U Srbiji, do sada, niko se nije bavio stepenom ekološke svesti u vezi štetnog delovanja likovnih materijala, ekoloških uslova rada likovnih umetnika. O tome ne postoji kvalitetna baza podataka, niti posebni programi zaštite likovnih umetnika na radu i mere zaštite zdravlja i okoline. U današnjem razgovoru koji smo vodili sa Dr Natašom Elezović, docentom na FTN u Kosovskoj Mitrovici, na programu, Inženjerstvo zaštite životne sredine i zaštite na radu, iznećemo deo podataka o primerima koji svedoče o brojnim povredama, bolestima, pa čak i smrtnim slučajevima, što je bila i tema jednog od njenih predavanja. Pojedina istraživanja su fokusirana na ekološke probleme profesionalnih umetnika koji učestvuju u obrazovnom procesu sa akcentom na odgovornost i obavezama u vezi sigurnosnih mera na radu.
Kako navodi naša sagovornica, “slikari se u svom radu najčešće susreću sa supstancama ili jedinjenjima, a to su boje-koje se sastoje od pigmenta i veziva i raznih dodataka (aditiva) zavisno od vrste veziva (stabilizatora omekšivača, sredstva za vlaženje, usporivača sušenja i slično), kao i razna pomoćna sredstva: razređivači, mediji, lakovi i dr”.
Umetnik je u svom stvaranju izložen svim segmentima slikarskog metrijala, pa zavisno od toksičnosti sastojaka kao i od načina rukovanja potencijalno je ugrožen.
“Uopšteno govoreći možemo štetni uticaj podeliti na prolazne i neprolazne. Prolazni su oni koji će proći sami od sebe ili pomoću lekara, a oni neprolazni ostaju nam kao šteta za celi život. Profesionalne bolesti definišu se kao oboljenja i oštećenja zdravlja koja nastaju u neposrednoj vezi sa redovnim zanimanjem, kao posledica neposrednog delovanja različitih profesionalnih štetnosti”.
Da bi se slikar osigurao od štetnog uticaja materija kojima rukuje, mora biti upoznat sa načinima na koje hemikalije ulaze u telo: putem kože, udisanjem i oralno.
„Proučavati odnos umetnika prema svom vlastitom zdravlju, prema drugima i okolini nije jednostavno iz brojnih razloga. Jedan od razloga je taj što su umetnici šarolika grupa, raznolika populacija koju čine profesionalci, nastavnici umetnosti, amateri i početnici. Najbrojniju grupu profesionalnih umetnika čine tzv. slobodni, samostalni umetnici i njih je posebno komplikovano opservirati jer su nam nedostupni prostori u kojima rade i stvaraju, a oni sami često izbegavaju razgovor o materijalima s kojima rade i o tome koliko se odgovorno odnose prema vlastitom zdravlju“, navodi naša sagovornica.
„Drugi razlog je taj što su umetnici poznati po tome da postupaju s materijalima na kreativan način, da koriste najrazličitije materijale a da ih pritom ne zanima jesu li toksični ili ne, čak se pojedini namerno izlažu riziku zbog uverenja da to od njih zahteva njihov poziv.
Sklonost eksperimentisanju gotovo uvek ide u kombinaciji s potpunom neupućenošću u postupke zaštite i nepoznavanjem svojstava pojedinih materijala. Nizak stepen ekološke svesti umetnika predstavlja glavni problem u istraživanju brojnih problema na ovom području i donošenju odgovarajućih mera za poboljšanje položaja umetnika i poboljšanje uslova rada. Naučnicima koji se bave istraživanjem rizika na radu potreban je bolji uvid u navike i ponašanje umetnika, potreban je podsticaj koji dolazi od samih umetnika“.
„Treće, prostori u kojima rade umetnici najčešće nisu pravilno dizajnirani. Dobra ventilacija pravi je izuzetak, ateljei su uglavnom konstruirani s ograničenim budžetom. Hobisti obično rade na stolu u dnevnoj sobi, možda čak pri tome jedu ili kuvaju, ili rade u improvizovanim radioničkim prostorima nekog obrtničkog dućana. Veliki broj ateljea ne zadovoljavaju kriterijume zaštite jer su siromašno opremljeni i zastareli.
Veliki broj profesionalnih likovnih umetnika, samostalnih umetnika i primenjenih likovnih umetnika koristi u svom radu materijale ili tehnike koji u sebi nose određene rizike kako za njih same i njihovo zdravlje, tako i za okolinu (zivotnu sredinu). Slikari, grafičari, vajari i drugi likovni umetnici upotrebljavaju često toksične supstance u obliku pigmenata, premaza, glazura, rastvaraca, boja, metala, i sl. Isto tako oni često stvaraju u neadekvatnim prostorima/ateljeima, tj. površinom premalim prostorima bez odgovarajuće ventilacije. Uprkos tome u svetu tek u retkim zemljama postoji zdravstvena zaštita posebno orijentisana na prevenciju tih rizika. Prevenciji štetnih efekata i sistemskoj brizi za zdravlje i sigurnost umetnika na radu najčešće stoji na putu problem neupućenosti u uslove rada umetnika i poteškoće s utvrđivanjem prirode materijala s kojima se služe. Stoga bi trebalo, pre svega, uložiti napor u podizanje svesti o ekološkim uslovima rada likovnih umetnika postavljanjem i unaprjeđenjem standarda zaštite na radu, diseminacijom podataka o toksičnosti pojedinih materijala, sistemskoj edukaciji i uvođenjem nastavnog programa o zaštiti na radu u obrazovne institucije.
Poznavajući put, kojim hemikalije ulaze u telo, slikar mora prilagoditi način upotrebe određenog slikarskog materijala.
Opšte poznato je da je za zdravlje umetnika puno štetnije ako se koriste sprejevima, vazdušnom četkom ili na bilo koji način raspršuje boju ili neko drugo pomoćno sredstvo (na primer lakovi itd.) u prostoriji i pritom ga udiše, nego ako se boja nanosi četkom ili na bilo koji drugi način koji ne raspršuje vezivo ili pigment u prostor.
Većina boja ili materijala koja se koristi u određenoj tehnici, a sadrži sastojke koje isparavaju, potencijalno su više ili manje štetna. Ovde, takođe, spadaju i akrilne boje za koje vlada mišljenje da su potpuno neotrovne.
Iz ovih razloga je bitno da prostor u kome umetnik radi ima dobru ventilaciju, i nikad se ne preporučuje stalni boravak (stanovanje) u radnom prostoru, zaključuje Dr Nataša Elezović.
Izvor I foto Radio Mitrovica sever
