Od 2010. do 2024. godine na Kosovu je ubijeno 58 žena. U 2024. godini, zabeležena su tri koji potencijalno mogu biti okarakterisani kao femicidi. Prema zvaničnim podacima sa sajta kosovskog Ministarstva pravde, od januara do septembra ove godine ubijena je jedna žena, a Kosovskoj policiji prijavljeno je ukupno 2.152 slučaja nasilja u porodici.
Jedno ubistvo, međutim, naročito je potreslo javnost početkom avgusta 2024. godine. Reč je o M.Ž. iz Donje Gušterice koja je dva dana nakon teškog prebijanja, podlegla povredama u Univerzitetskom centru u Prištini.
“Hitna pomoć je M.Ž. dovela u Kliničko-bolnički centar Gračanica 31.jula oko 20:50 sati, ali je zbog ozbiljnosti povreda ubrzo prebačena u Univerzitetski klinički centar u Prištini, gde je uprkos naporima lekara, preminula. Komandir policijske stanice u Gračanici Bratislav Trajković ranije je izajvio za Medija centar, da je osumnjičeni D.Ž. suprug žrtve, priveden i da se nalazi u pritvoru, dok slučaj vodi policijska stanica u Gračanici” izvestili su mediji.
Ubistvo žene pokrenulo je javnost na Kosovu. Organizovani su protesti, mediji su pokušali da izvrše pritisak na pravosuđe da se privedenom D.Ž. sudi što pre, te da femicid po hitnom postupku, zakonski počne da se tretira kao zasebno krivično delo.
Kostić Stojanović: Institucije spore, mediji su ili korektni, ili su sramota
Novinari koji su tih dana izveštavali o ovome kažu da su zvanične institucije “po ustaljenom običaju” bile spore.“Čekali smo nekoliko dana da se javnosti obrati gradonačelnica. Ni nakon tog obraćanja nije bilo konkretnih pomaka u vidu zaštite žena” kaže Milica Kostić Stojanović, novinarka i aktivistkinja civilnog društva.
“Iako smo sa centralnog nivoa čule osude od predsednice (Vjose Osmani) i ministarke pravde (Aljbuljene Hadžiju) i dalje čekamo da se femicid klasifikuje kao posebno krivično delo, da postane kažnjiv onako kako je to slučaj recimo u Italiji. Ipak, treba još pritisaka kako bi se ukazalo da imamo veliki problem, da nas ubijaju samo zato sto smo žene”.
Nakon privođenja, D.Ž. je određen pritvor od 30 dana, ali šta je dalje bilo?
“Nažalost, ni ja nemam tačne informacije, jer nemamo dovoljno transparentna suđenja. Poslednje što sam čula je da je slučaj i dalje u fazi prikupljanja dokaza. Međutim, to nije zvanična informacija. Transparentnost suđenja i samih procesa u ovom smislu mora da bude obaveza pravosudnih organa. Što se medija tiče nisam videla da se bilo ko bavio ovom temom dalje” kaže Kostić Stojanović.
Smatra da je većina medija na Kosovu o ovom, kao i o ostalim slučajevima femicida izveštavala obazrivo, poštujući privatnost žrtava i njihovih porodica, prepoznajući ove slučajeve kao deo šireg obrasca rodno zasnovanog nasilja i izbegavajući senzacionalizam, kao i stereotipe o ženama i da su vodili računa o porodici žrtve. Nažalost, čak i u ovom slučaju, bilo je medija koji su objavili neproverene informacije i spekulacije, koje su mogle negativno uticati na javnu percepciju zločina i prouzrokovati štetu. Stoga je potrebno više edukacije novinara o rodno osetljivom medijskom izveštavanju u slučajevima femicida, kako bi se zaštitio identitet žrtve i identitet njoj bliskih ljudi.
“Čak i za slučaj u Gušterici, jedan od medija (ja ga ne smatram medijem, ali se tako predstavlja) dao je vest da je M. “pala niz stepenice”. Dakle da nije ubijena, nego se nekim slučajem okliznula i umrla. Njene povrede govore suprotno. Pokušaj bekstva njenog supruga govori drugačije. Ipak, i tako se izveštavalo”.
