvećenog ne samo političkom napretku već i ljudskom dostojanstvu i inkluziji.
Tokom mog boravka ovde, radila sam na stvaranju prostora za dijalog i za mlade i žene da vode pod svojim uslovima. Težila sam da zaštitim krhke, ali vitalne prostore. Pre svega, težio sam da osiguram da misija podržava zajednice jednu pored druge, a ne ispred njih. Ako ovaj duh zajedničkog vlasništva ostane deo DNK UNMIK-a, onda ću biti duboko zahvalan što sam mu doprineo.
Sledećoj generaciji graditelja mira, posebno onima koji tek počinju: nemojte ćutanje smatrati neuspehom, niti spor napredak nedostatkom uticaja. Veliki deo izgradnje mira se dešava tiho, slušajući, u dugoročnom naporu da se izgradi poverenje. Naša uloga nije da imamo sve odgovore, već da nastavimo da podržavamo proces dok lokalna rešenja ne budu mogla nezavisno da procvetaju.
Ostavljam ovu ulogu sa ogromnom zahvalnošću narodu Kosova, partnerima i kolegama, i za poverenje koje je omogućilo ovaj rad. Iako izazovi ostaju, Kosovo me je naučilo da otpornost traje, čak i u podeljenim društvima, i uz poštovanje i brigu, može da predvodi put napred.
Izvor: Kontakt plus
