Višedecenijska praksa u našim ratom zahvaćenim područjima je da se o sopstvenim zločinima ćuti, ali ne i o žrtvama.
Moglo bi i obrnuto: Da se nad svojim žrtvama lamentuje, a o tuđim zločinima govori. Stručnjaci za tranzicionu pravdu već godinama upozoravaju na istorijski revizionizam širom zapadnog Balkana i hiperbolizaciju žrtava. Marginalizovani su pokušaji da se preduzme zajednički poduhvat utvrđivanja istorijskih činjenica, čak i u novijoj istoriji. Kada izostane etičnost, oslobađa se put propagandi i lažnim vestima. Moglo bi i obrnuto: U oluji propagande, gasi se istina. Čak i kada je u pitanju nasilje širokih razmera.
Godišnjica 17. Marta 2004, i ove je godine u medijima na albanskom zabeležena relativizacijom ili ignorisanjem samog događaja, odnosno neposredne posledice istog: Da se radilo o najvećem etnički motivisanom nasilju nakon ulaska međunarodnih snaga i bilansa stradanja; da je utvrđena odgovornost medija za značajan, ako ne čak i presudan doprinos zapaljivosti situacije; i da nije utvrđeno da su Srbi odgovorni za utapanje tri albanska dečaka, odnosno da je dezinformacija neposredno prethodila nasilju.
No, više medija, sada i platformi na društvenim mrežama odlučilo je da ove godine reciklira stari članak sa istim naslovom, objavljivan na portalima i u ranijim godinama, pre najmanje pet.
Odlučili su se da nasilje širokih razmera, koje Srbi nazivaju pogromom, definišu „Erupcijom pobune protiv UNMIK-a“. Pojedini, da mekšim odabirom reči, direktnu ljudsku – pojedinačnu i kolektivnu nesreću relativizuju nezadovoljstvom zbog neutvrđivanja konačnog statusa Kosova, odnosno njegovog državo-osamostaljivanja.
„21. godina od erupcije pobune protiv UNMIK-a“
Ovo je naslov jednoobraznog teksta nepoznatog autora, na koju je kao na lažnu vest, ukazao Kontakt plus radio, a koji su objavili portali: Klan Kosova, Bota Sot, Gazeta Blic, Indeks onlajn, Ekonomia Online.
„Pre dvadeset i jednu godinu, dogodio se narodni bunt protiv UNMIK-a. Nakon završetka rata u junu 1999. godine, na Kosovu je instalirana misija UN-a, koja je dozvolila stvaranje paralelnih srpskih struktura i uticala na gušenje privrede Kosova. Tako su 17. marta 2004. godine počeli nemiri koji su kasnije bili mnogo spominjani kao ‘Martovski nemiri’. Ovi nemiri su počeli nakon što su dvojica albanskih dečaka utopljena u reci Ibar u severnom delu Mitrovice. Neka deca koja su preživela te noći su pred kamerama ispričala da su ih pratili Srbi i da su, bežeći, dvojica dečaka poginula u reci. Tokom tih nemira ubijeno je 19 osoba, od kojih je 12 bilo Albanaca“, glasi tekst o 17. Martu sa ovih portala. Tekst je identičan onom koji su i ranijih godina objavljivali mediji poput – Telegrafi, Sinjali.
U video prilogu na Kljanu Kosova ovog 16. marta, podsetnik na 21 godinu od martovskog nasilja tiče se svedočenja dva roditelja o utapanju dva od tri albanskih dečaka iz Čabre, uz poruku priloga o bolu koji raste godinama. Osim konstatacije da je utapanje dečaka za posledicu imalo 19 žrtava, od kojih 12 Albanaca, nema drugih referenci u prilogu. Inače, otac jednog od stradalih dečaka je kazao da su se deca igrala, što je naljutilo komšiju Srbina, a da je „jedina mogućnost“ za dečake bilo da pregaze Ibar, koji je tih dana, sa „nadošlom vodom“, „izašao iz korita“.
