Nikola Malović je: Hercegnovljanin – Bokelj – Srbin, pisac, novinar, tragač za odbeglim zrnom bibera, antievropejac, prodavac „usoljenih“ knjiga, spavač u sobi 308 beogradskog hotela „Kasino“, poznavalac galebljeg smeha, mirisni Mediteranac lak, ležeran, rezak, egzotičan i osvežavajući – baš kao fejoa (koju je doneo mitrovačkim knjigoljupcima), obrazlija (jer nije došao praznih ruku), krojač šarmantno-ozbiljnih, prugastih plavo-belih priča. Nikola Malović bio je gost PKC-a „Akvarijus“ u Kosovskoj Mitrovici. Široj publici znan je po romanima „Lutajući Bokelj“, „Prugasto-plave storije“ i „Jedro nade“ koji je nagrađen mnogobrojnim nagradama ( „Pero despota Stefana Lazarevića“, „Borisav Stanković“, „Pečat vremena“ i „Branko Ćopić“) … Nedavno je na Beogradskom sajmu knjiga predstavio svoj poslednji roman “Galeb koji se smeje” ali kaže,još je rano da se o njemu govori.
Pored fejoa, iz Boke je Mitrovčanima doneo nebrojano mnogo kitnjastih pričanja, toliko složenih, aromatičnih i koloritnih, da bi najbolje bilo pustiti par dana da sve odleže u glavi i duši, pa tek onda govoriti o druženju sa njim…jer takvo je sve što dolazi sa Mediterana – sve ima neki višeslojni, sedimentni buke…. Sve traži da odleži, da se usoli…. Da se marinira… Sve traži vreme za hemiju – i sardela, i vino, i maslina i sir u ulju, i mimoza da procveta, smokva da opadne, i Nikolina priča da sazri u tebi.
Govorio je Malović i o društvenoj ulozi književnosti koja polako bledi pod naletom vizuelnih izraza, o tome da je nemoguće napisati dobar roman u malo vremena jer je (gle čuda) i za dobru priču potrebno iskustvo. Govorio je o ljubavi, smrti i Bogu, kao tripartitnoj recepturi za spravljanje dobre priče, ali i o umetnosti uopšte, koja prema njegovom viđenju mora da bude plemenita.
“Umetnost je veština gde vi morate da kazujete lepo i istinito. Čak i kada prikazuje zlu stranu, umetnost mora da bude na strani dobroga i istinitoga. I mora da se oslanja na tri postulata – ljubav, smrt i Boga. Ako jedan pofali, priča kleca, kao tronožac” govori Malović.
Govoreći o ogromnom broju pisaca koji objavljuju dela (jer, napominje, nikada nije bilo lakše objaviti knjigu nego danas), Malović skreće pažnju na nužnost “autohtonog tripa” koji podrazumeva da autentičnu knjigu mora da prati autentičnost pisca.
“Knjiga je u većem problemu danas nego ranije” dodaje pisac.
U intervjuu za Radio Kosovsku Mitrovicu, Malović priča o vitalnoj energiji srpskih mitova, koje naš narod i danas živi, i odgovorno tvrdi: Nije istina da Srbija nema more.
“I ja dolazim takođe iz jedne mitske geografije. Ove godine navršilo se 800 godina od kako je Sveti Sava glavom i bradom, na ostrvu Miholjska Prevlaka, osnovao Zetsku episkopiju, koja je preteča današnje Mitropolije crnogorsko-primorske, a o tome malo ljudi zna. Ja, kao Bokelj star 320 godina kako u polušali kažem, sa tugom gledam na to da se o mom narodu govori kao o narodu koji je ostao bez mora, što nije tačno. Naprosto, ja dokazujem da naš narod ima mora u epicentru Boke Kostorske, i taj mit treba obdržavati” kaže Malović i nastavlja pričom o manjkavostima tzv. Land locked – zemalj, kojih je u svetu (čak i to zna) svega 42 ili 43…
“ Kada bi srpski narod zaboravio kosovski mit, izgubio bi duhovnu kičmu. Nije bitno da li je mit istinit ili nije. Kada jedan narod nema mitove, pitanje je da li i postoji” dodaje pisac.
Objašnjavajući svoj stav da je on srpski pisac iz Boke Kotorske, iako ga je baš to tvrdoglavo insistiranje na ovakvoj nacionalno-geografskoj određenosti, za masmedijalne crnogorske tokove, učinilo nevidljivim, Malović kaže da voli tako da se predstavlja iz potrebe da se ogradi od “niza nepočinstava koje je Crna Gora počinila prema Srbiji”.
“Mislili smo da to može da bude incidentno – jedan nož u leđa Srbiji. Međutim, kako je Crna Gora kao kvislinška tvorevina, počela intenzivno da zabada noževe, onda ja moram naprosto da napravim jedan mali odmah od toga, ne zalažući se pritom za samostalnost Boke Kotorske, što vredi podvući. Međutim zbog časti i istine bi valjalo reći da bi ta država trebalo da se zove Crna Gora i Boka Kotorska” nastavlja Malović i podseća na istorijsku činjenicu da se država u 19. veku zvala upravo tako i da su u njoj Boka i Crna Gora bile ravnopravne, a zatim i zato što je Boka oduvek bila kulturno superiornija. Potom 1918. Boka se direktno, mimo ujedinjenja sa Crnom Gorom, ujednila direktno sa Srbijom, a na kraju i zato što je Boka Kotorska 1945. nasilno pripojena Crnoj Gori i da su to razlozi iz kojih su se Bokelji “ofendili” ili naljutili, te tu ljutnju imaju pravo da izražavaju.
Malović je beskrajnom, zanimljivom, argumentovanom pričom začinio sezonu “Zavet” u PKC-u Akvarijus. Ostaje utisak da ste veče proveli sa gospodarom začina. Za njega je ceo svet jedna velika mediteranska kužina, u kojoj on od testa realnosti, oživljavajući njegov neutralni i bljutav ukus, pažljivim i znalačkim odabirom začinskih trava i prstohvatom ovoga i prstohvatom onoga, pravi neverovatne književne delicije, dostojne trpeze najzloješnijeg čitalačkog gurmana.
Izvor: Radio Kosovska Mitrovica
