Femicid, ubijanje žena i devojčica zbog njihovog pola predstavlja jedan od najtežih oblika nasilja i jasan krajnji cilj duboko ukorenjenih rodnih nejednakosti. Nažalost, o femicidu se u javnosti najčešće govori tek nakon što se dogodi tragedija, dok stručnjaci iz oblasti psihologije i medija, kao i civilno društvo, upozoravaju da je problem mnogo širi i kompleksniji i da zahteva stalnu pažnju institucija, medija i javnosti. Drugim rečima, postoji vidljiva i stvarna potreba za ulaganjem u preventivne napore.
Od 2010. do kraja 2024. godine, na Kosovu je ubijeno najmanje 58 žena. U većini slučajeva, počinioci ubistava bili su muževi, zatim očevi i sinovi. Samo u 2024. godini na Kosovu su zabeležena najmanje tri slučaj koji bi se potencijalno mogli klasifikovati kao femicidi. Ovi slučajevi često uključuju žene koje su prethodno prijavljivale nasilje ili su bile u okruženju u kojem je nasilje tolerisano. Ovo pokazuje da femicid nije nesrećna anomalija, već kulminacija ukorenjenog, sistemskog nasilja unutar intimnog okruženja.
Takođe je zabrinjavajuće što femicid na Kosovu još uvek nije zakonski definisan kao posebno krivično delo, što otežava stvaranje tačne baze podataka za efikasno praćenje i sprečava bilo kakvu preventivnu akciju. Uspostavljanje posebnog krivičnog dela učinilo bi problem vidljivim javnosti i institucijama, a time bi se podigla opšta svest o ovom pitanju – jer se samo imenovanjem problema on može u potpunosti priznati i rešiti.
Prevencija femicida počinje mnogo pre samog zločina. Neophodno je da institucije – policija, centri za socijalni rad, tužilaštvo i sudovi – sistematski prikupljaju i analiziraju podatke o prijavama nasilja, rizicima i prethodnim incidentima. Takav pristup omogućava ranu identifikaciju žena u visokom riziku, pravovremenu institucionalnu reakciju, kreiranje efikasnih javnih politika i mehanizama zaštite, i bolje razumevanje uzroka i obrazaca nasilja. Bez tačnih i detaljnih podataka femicid ostaje nevidljiv za sistem i javnost, a prevencija potcenjena, fragmentirana i reaktivna.
Psiholog: Počinioci femicida najčešće dolaze iz okruženja u kojem su rigidni rodni stereotipi, nejednake uloge i emotivna nepismenost normalizovani
Psihološkinja i traumaterapeutkinja Dalija Medić preko deset godina radi sa žrtvama nasilja. Objašnjava da femicid nije izolovan čin nasilja, već krajnji ishod dugotrajnog, normalizovanog i sistemski podržanog obrasca rodne nejednakosti – svojevrstan klimaks tolerancije nasilja nad ženama koje se prenosi sa koleno na koleno.
„Njegovi koreni nalaze se u duboko ukorenjenoj dinamici moći, patrijarhalnim društvenim normama i tolerisanju nasilja nad ženama koje se prenosi generacijama. U društvima gde se žensko telo, život i autonomija doživljavaju kao manje vredni, nasilje ne počinje fizičkim napadom – počinje uverenjem da žena može biti kontrolisana” kaže Medić.
Psihološka istraživanja pokazuju da počinioci femicida najčešće dolaze iz okruženja u kojem su rigidni rodni stereotipi, nejednake uloge i emotivna nepismenost normalizovani. Medić upozorava da se kontrola, ljubomora i posesivnost često romantizuju, dok se nasilje društveno minimalizuje ili čak opravdava.
“Kada tome dodamo institucionalne propuste – neredovne procene rizika, izostanak zaštite, nedovoljno sankcionisanje nasilnika, dobija se ambijent u kojem se se nasilje toleriše i u kojem se femicid može dogoditi” dodaje Medić.
Prevencija mora početi mnogo ranije i mora biti sveobuhvatna. Medić napominje da je na individualnom nivou ključno rano prepoznavanje psiholoških obrazaca nasilnog ponašanja, kao i kontinuirano osnaživanje žena da prepoznaju i prijave rizik. Na nivou zajednice, kaže ona, potrebno je menjati kulturne narative: učiti dečake emocionalnoj regulaciji, nenasilnoj komunikaciji i poštovanju granica, a devojčice osnaživati da prepoznaju kontrolu i manipulaciju, i da odmah reaguju na njih, pojedinačno ili kolektivno.
“Institucije moraju preuzeti aktivnu odgovornost. Kada sistem jasno poruči da je femicid društveno neprihvatljiv, rizik se smanjuje” zaključuje Medić. Takođe, ne treba zanemariti ključnu ulogu obrazovnih struktura i aktera, koji su fundamentalni u sprečavanju nasilja rešavanjem i suočavanjem sa njegovim osnovnim uzrokom: stalnom rodnom nejednakošću.