Blaža forma
„21. godina od Martovskih nemira“, naslov je vesti na Gazeta Express. Ispod korektnog naslova, citira se deo tragične statistike, koja obuhvata samo broj „stradalih civila“, i ukupno povređenih – sa akcentom na to da su većina Albanci.
Objašnjava se razlog za nemire – utapanje dva albanska dečaka „usled nasilja Srba“, sa konstatacijom da „uzrok ove tragedije nikada nije bio potpuno razjašnjen“.
Tekst se nastavlja svedočenjem preživelih dečaka o tome da su bežali od Srba koji su ih pratili, da bi se konstatovalo kako su širom Kosova potom „započeli protesti koji su brzo eskalirali u nasilje“.
„Ovi nemiri su probudili mnoge donosioca odluka. Svi su shvatili da se malo šta na Kosovu može poboljšati bez rešavanja konačnog statusa“, piše Gazeta, pre nego da objasni zašto je na Kosovo došao Norvežanin Kai Aide, kao izaslanik tadašnjeg Generalnog sekretara UN Kofija Anana.
„Eide je ovaj zadatak shvatio vrlo ozbiljno i nakon brojnih poseta Kosovu i Balkanu, susreo se sa predstavnicima svih partija, zajednica, veroispovesti itd. U oktobru 2005. godine predao je izveštaj. Iako Eide u ovom izveštaju ukazuje na mnoge stvari koje je moguće poboljšati, preporučuje da je došlo vreme za početak pregovora o konačnom statusu Kosova. Nekoliko dana kasnije, istu preporuku za Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija izneo je i Kofi Anan“.
Tekst o podsećanju na 21 godinu od martovskog nasilja, Gazeta je završila time da je Kosovo na osnovu ovog predloga, proglasilo nezavisnost, te da je: „Ustav Kosova, koji joj daje sve nadležnosti države, stupio na snagu 15. juna 2008. godine“.
„Vreme na Kosovu ističe“
I u jednom i u drugom slučaju, u pitanju je reaktuelizacija narativa plasiranog neposredno nakon nasilja koje se dogodilo 16. i 17. marta, a koji se u delu javnosti protumačio kao efekat sanacije štete; ispostaviće se vrlo uspešan.
Nekadašnja međunarodna krilatica „Standardi pre statusa“ kojom se pripremao teren za dalje osamostaljivanje Kosova u odnosu na bivšu državu je nakon nasilja transformisan u „Standardi i status“, da bi svoj razvojni put završila u „Status pa standardi“.
Plasirajući „standarde i status“, tada posebno uticajna NVO „Međunarodna krizna grupa“ je početkom 2005. u svom izveštaju „Ka konačnom statusu“ pisala:
„Vreme na Kosovu ističe. Status quo se više neće moći održati. Kao što se pokazalo kroz smrtonosne nerede u martu 2004. godine, kosovski Albanci su isfrustrirani zbog svog nerešenog statusa, ekonomske situacije i problema suočavanja sa prošlošću. Albanska većina očekuje da međunarodna zajednica ove godine započne proces ispunjenja njihovih aspiracija za nezavisnost Kosova. Ukoliko to izostane, oni (Albanci) bi mogli da preduzmu jednostrane korake. U takvim okolnostima, a imajući u vidu dosadašnji očajan odnos kosovskih Albanaca prema manjinama, kosovski Srbi bi mogli da pozovu oružane snage Srbije da ih zaštite, pa bi region ponovo mogao da zapadne u nemire“.
Za preduzimanje koraka ka finalizaciji osamostaljivanja Kosova, teg je prebačen na obnovljenu Kontakt grupu (iz ranih devedesetih), dok se UNMIK, s obzirom na limitiranost mandata rezolucijom 1244 ka istom, pripremao za smanjivanje svoje uloge i uticaja.
