Kosovsko pitanje je Gordijev čvor srpske istorijsko-političke maksime. O njemu ljudi mnogo govore i polemišu, a suštinski malo znaju. Stav srpskog naroda prema Kosovu kao osovini celokupnog srpskog bića, oduvek je bio determinisan više rodoljubivim osećanjem, nego istoriografskim činjenicama, što je sasvim u redu. Ali uvek je dobro ovladati i konkretnim istorijskim argumentima. Upoznati mutni tok istorijskih i još mutnijih političkih odluka, koje su, na kraju se ispostavi, u većini istorijskih trenutaka, bile donošene zarad ličnog interesa pojedinaca i manjih elitističkih grupacija, a veoma retko za sveopštu narodnu korist.
Međuetničko nerazumevanja srpskog i albanskog naroda na Kosovu i Metohiji, traje, čini se oduvek. Ipak, koji su to istorijski događaji koji su kosovsku priču poslednjih decenija XX veka, lomili preko kolena? Istoričar Petar Ristanović, autor knjige “Kosovsko pitanje 1974-1989” ima odgovore na ovakva pitanja. On je prvi istoričar koji se sa naučnog aspekta, 30 godina kasnije, kada se arhivska dokumentacija stavlja na raspolaganje istoriji, veoma ozbiljno pozabavio ovim pitanjem.
“Ustav iz 1974. je zapravo samo ozvaničio nešto što je počelo mnogo pre. Godina kada je nastupio preokret ovde na Kosovu i Metohiji je 1966. godina, kada se desila smena Rankovića, ali ne zbog same smene Rankovića, već zato što tada počinje da se menja sam karakter jugoslovenske federacije. Ona više nije centralizovana , gde se sve odlučuje u Beogradu, već postaje jedna konfederacija u kojoj republike i pokrajine postaju prakično nezavisne. Od 1968. godine, a to je godina prvih velikih albanskih demonstracija, Kosovo postaje pokrajina, a iz službenog naziva se izbacuje Metohija. Te godine, Kosovo postaje „republika, po svemu, osim po imenu“ i upravo ta sintagma se koristi u većem delu literature, i one na srpskom i one na engleskom jeziku“ kaže autor ove knjige koja je sinoć promovisana pred mitrovačkom publikom u PKC „Akvarijus“.
Kako Ristanović kaže u intervjuu za Radio Kosovsku Mitrovicu, na Kosovu tada nastupa period tzv. albanizacije, odnosno nametanja albanskog identiteta pokrajini, uz potpuno negiranje njenog srpskog identiteta. Kosovo jeste formalno deo Republike Srbije, ali ono je deo i federacije, a Priština vodi potpuno nezavisnu politiku koju oblikuju albanski kadrovi.
„To je počelo 1968. (Ustav iz 74. je to ozvaničio), proteže se kroz sedamdesete i osamdesete, i to je period u kome su Srbi u pokrajini Kosovo, građani drugog reda koji se svuda susreću sa institucionalnom ali i vaninstitucionalnom diskriminacijom“ kaže istoričar.
Rezultat do koga pod takvim okolnostima dolazi, a o kome se nedovoljno govori i u istorijskim i političkim krugovima, jeste masovno iseljavanje Srba.
„Sa preciznošću možemo reći da se u periodu od početka šezdesetih, do kraja osamdeseti, dvoje od petoro Srba iselilo sa prostora pokrajine Kosovo“
Iako je ovaj kontroverzni Ustav dao albanskoj manjini autonomiju izvanrednih razmera, koja je do maksimuma korišćena, ali i manipulisana, ona je donosila korist samo političkoj eliti. Narodu i dalje nije bilo dobro. Tu dolazimo do drugog istorijskog prevoja u tom istorijskom periodu – 1981. i demonstracije Albanaca.
„Albanska politčka elita iz Saveza komunista se tim demonstracijama protivila. Do demonstracija ne bi ni došlo da nije bilo velikog siromaštva i nezaposlenosti. To nezadovoljstvo je buknulo ali su se onda zahtevi promenili a to nezadovoljstvo je artikulisano kroz nacionalizam, kroz zahteve za republiku. Elita je sprovodila neke svoje dugoročne planove, ali postojali su i neki drugi, ekstremniji elementi“ priča Ristanović.
Godina 1989. bila je posledica svega što se dešavalo u prethodnih dvadeset godina. Nju su u Beogradu videli kao uspeh, jer je Ustav promenjen, ali i status Kosova i Metohije je promenjen.
“U praksi, došlo je do potpunog cepanja srpske i albanske zajednice. Albanska zajednica ,na čelu sa novim nacionalnim pokretom, predvođenim albanskim intelektualcima iz Društva književnika Kosova, smatra da treba potpuno bojkotovati srpsku državu, a i Srbi su bili potpuno spremni da raskinu sve veze sa albanskom zajednicom i to je bila osnova za sve ono što je eskaliralo u devedesetim“.
Dugo je široka javnost najodgovornijom ličnošću za kosovsku krizu, smatrala Slobodana Miloševića, za vreme čijeg predsedničkog mandata srpsko – albanski sukob kulminira. Ipak, Ristanović ne misli tako. I raspad Jugoslavije koji je obeležio rane devedesete, kao i kosovski scenario sa kraja XX veka bili su izvesni mnogo pre nego što je Milošević došao na vlast. U tom smislu, on nije kriv za ta dešavanja, ali ipak, njegovi politički potezi, prema Ristanovićevom mišljenju, tokom devedesetih bili su loši, čak katastrofalni.
