„Zaboravio si onu torbu. Ma znaš onu. Ko će je sada doneti”, pita književnica i profesorka Dušica Filipović svog supruga Sašu u manastiru Draganac kod Gnjilana. Drugi je dan manastirske slave i ovde je sve živo i užurbano.
Draganac je zadužbina kneza Lazara i predanje kaže da je ime dobio po njegovoj ćerki Dragani, kao i da ga je ona podizala. Do njega se dolazi kroz velike šume, dobrim putem uz udolinu stiže se do uvale i mesta odakle više nema puteva. Ogromna šuma izgleda kao da se naslonila na manastirski kompleks i pretvorila desetine ovih zdanja u neku vrstu gnezda. U njemu sve vrvi od dece, roditelja, nastavnika i kaluđera. Tako počinje Novobrdska mala letnja škola „Dragana Hrebeljanović”.
Otkud škola u ovoj pustinji i zabiti? Zašto bi neko decu poslao u ovu pustinju i otkud uopšte škola u manastiru? Do sukoba 1999. u životu kosovskih Srba postojale su dve ključne reči: grad i hram. Posle rata, u najvećoj mogućoj meri, nestao je grad a ostali su hramovi kao ostrva i mogućnost za povratak urbanosti. U hramovima se sada obnavlja grad i u njima se mogu naći ljudi poput profesorskog para Filipović koji povezuju decu sa književnošću, slikarstvom, crkvenim pojanjem, glumom, scenskim pokretom, kulinarstvom… a tu se onda nađu i bioetičke radionice, izviđački kampovi i rekreativne aktivnosti u prirodi.
„Deca se bave odnosom prema književnoistorijskom nasleđu, gradi se čitalački ukus, kultura pismenog i usmenog izražavanja, vežba se javni nastup i govor”, kaže dr Dušica Filipović. Kroz različite likovne tehnike uči se o vizuelnom oblikovanju misli, ideja i osećanja. Iako je glavna učionica zapravo prerađeni manastirski vešeraj, jasno je da će polaznici, uzrasta od šest do 17 godina učiti da pripremaju hranu i za monahe i za goste i da će to biti deo obaveza kojima nije potrebna ni strogoća ni disciplina.
Odgovor na pitanje otkud škola u manastiru ide u daleku 1897. godinu. Tada je na ovom izolovanom mestu osnovana Srpsko-narodna osnovna škola i imala je 30 đaka u dva razreda. Podrazumeva se da je tada, slično kao i danas, nastavu bilo teško organizovati u gradovima i da su u nesigurnim vremenima ova izolovana mesta pružala sigurnost i mogućnost za izvođenje nastave. U tom periodu u gradovima nije bilo srpskih škola, ali su Srbi u njima živeli u velikom broju, dok danas – uz nekoliko izuzetaka – u gradovima nema ni Srba ni njihovih škola. Izgleda da se instiktivno u hramovima Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji obnavlja grad. Zato ovakve škole nisu ni retkost ni iznenađenje.
Svaka škola ima osmišljen program i temu kroz koju se prožimaju radionice. Ove godine tema je: um, duša, telo. Jeromonah Hristifor, koji ispred manastira Draganac, i po blagoslovu igumana Justina, brine o gotovo svim detaljima, smatra da ova tri aspekta čovekovog života jesu dinamična celina u kojoj jedna dimenzija utiče na drugu: „Um je sedište mišljenja, rasuđivanja, pamćenja i svesti. Duša je ono što čoveka čini živim i jedinstvenim. Telo je hram duše ali i prostor iskušenja, patnje lepote i izraza.”
Ovogodišnja radionica je posebna po tome što će polaznici moći da rade po NTC programu (različite aktivnosti i igre za decu, koje se temelje na saznanjima o razvoju i radu mozga, u periodu najintenzivnijeg rasta i razvoja) prof. dr Ranka Rajovića, koji je bio na otvaranju škole i posetio Kosovsko Pomoravlje. Uz njega je prof. dr Dušica Filipović, jeromonah Hristifor, teolog Žarko Perić, glumice Kristina Karić i Anđela Kiković, dok će ispred NTC sistema učenja u školi učestvovati Danilo Rajović, apsolvent psihologije, i Dragana Vesić, učitelj razredne nastave.
Ideju profesorke i književnice Filipović podržao je pre četiri godine iguman Ilarion, koji je sada vladika i vikarni episkop patrijarha srpskog Porfirija. Od tada do danas desetine mladih ljudi osetile su da su dolaskom u ovo gnezdo daleko u šumama i brdima izašle iz geta i postale deo zajednice koja neguje duh, lepotu i umetnost. Kada se ovde dođe ima se utisak da se kod kuće uvek nešto zaboravilo. Mala Sofija sa kikama traži od oca telefon, ali je jasno da će joj posle boravka u ovoj školi on manje trebati. Izgleda kao da se ovde pronalaze davno zaboravljene stvari i da deca, posebno ona iz kosovskometohijskih geta, nađu svoj izgubljeni grad.
Uz Eparhiju raško-prizrensku, manastir Draganac i volontere, ovu školu pomaže i Kancelarija za Kosovo i Metohiju.
Izvor Kim