„Malo je onih koji u ministarstvima zemalja Kontakt grupe smatraju da se Kosovo može vratiti pod vlast Beograda a da se ponovo ne rasplamsa oružana pobuna među albanskom većinom koja čini skoro 90 procenata stanovništva u ovoj pokrajini. Ukoliko do polovine godine ne izbiju nova velika nasilja, izvesna pomeranja u pogledu statusa verovatno se mogu očekivati — mada je za sada još uvek neizvesno kakva. Međutim, mišljenja su podeljena oko toga kakva bi trebalo da bude reakcija ako se nasilje obnovi. Neki naglašavaju: ‘Javno smo povezali status sa standardima. Ako dođe do novih nasilja onda je 2005. izgubljena. Izgubili bismo sav kredibilitet ako bismo jednostavno popustili na pitanju statusa’. Drugi, ciničniji, sugerišu da obnovljeno nasilje može biti jedini način da se na međunarodnom planu iznudi dovoljno političke volje za donošenje teških odluka o konačnom statusu. Mali je broj onih koji veruju u opciju dugoročne održivosti trenutnog stanja. Kako sa područja Iraka i Avganistana stižu pozivi na upućivanje resursa, rastu i pritisci za smanjenje snaga KFOR-a. Spremnost za pokrivanje troškova UNMIK-a od oko 350 miliona američkih dolara godišnje takođe nije bezgranična“, stoji u izveštaju.
Priznajući to, svojim rečima, MKG, čiji su izveštaji tada inače služili i kao putokaz, podsetila je ipak i na napore unutar samog UN i UNMIK-u koji su išli u prilog tome da se status Kosova reši:
„Jasnoća sa kojom su dva poslednja važna izaslanika UN izrazili potrebu da se krene ka prenosu ovlašćenja i konačnom statusu bila je nešto sasvim novo. U upečatljivom izveštaju o političkoj situaciji koji je podnet jula 2004. godine, specijalni izaslanik generalnog sekretara, Kai Eide, tvrdio je da bi se daljim odlaganjem umanjio uticaj međunarodne zajednice da se dođe do kontrolisanog i dogovorenog rešenja i preporučio je da ‘UN treba početkom ove jeseni da održi ozbiljnu pripremnu raspravu o pitanju budućeg statusa’. Po dolasku u Prištinu sredinom avgusta 2004. godine, novi specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija (SPGS), Soren Jesen-Petersen, izjavio je da je rešavanje statusa ključ za stabilizaciju šireg regiona Balkana, osudio je odsustvo inicijative, i dodao ‘Mislim da se ne može neko mesto bezgranično držati u neizvesnosti’“.
Prebacivanjem odgovornosti i mandata na EU da se ona bavi pitanjem uređenja statusa, odnosno „normalizacije odnosa Srbije i Kosova“, uloga UNMIK-a je u međuvremenu na terenu marginalizovana. Narativ o ovoj misiji kao višku na Kosovu, i ometaču za nezavisnu i suverenu državu se može čuti i na sastancima SB UN, pre svega od strane onih razvijenih zapadnih država koje su i protežirale nezavinost istog. Na terenu je i dalje formalno na snazi Rezolucija 1244 iz ’99.
Ulogom UNMIK-a se MKG detaljno bavila zapravo izveštajem neposredno nakon martovskog nasilja. „Kolaps na Kosovu“ je objavljen mesec dana nakon nemira, to jest, etničkog čišćenja, kako je i sama MKG priznala:
„Do 18. marta to nasilje je preraslo u etničko čišćenje manjinskih sela i gradskih kvartova. Rulje albanskih mladića, ekstremista i kriminalaca su pokazale kolike su slabosti misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) i mirovnih snaga koje predvodi NATO (KFOR). Rulja je od privremenih institucija vlasti Kosova, medija i civilnog društva dobila odobrenje da uništava. Međunarodnoj zajednici je pod hitno potrebna nova politika — o konačnom statusu i o društveno ekonomskom razvoju — ili bi nestabilnost Kosova mogla da inficira ceo region“.
