U selu Potkomlje kraj Leška, na krajnjem severu Kosova I Metohije, koje pripada teritorijalno Opštini Leposavić u dva kontejnera, koje im je donirao KFOR živi porodica Miladinović.
U krajnje nehumanim uslovima za život, živi majka Pera sa četiri sina. Rodila desetoro, odgajila devetoro. Jedno je umrlo po rođenju. Ćerke su se poudale. Najstariji sin se oženio, i živi u Leposaviću. Živeli su teško, ali dostojanstveno. Muž Obrad je radio u rudniku. Pre dve godine nesrećnim spletom okolnosti, zapalila im se kuća. Bila je stara, ali njihov jedini dom. Njihov krov nad glavom. Tada je KFOR pomogao ovu porodicu i donirao kontejnere. Ovog paklenog leta, pakao je snašao i ovu nesrećnu porodicu. Jula se hranitelj porodice, četrdesetosmogodišnji Obrad, Perin muž, otac devetoro dece, kupajući se u Ibru, utopio. Rezultati obdukcije pokazali su da je doživeo srčani udar.
Nakon četrdesetodnevnog pomena, samo tri dana kasnije, 29.avgusta, utopio se i sin Veroljub. Imao je 26 godina. Majka kaže da je bio bolestan, da je možda srce, možda pluća. Narod govori-presudio je sebi. Istina je negde između. Opelo nije služeno.
Tuga se nadnela nad ovom poštenom,ali siromašnom porodicom. Dolazi zima. Selo je visoko, u brdu. Putna infrastruktura loša. A do Leška 7 kilometara. Primanja nema. Deci od oca ostala penzija koja iznosi pet hiljada dinara. Ona nema pravo na naslednu penziju do 53.godine. Sada ima 48. Zakasnila da na vreme preda potrebne papire, pa ni otpremninu koja ih sleduje, nije dobila.
-Teško je do bola i tuge,ali sve mora da se izdrži. – kaže Pera. Od pre dva dana imam mašinu za veš. Sada je lakše. Kupatilo je jošuvek misaona imenica. Leti je lako, a zimi, grejemo na šporetu vodu, imam korito.
Stariji sinovi, tek punoletni po ceo dan u šumi. Sebe školovali, sada se najtežim poslom bave, da bi preživeli. Boban i Bogosav imaju 12 i 15 godina, i učenici su osnovne škole. Imaju dve ovce i dve koze. Imali su i svinju. Na dan sahrane muža ujutru je otišla da je nahrani. Uginula tokom noći.Pera kaže da ih posećuju samo iz Crvenog krsta.
Najlogičnije je da u ovakvim strahovitim uslovima za život, pomogne lokalna samopurava. Opština Leposavić ima dva budžeta. Zar nije bilo sredstava za pomoć, ili nije bilo volje, ili nije imao ko da stane iza ove porodice? Nakon strašne tragedije i smrti koje su zadesile ovu proodicu Pera je pomoć zatražila i od Opštine Leposavić. – Išla sam dva puta, ali predsednik je zauzet, kaže sekretarica , ima stranke. Baš kad je bilo sinu za 40 dana, rekla sam, aman, malo da mi pomognete, meni je vajdica. Treba mi za trpezu. Znaju oni svi moju situaciju. I oni su mi opet rekli da on ima stranke i da ne smeju da puštaju. Ja sam se okrenula i otišla- kaže Pera.
– Držim se zbog dece. Moram da izbegnem svaku situaciju da zaštitim decu. Najmlađi su gledali smrt oca,a najstariji sin brata.
Opština Leposavić prema našim saznanjima finansira prevoz , pa tako jedno vozilo svakog dana dovozi i odvozi decu iz škole.
Najveća, pusta želja je kuća. Dolazili su kaže iz Crvenog krsta, pitali gde bi oni želeli kuću. Peri se sa ognjišta ne ide, ali zbog dece bi učinila sve. Slavko je varilac, ali i četvrti stepen srednje škole, Nebojša mehaničar. Obećano je jednom da ga zaposle u rudniku, ali ništa.
Veća od svih želja, i od krova nad glavom je da decu služi zdravlje i da ostatak života provedu da se ne muče. – A danas se moja deca muče. Ne malo, mnogo se muče. Ja sve sama moram danas da rešavam, a nemam sa kim muku da podelim. Meni, da ti kažem pravo, nije ni do života, ali živim zbog druge dece. Moram da budem uz njih. Moram da budem podrška. Moram, nemam izbora.
Dvanaestogodišnji Boban, najmlađe čedo ove porodice, kaže da zimi nekad ustaju u pola pet. – Nije to rano, moramo da trčimo za školu, to je najvažnije. Ne mogu kola da izađu, pešačimo nekoliko sati.
Bogosav kaže da je jednom putovao i van Leška. Bio je na ekskurziji.
Nada živi u svima njima, poštenje i dostojanstvo iznad tuge i siromaštva. Ostala sam zadivljena hrabrošću ove žene. To je majka hrabrost. Nemamo fotografija, poštovali smo želju jednog sina. Nije želeo da slikamo, nije hteo da pišemo o tome. Nije hteo da drugi znaju. Ne želi da to dođe do njegovih drugara. I mi smo tu želju ispunili. Nismo slikali. A za ovu priču, i tekst, nadamo se da će nam oprostiti. Ova priča je samo jedan mali, uzani putić da se dođe do rešenja. Ako se ne čuje,a ko će da pomogne? Želimo da priča pronađe put i do institucija koje mogu i koje moraju da pomognu. Ja verujem da dobrih i humanih ljudi još ima. A njima je potrebno sve. Od čarape do jorgana.
Ova priča se ne završava ovde. Radio Kosovska Mitrovica obavestiće vas o datumu kada će organizovati humanitarnu akciju, i prikupljati pomoć za Miladinoviće.
In rebus adversis meliora sperare memento ( U nevolji ne zaboravi da će doći bolji dan,. Posle kiše sunce sja.)
Radio reportaža o životu Miladinovića na programu Radio Kosovske Mitrovice (104.6 fm) je u ponedeljak od 11 časova. Reprizni termin je u 17.30h.
