Kulturno nasleđe predstavlja jedinstvenu i nezamenjivu kulturnu istoriju jednog naroda, a briga o njegovom očuvanju je moralna uloga čitavog jednog društva. Međutim, postavlja se pitanje šta jedna država i društvo mogu da učine ako je kulturno nasleđe ugroženo i šta može da uradi svetska organizacija Unesko? Najnovija dešavanja u Crnoj Gori i dugogodišnji napadi na srpske svetinje na Kosovu i Metohiji imaju isti cilj – preimenovanje srpske kulturne baštine. Bivši ambasador Srbije pri Unesku Darko Tanasković kaže da je kulturno nasleđe u načelnom pogledu uvek ugroženo.
Darko Tanasković je rekao za RTS da je srpsko kulturno nasleđe je posebno ugroženo u nekim delovima bivšeg jugoslovenskog prostora.
“U suštini, pored toga što ima i zanemarivanja i nedovoljnog staranja o njemu, postoji i tendencija njegovog rasrbljavanja, odnosno ukidanja kao elementa srpskog kulturnog identiteta i preknjižavanja uslovno rečeno na kulturne identitete drugih – u slučaju KiM jednog nepostojećeg kulturnog identiteta Kosova kao države. U slučaju Crne Gore to je komplikovanije jer je vezano i za status SPC u Crnoj Gori”, istakao je Tanasković.
Prema njegovim rečima, država na onom prvom planu zaštite kulturnog nasleđa, na onom terenu gde ona može nesmetano da deluje mora da angažuje sredstva, dobre stručnjake, da ima planove i da na tome konstanto radi.
“U ovim problematičnim slučajevima, kao što je naročito na KiM, našoj državi su relativno ograničene mogućnosti, s obzirom na to da ne kontroliše situaciju na terenu. I tu, međutim, ima nekih mogućnosti. Svakako je Unesko organizacija preko koje se više posredno, nego neposredno može uticati na to da se smanji stepen ugroženosti našeg kulturnog nasleđa”, naveo je Tanasković.
“Sreća što Unesko prihvata izveštaje naših institucija”
Dodaje da Unesko predstavlja multilateralnu organizaciju sa 195 članica.
Srbija je, kaže, jedna od tih članica i ima određene ugovorne obaveze prema Unesku.
“Kad je reč o ugroženom delu kulturnog nasleđa, o tome brine Centar za kulturno nasleđe Uneska za svetsku baštinu. Redovno se podnose godišnji izveštaji o stanju kulturne baštine, pre svega one koja je ugrožena, tu se primenjuju stroži kriterijumi procenjivanja. Na osnovu tih izveštaja Uneskov komitet donosi određene zaključke i onda nalaže prvo državi koja je upisala to nasleđe da se postara kako bi se uklonile opasnosti, ili prilično komplikovanim putem pokušava da utiče na one koji ugrožavaju kulturno nasleđe da bi odustali od takvih aktivnosti”, kazao je Tanasković.
Ponavlja da je u slučaju Srbije to prilično komplikovano, jer, kako je istakao, država nema fizičku kontrolu nad teritorijom gde se nalazi najveći deo naših najznačajnijih spomenika koji su na listi kulturne baštine, i to kulturne baštine u opasnosti.
“Ono što Srbija može da učini jeste i čini mi se da u dobroj meri i uspeva, je da ti izveštaji o stanju zaštite kulturne baštine budu što realističniji. I sreća je što Unesko prihvata izveštaje koje daju naše institucije – naš zavod za kulturno nasleđe i naša delegacija pri Unesku. Onda se donose zaključci na osnovu kojih treba i delovati. Delovanje iz političkih razloga je veoma otežano”, ukazao je Tanasković.
Komplikovana procedura za upis na listu
Postoji, kako je napomenuo, standardna procedura da bi se neko kulturno dobrio upisalo na Uneskovu listu.
“Konvencijom iz 1972. godine uspostavljena je lista kulturnog i prirodnog nasleđa koje se čuva. Pre svega na ono dobro koje bi trebalo predložiti za listu, pre svega trebalo bi da bude zvanično u državi na čijoj se teritoriji nalazi, proglasi za delo od izuzetnog nacionalnog kulturnog značaja. To je preduslov”, rekao je Tanaskovič.
Zatim, ukazuje, odredi se izvestan broj tih dobara za koje se pretpostavlja da svojom univerzalnom vrednošću i stanjem u kojem se nalaze mogu biti konkurentna za svetsku listu.
“Onda se pravi tzv. tentativna lista na kojoj se nalazi određeni broj kulturnih i prirodnih dobara za koja se pretpostavlja da bi mogla biti predložena. Kad se steknu uslovi onda se jedno dobro prijavljuje pošto se uradi odgovarajući nominacioni dosije, odnosno dosije na osnovu kog se ono kandiduje”, napomenuo je Tanasković.
Objašnjava da su ti dosijei postali veoma komplikovani.
“Tamo sedamdesetih godina prošlog veka, kada je pokrenuto upisivanje bilo je potrebno desetak, dvadeset stranica, maltene samo nešto kopirano iz enciklopedije, pa da dobra budu upisana. Danas su to, međutim, elaborati od više stotina stranica u kojima se posebno insistira na upravljanju dobrom, na uključivanju lokalnih zajednica, stručni deo ide na više stotina strana. To je veoma komplikovano i skupo”, objasnio je Tanasković.
Nominacija starih bukovih šuma i granice Rimskog carstva
Dodaje da ima zemalja koje imaju izvanredna kulturna dobra od velikog značaja univerzalnog, ali ili su veoma siromašne zemlje ili nemaju kadrove koji bi mogli to pripremiti, i onda se ponekad iz drugog dela sveta gde dobra nisu tako značajna upišu lakše, jer mogu lakše da prođu proceduru.
“Do sada je upisano oko 1.160 ili nešto više dobara iz 165 zemalja. Konkurencija je velika i izrada tih dosijea je kao izrada jedne ozbiljne naučne studije”, naveo je Tanasković.
Napominje da su veoma zanimljive prekogranične nominacije.
“Tu imamo nominaciju starih bukovih šuma koje su relikti još iz ledenog doba i koje upisujemo sa Švajcarskom i još nekim državama. Drugi projekat je granica Rimskog carstva, koja ide od male Azije do Velike Britanije. Tu mi u svom segmentu treba u toj višenacionalnoj nominaciji da predstavimo svoj deo granice Rimskog carstva. To su dva zanimljiva projekta”, zaključio je Tanasković.
Izvor RTS