Patriotski žar neodgovornog izveštavanja
Drugi kredibilni izveštaji pozabavili su se nakon martovskog nasilja ulogom medija u istom. U posebnom izveštaju predstavnika za slobodu medija OEBS-a u Beču, utvrđen je „očigledan spin“, „neodgovorno i senzacionalno“ izveštavanje elektronskih medija na albanskom uoči nemira.
„Takođe, treba napomenuti da su mediji, posebno elektronski, pokazali neprihvatljiv nivo emocija, pristrasnosti, nebrige i pogrešno primenili ‘patriotski’ žar. Posebno izveštavanje u veče 16. marta od strane tri glavna kosovska televizijska kanala zaslužuje najjaču moguću kritiku“, navodi se u OEBS-ovom izveštaju u aprilu 2004.
Upravo je ovaj izveštaj najavila i Krizna grupa u svom izveštaju „Kolaps na Kosovu“ nešto ranije u aprilu 2004., ali su se i oni nakratko osvrnuli na ulogu medija:
„Tokom večeri 16. marta, RTK (Radio Televizija Kosova)– javna televizija Kosova — je emitovala intervju sa dvanaestogodišnjim dečakom iz albanskog sela Čabra na severnoj obali Ibra kod Mitrovice. Novinari su javili — iako dečak to nije nedvosmisleno rekao — da su srpski mladići sa psom jurili njega i još troje dece starih devet, jedanaest i dvanaest godina, do reke, pa i u nju. Njegovi drugovi su nestali, pretpostavljalo se da su se udavili (dva tela su kasnije pronađena). Dodatni detalji su davani tokom cele večeri, a RTK je pustio kajron sa vestima koji je povećavao osećaj krize. U vestima je puštan tonski zapis od 12 sekundi u kojem regionalni portparol UNMIK policije Trejsi Beker apeluje da se olako ne donose sudovi, a taj snimak je pokrivao lokalni aktivista za ‘ljudska prava’ Halit Berani, koji je optužio ‘srpske bandite’ za smrt dece. Sledećeg jutra je situacija bila spremna za eksploziju, kada su Koha Ditore i Epoka e Re izneli tvrdnje da su Srbi krivi za davljenje troje albanske dece“.
U svojim preporukama, MKG je naglasila da tadašnje kosovske institucije, uključujući PISG, medije i civilno društvo, treba da: „Prihvate da je izveštavanje medija o nasilju bilo neopravdano jednostrano i podsticajno, i sarađuju sa Privremenim medijskim komesarom i OEBS-om u pronalaženju rešenja za dalje, uključujući reformu upravljanja i odbora javnog emitera, RTK, i zahtevaju trajnu tehničku pomoć od iskusnih evropskih stručnjaka za emitovanje“.
U izveštaju Human Rights Watch „Neuspeh da se zaštite“, napisanom u istom mesecu te godine, autori su se takođe pozvali na OEBS-ove nalaze:
„Kako je kasnije pokazao detaljan izveštaj predstavnika OEBS-a za slobodu medija, albanski mediji su odigrali neodgovornu, zapaljivu ulogu, emitujući informacije koje su još uvek tada bile nepotvrđene: preživeli albanski dečak nikada nije javno izjavio da je grupa oterana u reku od strane Srba, jedino da su albanske dečake Srbi iz jedne udaljene kuće psovali“, naveo je Human Rights Watch u izveštaju neposredno nakon nasilja, pod nazivom „Neuspeh da se zaštite“.
U ovom izveštaju su pre svega opisane i sumirane teške posledice po nealbansko civilno stanovništvo, primarno Srbe, te detektovan poražavajući učinak međunarodnih snaga i policije da zaštite civilno stanovništvo. No i u njemu su se eksperti ove organizacije bavili načinom izveštavanja medija.
