Kada nezdrava ishrana postane svakodnevnica, a gojaznost realnost, posledice se ne vide samo na telu već i u načinu na koji razmišljamo, osećamo i živimo. Povezanost fizičkog i mentalnog zdravlja često se zanemaruje, a upravo tu leži ključ našeg blagostanja.
Osnivač i vlasnik Sportske akademije “Giga” u Zubinom Potoku i doktor nauka sporta i fizičkog vaspitanja Nikola Utvić otkriva nam kako pravilna ishrana i fizička aktivnost mogu da pomognu, ne samo da izgledamo bolje, već i da se osećamo snažnije, stabilnije i zdravije.
Tokom svoje dugogodišnje prakse, Utvić kaže da se neretko susretao sa problemom gojaznosti, koji kako naglašava, postaje sve izraženiji u poslednjoj deceniji. Posebno zabrinjavajući trend primećuje kod mlađe populacije.
Gojazna deca rizikuju hormonski disbalans koji može ozbiljno narušiti celokupno zdravlje. Zbog toga je najkritičnija upravo dečija populacija, dok sa starijima, koji u detinjstvu nisu imali problem gojaznosti, situacija ipak ostaje lakša za kontrolu. Kroz edukaciju i angažman, a posebno putem društvenih mreža, cilj je da se roditeljima i deci pruži znanje i podrška kako bi se stopa dečje gojaznosti smanjila.
“Nažalost, problem gojazne dece je ozbiljan jer, ako se u ranom periodu napravi disbalans hormona, što se često događa kod izrazito gojazne dece, može doći do lošeg funkcionisanja hormonskog statusa. Taj disbalans narušava ceo spektar zdravlja kod dece. Zato se trudimo kroz edukacije i aktivnosti na društvenim mrežama da obrazujemo roditelje i decu, te da pokušamo rešiti ovaj problem i smanjiti stopu gojaznosti kod dece. To je kritična kategorija. Sa starijom populacijom iz nekog prethodnog doba mi nekako izlazimo na kraj jer oni nisu bili gojazni kao deca” kaže Utvić.
Gojaznost može da vodi i do pada samoupouzdanja, anksioznosti, a ponekad i do depresije. Ako dete ima određena nezadovoljstva, što prema rečima Utvića nije redak slučaj, naročito u periodu puberteta ili ako su nezadovoljni svojim izgledom, deca izbegavaju da idu na bazene zbog srama zbog određenih nepravilnosti na telu.
“Tu je i samopouzdanje jer često kada izađu da odgovaraju, ili na primer imaju neki javni govor, oni su nesigurni u sebe. Tada se javljaju neki delovi anksioznosti. Kod nas na poslu smo imali i devojčicu koja pije antidepresive, a nije imala ni 18 godina, zato što nije imala dovoljno samopouzdanja. To je zato što su ti neprijatni periodi rasta vrlo izazovni, naročito u predpubertetskom i pubertetskom periodu, kada deca znaju biti često agresivna i prozivaju drugu decu zbog izgleda. Deca, češće devojčice, u mnogo višem procentu se povlače u sebe. Važno je razviti njihovu ličnost. Ako se detetu ugrozi razvoj, kako će onda svi plodovi tog razvoja ići napred? Zato je vrlo važno da u tom rastu i razvoju zaštitimo dete da se pravilno razvije. Kasnije, čak i ako dođu problemi, jer i stariji imaju problema, lakše će se prevazići depresivna i anksiozna stanja” navodi Utvić.
Uloga psihologa, trenera i roditelja je zajednička i podrazumeva timski rad. Najveći problem je u tome što roditelji često nisu dovoljno svesni ozbiljnosti situacije. Gojaznost kod dece danas nije ista kao ranije jer dominira prerađena hrana i navike koje podstiču nezdrav način života. Kompanijama koje se bave proizvodnjom hrane često odgovara da procenat gojaznih bude velik jer od toga ostvaruju profit, što dodatno otežava borbu protiv gojaznosti i zbog čega je odgovornost roditelja presudna, kaže Utvić.
“Kada govorimo o roditeljima, oni nisu uvek svesni posledica koje gojaznost ima na decu. Pre 11 godina pratio sam razvoj određene dece i trudio se da im pomognem. Sada, posle toliko godina, vidim kako su ta deca postala odrasli ljudi. Većina onih kojima tada nije rešen problem sada ima još veći problem. Naučno je dokazano da, prateći značajan broj dece koja su u ranom stadijumu bila gojazna, 80% njih ostaje gojazno tokom celog života. To je veoma visok procenat. Zato roditelji moraju imati tu informaciju i biti obazrivi. Treba da prošire svest, posebno ako imaju gojaznu decu, i da daju maksimum truda da problem reše. Gojaznost nije nešto što treba zanemariti” smatra Utvić.
Kada dete ili odrasla osoba dan započne obrokom punim šećera poput pekarskih proizvoda sa kremom ili džemom, tada dolazi do naglog skoka šećera u krvi, koji daje kratkotrajan osećaj energije. Međutim, ubrzo nakon toga sledi nagli pad šećera, a sa njim i pad energije, koncentracije i raspoloženja. Loša ishrana može smanjiti sposobnosti učenja i fokus i do 20 odsto.
