Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju Veliku ili Strasnu subotu, dan posvećen sećanju na pogreb Isusa Hrista i njegov silazak u Ad, čime se završava Velika sedmica.
Velika subota je drugi dan velike žalosti, između Hristovog raspeća na Veliki petak i njegovog vaskrsenja u nedelju.
Po učenju crkve, Isus je tog dana telom bio u grobu, a dušom u podzemlju, gde je „razrušio vrata pakla“ i duše pravednika uveo u Rajska naselja.
Prvo bogosluženje Velike subote počinje još na Veliki petak popodne, kada se u hramu iznosi plaštanica – platno sa likom Hrista – i polaže na simbolični Gospodnji grob, ukrašen cvećem.
Tokom jutrenja, vernici učestvuju u pevanju Statija, pesama koje izražavaju tugu Presvete Bogorodice, ali i nadu u predstojeće Vaskrsenje.
Liturgija Svetog Vasilija Velikog, koja se služi na Veliku subotu, ujedno je i priprema za proslavu Uskrsa.
Na kraju jutarnje službe, plaštanica se nosi u svečanoj litiji tri puta oko hrama, uz čitanje Jezekiljevog proročanstva o vaskrsenju mrtvih.
U Jerusalimu se posebno obeležava čudesni silazak Blagodatnog ognja, u Crkvi Hristovog Groba, što mnogi vernici smatraju božanskim znakom predstojećeg vaskrsenja.
Velika subota je dan „molitve, tišine i dobrih dela“.
Iako subota nije tipičan dan posta, na Veliku subotu se strogo posti, često uz obrok bez ulja – najčešće hleb i voda.
Ne preporučuje se rad u polju, šivenje, pranje ili bilo kakvi teški poslovi.
U mnogim krajevima Srbije, običaj je da se tada farbaju vaskršnja jaja ako to nije učinjeno na Veliki petak, mesi se uskršnji hleb – vaskršnjak, a kuće se čiste u znak duhovne i fizičke pripreme za praznik.
Narodno verovanje kaže da je dobro učiniti neko milosrdno delo baš na ovaj dan – pomoći siromašnima, darovati nekome obrok ili obradovati dete – jer će „onome ko tog dana učini dobro, cela godina biti blagoslovena“.