„Tumačenje da su dečake jurili Srbi u reku dolazi iz drugih izvora, kao što je Halit Berani, albanski aktivista za ljudska prava iz Mitrovice. Ovakve suptilnosti nisu bile važne privatnim i javnim državnim medijima, koji su počeli da emituju i štampaju nedvosmislene izveštaje da su dečake albanske nacionalnosti Srbi oterali u reku.
Umereni glasovi, poput portparolke UNMIK-a Trejsi Beker, koja je upozorila da etnička motivacija za incident nije utvrđena, gotovo da nisu dobili termin za emitovanje, dok je ‘stručnjacima’ koji su osuđivali srpske ‘bandite’ omogućen neometan i neosporan pristup.
Na primer, Halitu Beraniju, predsedniku Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda u Mitrovici – grupe za ljudska prava etničkih Albanaca sa izrazito nacionalističkim programom – dato je više od 4 minuta emitovanja u vestima RTK, u poređenju sa 12 sekundi koliko je dato umerenoj portparolki UNMIK-a (Trejsi Beker). Berani, koji nije bio svedok incidenta, rekao je prisutnima:
‘Danas oko 16 časova u selu Çabër (Čabra), opština Zubin Potok, dok se šestoro dece iz spomenutog sela igralo, grupa srpskih razbojnika je napala ovu decu, srpski razbojnici su imali i psa, psovali su im majke albanske, terali su albansku decu da pobegnu. Dvojica su uspela da se sakriju u korenje vrba pored reke Lumebardh (reka Ibar), dok su ostala četiri upala u reku. Poznato je da reka Lumebardh, osim što je veoma duboka, ima veoma hladnu vodu i brzo protiče. Najverovatnije, deca nisu umela da plivaju. Nema podataka o sudbini njih troje, dok je jedan preživeo nakon što je prešao na drugu stranu reke. Navikli smo na Srbe razbojnike. Mislimo da je to osveta za ono što se dogodilo u Čaglavici [tj. ranjavanje Srbina], slučaj koji je pokazao šta su Srbi spremni da urade kada se situacija na Kosovu smiruje.’
Senzacionalističko izveštavanje o srpskim ‘banditima’ koji dave malu albansku decu izazvalo je buru protesta i nasilja širom Kosova. Međutim, dok je utapanje troje dece predstavljalo tragediju, temeljna istraga Ujedinjenih Nacija i uglednog albanskog sudije sa Kosova, baca ozbiljnu sumnju na navode o srpskom saučesništvu u davljenju, navodeći nedoslednosti u izveštajima preživelih dečaka, i nedostatak potkrepljenja dečakovog iskaza od strane dvoje druge preživele dece i jednog starijeg Srbina koji je radio u tom kraju. Istražiteljski tim UN je detaljno pretražio područje utapanja i nije pronašao nijednog Srbina koji bi odgovarao opisu preživelog dečaka“.
Déjà vu
Ni to što je prema kredibilnim međunarodnim izveštajima osvetljena zapaljiva uloga koju su tih dana odigrali vodeći elektronski mediji na albanskom, a pre svih Javni servis Kosova, nije pomoglo. Ista je kuća dve decenije kasnije – odnosno prošle godine, ponovila grešku u podsetniku na isti događaj: Albanski dečaci utopili su se „dok su bežali od grupe srpskih mladića“.
Prepisana je vest od pre 20 godina, a upravo je ta rečenica bila okidač za nasilje, reagovao je UNS, nakon čega se od iste ogradilo više od 50 zaposlenih na drugom kanalu Javnog servisa Kosova – na srpskom jeziku.
Iako je vest na srpskom u međuvremenu donekle korigovana, UNS je reagovao ponovo ukazujući na relativizaciju nasilja, nepotpuno izveštavanje i istorijski revizionizam.
O bizarnosti situacije u medijima na Kosovu svedoči opravdanje dela ove kuće. Zaposleni na drugom kanalu na srpskom jeziku, tvrde da njihov portal rtklive.com/rtk2, Fejsbuk stranica i YouTube kanal nisu pod kontrolom ove redakcije.
