“Mitrovica te ne zove pristojno. Zove te drsko… MITROVICA JE SVET… Ako imaš hrabrosti, uđi!”
Akvarijus
Umetnost nikad nije tiha. Vrištali su dugo. Čak i sada, deset dana po završetku IV Mitrovačke umetničke rezidencije, sve vrišti; ovaj Nerv od grada je i dalje uznemiren iskrenošću umetnosti.
Naše ogledalo. Ono što su stvorili smo mi. Ono što je bilo izloženo na platnu, u rečima, na celuloidu – sve smo to mi. Jer su oni zato došli – da nas vide, opipaju, saslušaju… Da nam ispričaju svoje priče na svojim jezicima koje…razumemo li?
Na rezidenciji se vrištalo. Dosta se vrištalo. Krik dolazi iz bola. Vrisak iz besa. Kao borbeni poklič. Vrištao je umor. Vrištala je ljutnja. Vrištalo je sve – dosta beše.
Vrištala je radost što smo se svi upoznali. Vrištali su Frančeskini preci iz Gvadalahare. Vrištale su uz cijuk Pokretne trake i one koje je Irena razapela dok se danima svađala sa vetrom. Vrištala je rupa na Dušanovoj „svesci za matematiku“. Vrištao je kristal u dnu Emilijine i Dragutinove instalacije koji na svojim leđima trpi višeslojnost priče o jednom isprelamanom gradu i svim bitkama koje se oko njega vode. Taj Kristal je u vrištanju pratio Kuštrimov foto-hor. Vrištala je Federikova i Filipova reka u kojoj leži mrtva Snežana, a moralni patuljci su se razbežali ko zna gde. Vrištalo se na Eldinom Novogovoru čiji je bukvar nemušto kao viseći most otkačen sa jedne strane, pretio da se obruši na nas kao znatiželja na lingviste i dešifranate Vojničevog rukopisa. Vrištao je neukus sa Amilinih zamagljenih, užeglih sintetičkih krpa iz “Bošnje” koje su ionako jeftine na dodatnom popustu, pa opet i tako bagatelne, politički progresivnije i efikasnije od celog Brisela. Žanin vrisak bio je zaglušen lepetom kolibrija zapetljanog u Ljljinu pređu vrišteće roze boje. Kada bi taj kolibri došao do Ibrahimovog, Mariovog ili Dariovog nosa i krilima krenuo da ih golica, šta bi bilo jače – profesionalna ukočenost ljudi – statua ili ljudski odgovor na nadražaj?
Daša (beloruska plesačica, inače dobitnica Gran pria na ovogodišnjoj Rezidenciji) vrištala je stvarno. Sve je pobrala u samo par dana – strah, sve iznenadne udarce u pleksuse koje su stanovnici ovog Grada – nerva pretrpeli, sva preglasna marširanja – mimohod onih u dolasku i odlasku, sva tahikardična srca nas koji smo te večeri stajali zadivljeno pred nečim što nije dnevnopolitička šatra niti uvredljivo glupa stočarska kampanja. Plesala je u ritmu naših adrenalinskih zadihanosti, po diktatu naših raširenih zenica kao kod zveri kojima je jasno da je kraj blizu. Vrisak je zvučao kao režanje životinje pred odlučujući skok na predatora. “Ili ti ili ja” skok. Skok ranjenog i prestravljenog Dimitrijevog raseljenog Ibarskog psa. Psi ne razlikuju boje. Oni ne bi razumeli Konstantinov Prelom. Na delu je Dehumanizacija, dobacuje Anastasija. Jeste. Najsigurniji način da od čoveka napraviš zver je da mu oduzmeš dostojanstvo. Slobodnu volju. Slobodu….zapravo. Volje bez slobode svakako nema.
Koreografija do kraja prerasta u koreodramu. Plesačica začuđena našom ćudi koja se veoma lako zamera svemu svetom, svađa, huli i psuje, u finalu izgovara jednu jedinu rečenicu: “J…m ti sunce”.
“Prema konstelaciji zvezda u trenutku tvog rođenja, tvoja srećna Arkana je Đavo, a ne korespondiraš najbolje sa kartom Sunca” rekla mi je Lucija, otvarajući tarot….
Rezidencija je najvažniji i najveći događaj u mitrovačkoj 2026. godini.
PKC “Akvarijus” je najvažnija institucija.
Dva čoveka uz pomoć malobrojnih pomoćnika radi posao za kolektiv od dvadeset ljudi. Bez obećane sigurnosti. Bez obaveze. Sa publikom koja .. Njihova sloboda je njihova plata. Pregovarači sa smislom koga ubeđuju da ostane. Da savije gnezdo tu u Braće Čolaković i Strahinjića bana (ako se te ulice još tako zovu i ako je smislu uopšte bitno kako se zovu).
Dva čoveka su smislila kako da Berlin, kao simbol prestonice savremenog evropskog stvaralaštva, isprojektuju u Mitrovici (onaj Berlin čiji univerzitetski profesori svojim studentima umetnosti daju naklon kad bivaju odabrani da učestvuju ne nekoj evropskoj rezidenciji, za razliku od Aleksandrinih profesora koji joj to zameraju, pa ona frustrirano svoju kapiju ka Slobodi prefarbava u crno i otkriva da je njena realnost Revolucija (određena jednom Rezolucijom). (Ta rezolucija je predvidela osnivanje misije UNMIK. Ta misija je omogućila održavanja Rezidencije na kojoj se rodila ideja o Aleksandrinoj Revoluciji)). (Jer i Berlin je rušio zidove. Jer nema slobode u koju se može ušetati; svaka se osvaja uz žrtvu).
Prošle godine natpisi u medijima koji su izveštavali sa treće Rezidencije, vrvili su od Pariza. Ove godine sve vreme se govorilo o Berlinu, a suštinu su pogodili beogradski “Dramsi”.
“Kakav Berlin?! Idemo u Kosovsku Mitrovicu!”
Smisao im je pružio ruku.
“Imamo dogovor”.
Za to vreme, u dnu dvorišta u Braće Čolaković, Lucija okreće poslednju kartu u nizu, klarifikujući moju budućnost.
“Karta sveta! Dobra je to karta. Vidiš venac i unutar njega je čovek. Taj čovek je u centru sveta, prepoznat je…”
Da. Mitrovica je svet…. Tako smo i započeli ovu priču.
DETALJI O IV Mitrovačkoj umetničkoj rezidenciji:
