Odrastanje u Kosovskoj Mitrovici za mlade danas podrazumeva mnogo više od uobičajenih izazova koje nosi period školovanja, sazrevanja i planiranja budućnosti. U gradu opterećenom dugotrajnom političkom neizvesnošću, promenama koje utiču na svakodnevni život i sve izraženijim sužavanjem prostora za društveni život, mladi pokušavaju da pronađu svoje mesto, izgrade identitet i prepoznaju prilike za lični i profesionalni razvoj.
Stabilnost obrazovnih institucija na Kosovu u kojima se školuje srpska zajednica, godinama je iskompromitovana manje ili više zvučnim pretnjama da će nasilno biti integrisane. Zatvaranje pojedinih ugostiteljskih objekata, koji su mnogo više od mesta za kafu – prostori susreta, druženja i razmene ideja – dodatno menja sliku grada i mogućnosti za provođenje slobodnog vremena. Istovremeno, pitanja kvaliteta obrazovanja, dostupnosti kulturnih i sportskih sadržaja nakon mnogih nelogičnih odluka kosovskih vlasti, mogućnosti za zapošljavanje i profesionalno usavršavanje, ostaju među ključnim temama koje određuju perspektivu mladih.
Koliko je mladima u Kosovskoj Mitrovici danas dostupno prostora za razvoj, koliko su njihove ambicije uslovljene političkim i društvenim okolnostima, da li u svom gradu vide budućnost ili ga doživljavaju kao privremenu stanicu na putu ka nekom drugom mestu? I, možda najvažnije, šta je potrebno promeniti da bi mladi imali razlog da ostanu, stvaraju i grade svoj život upravo ovde?
Svoje detinjstvo, devetnaestogodišnja Natalija opisuje kao stresno. Lepo, ali stresno.
“Stresan period je to. Moje odrastannje ovde opisala bih kao obitavanje u jednom lepom, ali veoma stresnom okruženju. Uzrok tog stresa je jednom rečju – gubitak. To može biti gubitak nečijeg doma, nekog dragog mesta…Da li je to kafić koji smo voleli a više ga nema jer je zatvoren…Da li su to neki ljudi koji su otišli jer ne mogu da izdrže….Ali jeste neprestano gubljenje nečega””.
Uprkos tome, odlučila je da nakon završene srednje škole, ostane tu i nastavi studije, ali ta odluka nije bila laka.
“Upisali smo studije ali ne znamo šta će biti za godinu dana. Ne znamo ni sutra, prekosutra šta će biti. Ta neizvesnost koja neprestano lebdi nad našim univerzitetom je najveći problem studenata ovde” kaže naša mlada sagovornica.
Sportskih dešavanja ima malo u letnjem periodu kaže, omladina pravi male turnire, ali organizovanog sportskog života nema. Kulturnih dešavanja je sve manje.
“Mladi sve više napuštaju grad i nema potrebe kriviti tu bilo koga. Ne podnosimo svi na isti način okolnosti u kojima živimo i njihovu težinu”, smatra Natalija.
Na pitanje šta je za tebe Kosovo, kaže: “Ljubav. Kosovo je ljubav” i time objašnjava svoje tvrdoglavo ostajanje tu.
Stevan u Mitrovici studira. Poreklom je sa Kosova, ali njegovi više nisu tu. On jeste . Studira, voli ovaj grad i ne zna da li će njegova budućnost biti vezana za njega ili daleki Beograd u kome mu je porodica.
“Tamo su meni bitni dragi ljudi i zbog toga bih voleo da to bude tamo. Ovde ljudi kada govore šta im fali, govore o poslu. Neki se zaista mnogo muče i iz te pozicije ne vide ovde perspektivu. Kada pričamo, oni kažu da vole mnogo svoj grad ali da zbog posla ne znaju kako bi tu ostali. Ja lično ne znam gde ću završiti” kaže Stefan.
Primećuje da su Mitrovčani malo izgubili osećaj za onog do njih – tj. zauzimaju neku individualističku perspektivu i ne gledaju kako je nekom do njih. Inače, opisuje ih kao drage, lepe ljude, žilave i otporne na svašta.
Danijela završava srednju školu. Planira da ode.
“Želim da studiram nešto čega nema na ovom univerzitetu. A i umorna sam od slušanja priča o tome šta će sledeće biti zatvoreno, ugašeno, ukinuto. To nije život kakav želim sebi niti bilo kome koga volim” kratka je i jasna.
Šta god odlučili i gde god bili, kažu uvek će im želja biti da budu ovde, u gradu koji im je biouzglavlje u najvažnijem periodu života. Ako bi samo malo stabilnije prilike, kažu, nikada ne bi otišli. Jer kako reče jedan od njih – Kosovo je ljubav. Čista ljubav.