„Dakle, RTK2 ni novinarski ni urednički ne stoji iza ovog sadržaja. Naprotiv, izveštaji novinara RTK2 o obeležavanju martovskog nasilja, kao što je izveštaj o parastosu u Gračanici, nisu objavljeni na sajtu na srpskom jeziku“, saopštili su.
U sličnom medijskom kalupu, i Koha je plasirala svoj izveštaj prošle godine:
„Neredi su izbili nakon izveštaja da su se albanska deca udavila u reci Ibar kao posledica srpskog nasilja, dok uzrok ove tragedije nikada nije do kraja razjašnjen. Deca koja su preživela u kasnim satima, iste noći, ispričala su pred kamerama da su ih Srbi jurili i da su bežali, kada su se neki od njihovih vršnjaka udavili u reci. Sledećeg dana, 17. marta, počeli su protesti u mnogim gradovima Kosova, koji su brzo prerasli u nasilje. Tokom nereda, spaljeno je nekoliko srpskih kuća i crkava. Slični događaji su se desili i sa albanskim kućama u delovima sa srpskom većinom. Srbi su uzvratili paljenjem nekih džamija u Srbiji“.
Međunarodni bilans
Najmanje je 19 ljudi (8 Srba i 11 Albanaca) ubijeno. Oko 286 srpskih kuća, preko 35 crkava, manastira i grobalja uništeno je i zapaljeno i više od 4.000 Srba proterano u dvodnevnom nasilju koje je ipak zaustavio KFOR. Tada se nisu desili „slični događaji sa albanskim kućama“ u delovima sa srpskom većinom, ali jesu u Srbiji. U talasu nasilnih demonstracija, zapaljene su Bajrakli džamija i Islam-agina džamija, u nekoliko gradova lomljeni su lokali Goranaca i Albanaca. Utvrđeno je da nisu Srbi odgovorni za davljenje albanskih dečaka.
Iz ugla Samoopredeljenja
Rečenica o Srbima koji su albanske dečake pojurili ka davljenju, na liniji je vladajućeg Samoopredeljenja. Nakon obilaska grobova udavljene dece u Čabri kod Zubinog Potoka baš te prošle godine, ova je stranka poručila da su deca ubijena, da su na mirne albanske demonstrante pucali srpski kriminalci koji su bili organizovani, dok se protest odvijao spontano širom Kosova i da su većina bile albanske žrtve, a da pravda i dalje nije zadovoljena, te da se njihov iskaz poklapa sa nalazima međunarodnog sudije.
U unekoliko blažem tonu, na vrhuncu popularnosti, kosovski premijer Aljbin Kurti, pobrojavši srpske žrtve, kao i gubitke na albanskoj strani, kazao je da nikada „nije razjašnjeno ko je učesnike protesta usmerio prema naseljima sa Srbima i pravoslavnim crkvama i manastirima“, rekavši ipak i to da su „deca skočila u Ibar da bi izbegla pratnju srpskih mladića“.
Ove godine nije bilo javno dostupnih izveštaja o tome da li zvaničnici otišli na godišnjicu smrti dece u Čabri i šta su tamo kazali.
Vretena koja oblikuju vesti i propagandni timovi zameću tragove i peru vesti
Teške ili prećutane reči su često ispred istine o velikim zločinima na Balkanu. Neumerene reakcije ili izostanak istih kod nadležnih nastavljaju da neguju kulturu mržnje i nerazumevanja naroda. Mešanje sa nenadležne adrese i presude koje saopštavaju političari i mediji, pre nego se istrage završe potvrđuju obesmišljavanje procesa pravde. Zašto to ne bi učinili i oni koji nas čitaju?
„Situacija u kojoj su ljudi skloniji da prihvate argument koji se zasniva na njihovim emocijama i uverenjima, nego onaj koji se zasniva na činjenicama“ – nije nam bio potreban rečnik za pojam „post-istina“, da bismo se vratili na fabrička podešavanja.