Mediji: Politika uzurpira ograničene medijske resurse; fale nam kontinuitet, kontekst i transparentne institucije
Prevencija femicida je moguća, ali samo ako društvo, mediji, obrazovni sistem i institucije zajednički deluju ka promeni obrazaca koji ga omogućavaju. Mediji imaju ogromnu moć u kreiranju javnog mnjenja po pitanju svih društveno političkih fenomena. Takva je situacija i kada je reč o podizanju svesti auditorijuma o rodno zasnovanom nasilju. Njihova odgovornost nije samo informativna, već i društvena, etička i edukativna.
Urednica Kontakt Plus radija iz Severne Mitrovice Daniela Tomašević kaže da su mediji ključni u promeni društvenih normi. Svaki put kada izveštavaju odgovorno, oni doprinose smanjenju tolerancije prema nasilju i jačanju svesti da je femicid društveni problem, a ne privatna stvar ili izolovani incident. Uprkos tome, primećuje da se lokalni mediji na Kosovu nedovoljno bave temom bezbednosti devojaka i žena na jedan sveobuhvatan, holistički način.
“Mi o ovim temama najčešće govorimo tek kada se dogodi težak incident ili zločin. Tada nastaje kratkotrajna medijska pažnja, ali ne postoji kontinuirani pristup koji bi problem sagledao iz više uglova – od sistemskih propusta, preko institucionalnih reakcija, do edukativnih i preventivnih aspekata” ističe Tomašević.
Razlog tome, kaže ona, nije nezainteresovanost novinara, nego konstantan pritisak političke situacije koja diktira dnevni novinarski ciklus.
“Političke teme godinama unazad zauzimaju prostor, dok društvene, posebno one koje se tiču žena, ostaju po strani. Jedan od ključnih razloga zašto se o ovim temama ne izveštava češće i dublje je manjak transparentnosti institucija. Kada novinar ne može da dobije informacije o postupanjima policije, tužilaštva, centara za socijalni rad ili zdravstva, on praktično ostaje bez polazne tačke. Bez činjenica, nemoguće je napraviti ozbiljan, analitički tekst” objašnjava Tomašević.
Iako je poverljivost najvažnija za zaštitu žrtve, regulisan pristup informacijama je ključan za odgovorno informisanje javnosti. Još jedan problem, napominje ona, jeste nedostatak resursa i vremena.
“U manjim redakcijama jedan novinar pokriva nekoliko oblasti – od politike do kulture. Teme koje zahtevaju istraživanje, više sagovornika i stručno tumačenje često se ostavljaju za „kad bude vremena“, što se u praksi retko kada desi”.
Tomašević ocenjuje da kada lokalni mediji izveštavaju o ovim temama, oni to uglavnom rade korektno i profesionalno, ali opet – najčešće reaktivno. Ono što nedostaje je proaktivno novinarstvo: serijali, dubinske analize, praćenja slučajeva, istraživanja o tome kako institucije zapravo funkcionišu.
Izveštavanje je često fokusirano na događaj i odgovarajuće neposredne uzroke, a mnogo manje na višestruke i međusobno povezane osnovne uzroke problema. Malo medija isprate šta se dešava sa žrtvama nakon incidenta, da li dobijaju podršku, kako funkcionišu mehanizmi zaštite ili kako zajednica reaguje.
“Idealno izveštavanje bi trebalo da kombinuje nekoliko stvari: kontinuitet – ne samo kad se desi tragedija ili kada se obeležavaju međunarodni datumi; kontekst – da se pokaže zašto se određeni problemi ponavljaju i kritički pristup prema institucijama – ali utemeljen na činjenicama, sa jasnim zahtevom za odgovornošću i transparentnošću”.
Da bi se poboljšalo medijsko izveštavanje o ovom pitanju, novinari bi trebalo da budu obučeni o tome kako da izveštavaju o nasilju nad ženama i trebalo bi da koordiniraju sa nevladinim organizacijama za prava žena i da traže podršku od njih kada izveštavaju o ovim slučajevima.
Prevencija femicida zahteva koordinisanu i kontinuiranu reakciju: sprovođenje zakona i zakonske reforme, institucionalnu odgovornost, odgovorno izveštavanje medija i aktivno učešće zajednice. Veliku promenu bi unelo i stvaranje navike kod građana da na krike i jecaje u susedstvu, reaguju makar pozivom policiji.
_____________________________________________________________________________________
Proizvodnju i objavljivanje ove priče podržala je Misija OEBS-a na Kosovu u okviru kampanje „16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja“. Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih učesnika.
