Glavni pravni savetnik Eparhije raško-prizrenske advokat Aleksandar Radovanović ocenio je da je Saborna crkva Hrista Spasitelja u Prištini važan objekat za SPC.

Tekst prenosimo u celosti…..

Suprotno prikazu g. Кučija, ova crkva nije ni jedina ni nesrazmerno velika u odnosu na druge verske objekte u Prištini.

U ovom gradu se nalaze i neuporedivo veća katolička katedrala, a u izgradnji je i ogromna centralna džamija, što ukazuje na mogućnost multikonfesionalne prirode grada, u kome pravoslavna zajednica s pravom očekuje ravnopravan tretman i zaštitu svojih verskih objekata.

Iako ceo tekst gospodina Кučija počiva na premisi da je u gradu bez Srba takav objekat nepotreban i po njemu obeležje „srpske okupacije i dominacije“, gospodin Кuči bi, u ime intelektualnog poštenja, trebalo i da naglasi da Srba u Prištini gotovo da nema zbog posleratnog progona i otvorenog i nekažnjenog nasilja nad njima, kao i zbog sprečavanja njihovog povratka.

Uzevši sve u obzir, radi se o tekstu u kom su bivši sugrađani gospodina Кučija, koji su u Prištini živeli stotinama godina, proglašeni kolektivno za okupatore, a njihov verski objekat, koji je godinama skranvljen, koji su ekstremisti pokušavali da unište, i koji je simbol nepoštovanja verskih prava pravoslavnih hrišćana na Кosovu, proglašen je simbolom okupacije, iz čega proizilai da treba da nestane na bilo koji dostupan način.

Dešifrujući metode novogovora koje su uspostavljene daleko pre gospodina Кučija, tekst implicira da je spomenik na proterivanje Srba iz Prištine potrebno uništiti ili pretvoriti u nešto drugo, jer je preživeli podsetnik na jedan užasan posleratni zločin – na masovno proterivanje Srba iz gradova na Кosovu, pre svega iz Prištine.

Međunarodna zajednica i diplomatski akteri treba da insistiraju na punoj zaštiti verskih sloboda i prava srpske zajednice, jer samo tako Кosovo može da izgradi trajni mir i stabilnost koji su zasnovani na poštovanju nasleđa svih zajednica i svih građana Кosova bez obzira na njihovo etničko i versko poreklo.

Pitanje zaštite SPC i njene baštine na Кosovu je bila tema Ahtisarijevog Sveobuhvatnog plana iz 2007.  koji je Priština preuzela kao obavezu pred međunarodnom zajednicom, i zakona koji iz njega proizilaze, kao i najnovijih obaveza u Briselskom i Ohridskom sporazumu 2023. godine.

Sve ovo argumentovano pokazuje da nije reč o fiktivnim pitanjima, već o suštinskim problemima u kosovskom društvu, čije će rešavanje biti važan pokazatelj civilizacijske zrelosti Prištine.

Ako se bilo ko nada da će Кosovo moći da postigne bilo kakav napredak bez realnog ispunjavanja fundamentalnih evropskih i civilizacijskih vrednosti, onda svi u tom društvu treba da se zapitaju gde to društvo stvarno stremi i kakve vrednosti želi da podstiče.

Ukoliko se radi o vrednostima iz citiranog teksta gospodina Кučija, to nisu vrednosti koje će bilo koje društvo da dovedu na bilo koji cilj za koji se vredi boriti.

Autorski tekst g. Radovanovića je reakcija na tekst g. Garakuća Кučija objavljen 3. aprila 2025. godine.