„Koren loših stvari posejan je mnogo ranije, a od 1981, sve ide u jednom lošem i negativnom pravcu“ kaže Ristanović.
Ovaj istoričar ima zanimljivu percepciju da je albanski narod sedamdesetih i osamdesetih godina, na Kosovu imao veći stepen nezavisnosti, nego što ga ima danas, kada je Kosovo čak uspelo da izdejstvuje priznanje nezavisnosti od država koje slove za uticajan politički faktor.Kaže, njihova autonomija u SFRJ je bila ogromna, a nije bilo ni stranog faktora, čiji je uticaj danas izuzetno jak u Prištini.
„Te 1977, predstavnik SAP Kosovo,Albanac je bio potpredsednik države, zamenik Josipa Broza Tita, oni su sve vreme imali svog predstavnika u predsedništvu, a za sve odluke predsedništva bio je neophodan konsenzus osam članova, pa i njega.Pokrajina je imala svoj Vrhovni sud, Vrhovno javno tužilaštvo,odlučivala je o državljanstvu, kontrolisala granice… Bila je suštinski potpuno samostalna republika, gde je zaista samo formalno bila deo Srbije. Postojale su ipak neke formalne razlike, na primer, broj delegata u Saveznoj skupštini, ali suštinski, bila je nezavisna“ kaže Ristanović i ponovo naglašava da je fatalna posledica te „samovolje“ ogromno iseljavanje Srba.
Ristanović zastupa stav da Srbi nikako ne bi smeli da dopuste da ih neko ubedi da je neispravno reći samo Kosovo, namesto Kosovo i Metohija, i da neko ko koristi ovu terminološki skraćenu formu, zapravo staje na albansku stranu.
„Ja potpuno razumem da kada neko u Beogradu kaže Kosovo i Metohija zapravo naglašava ono što piše u Ustavu Srbije, a takođe razumem i kada ljudi ovde insistiraju na tome, jer to postaje entitetsko pitanje. Kad im se to brani, oni to doživljavaju kao negiranje njihove pripadnosti tom prostoru. Moj stav je -ne da je greška govoriti Kosovo i Metohija, već da dugoročno loše posledice može da ima ako dozvolimo tu podelu prema kojoj je reći kosovkometohijski – srpsko stanovište, a kosovko – albansko. Češće su u istoriji sreće kosovsko i ne smemo odricati da je i kada kažemo samo Kosovo – srpsko stanovište“ kaže Ristanović i napominje da recimo u dokumentima iz dvadesetih, tridesetih godina XX veka, pominje se isključivo Kosovo, a to nisu albanska dokumenta. Dakle, nije pogrešno naročito danas, insistirati na Kosovu i Metohiji, ali je veoma loše pristati na to da se odsustvo drugog toponima u nazivu, poistovećuje sa proalbanskim stanovištem.
Nakon ovog veoma zahtevnog poduhvata, Ristanović se nosi mišlju da jedan ozbiljan rad u potpunosti posveti slučaju Martinović, što smatra jednom od najvećih kosovskih tragedija novije srpske istorije. Što zbog stravičnog mučenja koje je Đorđe Martinović pretrpeo tog 1. maja 1985, na svojoj njivi kod Gnjilana, što zbog činjenice da su tadašnje komunističke vlasti uradile sve da se zločin zataška.
Podsetimo, list Politika, 4. maja te godine objavljuje vest o strašnom mučenju Srbina na Kosovu i Metohiji, koji je nabijen na kolac sa staklenom flašom na vrhu, i na kraju navodi: “Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi”. Nakon toga, javnost se uzburkava, a komunistička vlast, u strahu da bi ceo slučaj mogao da pokrene talas nacionalnog nezadovoljstva Srba, odlučuje da sve zataška. Najpre tako što pokušavaju da ubede Martinovića da prizna da se samopovredio u “homoseksualnom autoerotskom aktu”. Da bi to dokazali, vlasti angažuju medicinskog veštaka koji negira takvu mogućnost, obzirom da je izlomljena flaša završila u desnom podrebarnom luku. Pošto im takav medicinski nalaz nije odgovarao, organizuju super-veštačenje sa istim ishodom. Potom i super-super veštačenje, sve dok konačno u Ljubljani ne pronađu jednog veštaka koji pristaje da javno kaže da je ipak ovakva vrsta samopovređivanja moguća. Martinović završava u Londonu gde je nakon dve operacije hirurg Piter Holi isključio svaku mogućnost da se Đorđe samopovredio i dodao: Zločin su počinile najmanje tri osobe.
Lažiranje podataka i izjava se nastavlja, istina se zataškava ali se javnost ne umiruje, zahvaljujući novinarima i intelektualcima tog doba.
Nakon pet operacija i neopisivo mnogo nepravde, Martinović se nastanjuje u Čitluku kog Kruševca gde i umire 2000. godine.
Mnoge važne podatke i događaje, Ristanović objedinjuje u svojoj knjizi, koja je iako istoriografska, pisana vrlo zanimljivim jezikom, jednostavnim za razumevanje i onima koji nisu istoričari, pa je odlično štivo za sve one koji žele da uđu u materiju kosovke političko-istorijske storije, što bi trebalo da bude interesna sfera svakog ko živi na Kosovu….i Metohiji.
Izvor i foto: Radio Kosovska Mitrovica