Ako tome dodamo i fizičku neaktivnost, posledice na mentalno zdravlje su još izraženije, dodaje Utvić.
“To je ozbiljna brojka. Pogledajte dugoročno koliko je značajna. Prvi fokus bi trebalo da bude promena ishrane deteta, ali smo primetili i da 15% dolazi od fizičke aktivnosti. Ako je dete fizički aktivno, njegove mentalne sposobnosti rastu više. Ljudi vole procente, pa možemo reći da do 30-35% raste kapacitet koncentracije i fokusa ako dete ima redovnu fizičku aktivnost i pravilnu ishranu. Pogledajte koliko je velika razlika. Dakle, ako imate jedno dete koje ne vodi računa o ishrani i drugo koje to čini, a oba deteta su približne inteligencije, videćete koliko će jedno dete napredovati zahvaljujući disciplini i kvalitetu ishrane u odnosu na drugo” navodi Utvić.
Zdrave i kvalitetne navike, direktno ili indirektno utiču na psihološko stanje deteta ali i starijih. Zdrave navike iz detinjstva ostaju čvrste i teško se menjaju tokom života, kaže Utvić. Za to je potrebna čvrsta volja, zdravo okruženje i motivacija.
“Kroz pet godina, neko može izgubiti 20 ili 30 kilograma, ali 80% njih vrati težinu. Zašto? Zato što se vraćaju stare navike. Mi regulišemo kroz par meseci, napravimo dobar koncept zdravih navika, izgube masnoću, ali podsvest je jako dominantna. Ona je 90% podsvesti i samo je mali deo svesti. U podsvesti su stare navike i lako im se vraćamo. Neophodna je čvrsta volja, čak i kvalitetno okruženje koje te gura, motiviše da bi se ti dugoročno održao u kreiranju novih navika” ističe Utvić.
Hrana bogata šećerom, prerađena i nezdrava hrana negativno utiču na naš nervni sistem, koncentraciju i energiju kao i na donošenje svakodnevnih odluka, dodaje.
“Loša ishrana kod žena stvara pritisak na nervni sistem. Žene su čak do 20% napetije nego što bi inače bile i često nisu ni svesne koliko je hrana važna u donošenju svakodnevnih odluka. Ako 20% utiče na vaš nervni sistem, onda svaka odluka tokom dana nosi 20% poteškoća. Ovo je vrlo važno, posebno za ljude koji rade zahtevne poslove tokom dana. Menadžerima često govorim da moraju stalno biti fokusirani. Jako je bitno šta jedeš jer tvoja odluka može zavisiti od toga, jer možeš voditi desetak ljudi, i mnogo toga zavisi od tvoje odluke” navodi Utvić.
Manje kvalitetna ili nezdrava hrana može biti deo ishrane u ograničenom procentu, ali problem nastaje kada postane osnovni deo svakog obroka jer tada naše telo ne dobija potrebne nutrijente za izgradnju tkiva i normalno funkcionisanje. Važno je pratiti i kalorijski unos i zadržati balans, kaže Utvić.
“Ljudi koji praktikuju balansiranu i kvalitetnu ishranu imaju stabilniju energiju tokom dana, bolju koncentraciju i veći fokus, ali i veću fizičku izdržljivost. Kada telo funkcioniše optimalno, to se direktno odražava i na mentalno stanje, samopouzdanje raste, a osećaj sopstvene vrednosti i sposobnosti se poboljšava. Kao rezultat toga, ceo dan postaje kvalitetniji, a način na koji se osoba prezentuje sebi i drugima podiže se na viši nivo” navodi Utvić.
Zdrava ishrana i fizička aktivnost se mogu posmatrati i kao vrsta terapije za poboljšanje mentalnog zdravlja. Kada smo fizički aktivni, dolazi do lučenja hormona sreće i zadovoljstva. U terapijske svrhe, posebno kod depresivnih ljudi, fizička aktivnost ima najbolji efekat, ističe Utvić.
“Imate kvalitetnu energiju tokom dana. Koncentracija je na mnogo boljem i jačem nivou. Fokus je izraženiji i na mnogo višem nivou. Izdržljivost je značajno veća. Ako svemu tome vodimo računa, fiziološko stanje i pogled na sebe se poboljšavaju, što deluje na samopouzdanje. Ako imate bolje samopouzdanje, ceo tvoj dan je kvalitetan i ispunjen. Tvoje prezentovanje sebe svetu, drugima, ali i sebi je na višem nivou. Prirodno, luče se hormoni sreće i zadovoljstva. Samim tim što si fizički aktivan, lučiš te hormone do 20%. Ako radiš trening snage, to je još korisnije, jer sa starošću prirodno opada procenat mišića, ako nismo aktivni. Uz pomoć fizičke aktivnosti zadržavaš mišićnu snagu, osećaš se snažnije, sigurnije i čvršće, a tvoj stav i psihološki profil su bolji. To je benefit fizičke aktivnosti” kaže Utvić.
Promena navika ne mora biti drastična. Prvi korak može biti mali i prilagođen. Uspeh dolazi kroz svakodnevno ponavljanje kvalitetnih navika a to je univerzalni princip koji mogu da potvrde i svi uspešni ljudi, zaključuje Utvić.