Naročito je kritična prema medijima u Beogradu, gde je daleko više tabloidnih medija koji ne poštuju dostojanstvo žrtve, niti pravo porodice na žalovanje, pa se neretko sreću naslovi koji u sebi sadrže “prosuta creva”, “prosvirani mozak” ili “krvavi horor, dok su deca bila u susednoj sobi”. Umesto toga, mediji bi trebalo da izbegavaju senzacionalizam, da pruže širi kontekst koji ističe uzroke nasilja nad ženama na osnovu proverenih podataka, da koriste odgovarajući jezik, da daju prioritet glasovima porodice žrtve i relevantnih stručnjaka i da poštuju princip privatnosti i poverljivosti.
“Sto se Srbije tiče, često me je sramota što se neki nazivaju novinarima kada pokušavaju da opravdaju ubicu ili okrive žrtvu. Ipak, ima i profesionalnih medija. U Srbiji se aktivno vodi kampanja na koji se način izveštava o ovakvim slučajevima, pa svi novinari mogu da isprate recimo profil “Novinarke protiv nasilja”, koje daju jasne primere kako izveštavati u ovakvim situacijama”.
Prema mišljenju Kostić Stojanović, mediji na Kosovu izveštavaju korektno, ali nedovoljno. Reaguju simptomatski, bez kapaciteta da se dugoročno i kontinuirano posvete ovakvim temama. Kao rešenje predlaže veću zastupljenost žena u medijima, kojma je prevashodno u interesu da se ovom problem vidi kraj.
“Ako probudimo novinarke učinile smo pola posla” poručuje Kostić Stojanović.
Savić: Mediji mogu da pomognu, ali i odmognu
Način na koji mediji izveštavaju o femicidu i rodno zasnovanom nasilju i dalje je veoma neujednačen, i to direktno utiče na način na koji društvo razume i reaguje na ove pojave, ocenjuje novinar Zoran Savić. Kao aktivista NVO “Aktiv”, koja monitoriše medije na Kosovu, ali i u širem regionu i iz te perspektive, kaže da pojedine redakcije pokazuju profesionalizam, fokusirajući se na sistemske propuste, odgovornost institucija i vidljivost servisa podrške, dok drugi i dalje posežu za senzacionalizmom, tabloidnim pristupom i narativima koji normalizuju nasilje.
“Dobar primer izveštavanja videli smo u redakcijama koje su odbile da objave fotografije žrtava, koje nisu prenosile neproverene informacije i koje su razgovarale sa relevantnim stručnjacima za bezbednost, socijalnu zaštitu i ljudska prava. U tim slučajevima, fokus je bio usmeren na ključna pitanja – da li je žrtva ranije prijavljivala nasilje, da li su institucije reagovale, gde su napravljeni propusti i šta je potrebno menjati. To je način izveštavanja koji podiže svest, odgovornost i ohrabruje druge žene da prijave nasilje” kaže Savić.
Loše medijsko izveštavanje prepoznaje se po objavljivanju detalja sa uviđaja, necenzurisanim fotografijama, iznošenju privatnih podataka žrtve, pa čak i po davanju prostora narativima koji opravdavaju nasilnika ili krive žrtvu.
“Kada mediji nasilje predstavljaju kao “porodičnu svađu” ili “bračni sukob”, oni zapravo brišu činjenicu da je femicid krajnji ishod kontinuiranog nasilja i propusta institucija da zaštite i odgovore. Takvo izveštavanje, osim što dehumanizuje žrtvu, ono utiče na javnost da nasilje vidi kao privatni problem, a ne kao ozbiljan društveni i bezbednosni fenomen” podvlači naš sagovornik.
Ono što je takođe izuzetno bitno je to da u fokusu moraju biti institucije – policija, tužilaštvo, socijalne službe, kao i njihova uloga u prevenciji. Takođe, važno je da se u izveštavanje uključe relevantni stručnjaci, a ne komšije i poznanici koji često daju neodgovorne izjave.
Moć medija je velika i mogu imati ogromnu pozitivnu ulogu. Mogu pomoći time što će davati prostor organizacijama koje rade sa žrtvama, promovisati SOS brojeve, informisati građane o procedurama prijavljivanja nasilja, istraživati slučajeve nepostupanja institucija i doprinositi promeni društvenih normi. Kada mediji o ovom problemu izveštavaju odgovorno, podstiču javnost da traži odgovornost, pre svega institucija, ali i pokazuje žrtvama da nisu same.
_____________________________________________________________________________________________________________
Proizvodnju i objavljivanje ove priče podržala je Misija OEBS-a na Kosovu u okviru kampanje “16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja”. Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih učesnika.
