Naš poznati pisac i profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu Slobodan Vladušić boravio je u Kosovskoj Mitrovici u četvrtak 10. oktobra, gde je u PKC-u „Akvarijus“ održao književno veče.
Ovaj Subotičanin, dobitnik je mnogobrojnih prestižnih književnih nagrada. Autor je brojnih dela iz oblasti esejistike i teorijske proze, od kojih se posebno izdvajaju „Književnost i kritike“ i „Crnjanski, megalopolis“. Publici je daleko poznatiji i prisniji kao autor romana „Forward“, „Mi,izbrisani“ i „Veliki juriš“.
Vladušića je moguće predstaviti na ovaj način, poštujući sve norme korektnog novinarskog šlagvorta. Ali bila bi prava šteta ne najaviti ga kao negovatelja ličnosti koja je prema njegovom mišljenju , osnovna jedinica građe svakog živog društvenog ili bolje rečeno nacionalnog organizma. To je putnik koji je primetio da gde god da kreneš u savremenom svetu, svi putevi vode u megalopolis – manifestaciju postdemokratije, ekonomskog fašizma i neoliberalnog feudalizma. Ova tri elementa, sjedinjena su u jedinstvenu društveno-ekonomsku formaciju ka kojoj se čovečanstvo hipnotisano kreće, a koja će za ishod imati ropstvo. I to nije najstrašnije. Zapanjuje činjenica da se čovek-neličnost tom ropstvu prepušta svojevoljno, dajući time legitimitet toj tvorevini.
„Čovek mora da ima životnu priču da bi bio ličnost“ poručuje Vladušić.
Tu poruku on plasira pre svega pišući o Ličnostima. Stvarnim – kakav je Miloš Crnjanski, ili fiktivnim – kakav je Miloš Vojnović, vojnik Dobrovoljačkog odreda ojađene srpske vojske, slabašnog rekonvalescenta, koji u tremoru ustaje i kreće u odlučujući – veliki juriš. A svaka Ličnost, od Jerihona do megalopolisa jurišala je ka istovetnom cilju – ka oslobođenju od tlačitelja kakvo god da mu je ime – Austrougarska, Osmanlije, nacizam, albanski separatizam, terorizam… ili globalizam.
Vladušića možete upoznati i tako što ćete slušati kako o njemu i njegovom stvaralaštvu govore oni koji ga aktivno prate i dobro poznaju, poput njegovih studenata. Marko Tošović jedan je od njih. Ova mlada Ličnost veoma zanimljivo kategorizuje čitaoce u dva nepomirljivo posvađana tabora, deklarišući pritom i svog profesora kao pisca koji je „svarljiv“ isključivo pripadnicima jednog od njih.
„ Vladušićeva književnost zahteva jedan fenomen koji bismo mogli da nazovemo hrabrim čitaocem. A postoji i druga vrsta čitaoca koga bismo mogli da nazovemo uplašenim čitaocem. Kod njih književnost služi kao tableta za smirenje, kao sedativ, isključivo kao beg od stvarnosti. Takva književnost polako preuzima ulogu proizvoda industrije zabave. Sa druge strane je hrabar čitalac . Za njega, književnoist je prozor u svet koja mu pokazuje istinu u njemu. Nakon što se zatvore korice knjige, dejstvo književnosti ne prestaje. Ono treba da se ostvari u životu. Takav koncept i književnosti, i životu, daje potpuni smisao. Hrabra književsnost pokušava da kaže neku istinu, koju neki drugi fenomeni pokušavaju da sakriju od čitalaca i od posmatrača“ objašnjava Tošović i knjige svog profesora determiniše kao spomenike Ličnosti. A Ličnost, kako mladi doktorant kaže, može biti proslavljeni Crnjanski, baš kao i mobilisani ušati seljak na Solunskom frontu.
„Ličnost u sebe naravno uključuje kritičku svest, ali se ona više ne može samo tako nazvati. Čini mi se da je u pitanju nešto drugo, čini mi se važnije, preciznije i vrednije, a to je naša lična životna priča. To je ono što mi nemamo, to je ono što mi gubimo“ kaže Vladušić i objašnjava da je zagovornik ove ideje postao zahvaljujući Gi Deboru i njegovom „Društvu spektakla“.
A imati raspričanu životnu priču, nije komplikovano. Treba samo izbegavati instant-talasanja čula i opredeliti se za kontinuirano talasanje duha i neprestano draženje uma. Treba živeti po svom unutrašnjem impulsu. Treba da znaš da odgledaš film. Treba da umeš da budeš u Rimu, na svoj način.
„Ta životna priča je zapravo osećanje da ste stvarno živeli. To je jedna vrsta skupa iskustava ili sekvenca iskustava koje su povezane u životnu priču, ali priču koja nema svoj početak i svoj kraj, već priču koja je neka vrsta privatnog interneta“ kaže Vladušić.
I kada jednom ovladaš retorikom kojom se priča „životna priča“, onda začas ceo svet prilagodiš svome htenju.
„Kada sam jednom putovao za Rim autobusom, ja sam u putu čitao „Kod Hiperborejaca“ Miloša Crnjanskog (inače, ova knjiga je najvoljenije Slobodanovo štivo). I onda sam stigao u Rim… Koloseum i sve te poznate atrakcije koje svaki turista „mora“ da vidi. Međutim, ja se od celog Rima, verujte, sećam samo jednog mesta. To je jedan restoran „Rozati“ na Pjaci del Popolo. To je restoran pokrenut 1922. godine. U njemu 1941. Crnjanski je sedeo i razgovarao sa jednom učiteljicom italijanskog jezika gospođicom Delakroeta“ priča Vladušić i dalje elaborira za šta je Crnjanskom trebala učiteljica italijanskog kada je perfektno znao italijanski, za šta mu je trebala ćerka liberala, Musolinijevog oponenta, i zašto je tako kontradiktoran u njenom opisivanju – pominjući sa jedne strane zapah ispod njenog pazuha, i baveći se, sa druge strane, na veoma zanesen način njenim očima.Te i takve misli, te i takve preokupacije duše i uma – jesu način da stvarno, ali starno budete u „svom“ Rimu koji ne treba fotografisati da biste ga se sećali.
„To je jedna od najlepših scena u Hiperborejcima. I onda, ti tu tako sediš i pitaš se: „Pa čekaj, ko je tebi bila uopšte ta žena?“ Možete da zamislite kako je bila lepa, ćerka Italijana i Belgijanke… Zamislite vi to: sedite na Pjaci del Popolo, u tom restoranu gde su sedeli oni, držite tu knjigu i razmišljate o Hiperborejcima , o toj zagonetki gospođice Delakruete. Dakle, možete deset sati, verujte mi, da sedite tu, da pijete kapućino, da gledate ono što je gledao Crnjanski 1941, da se pitate o čemu se tu zapravo radi. A pošto nema jasnog odgovora, to pitanje postaje jedna vrsta zabave, jedna vrsta intelektualne droge, koja vam ne da da pobegnete tome. Čas pokušavate da date odgovor na to pitanje, čas pokušavate da zamislite kako je Rim izgledao u to vreme, čas zamišljate tu ženu koja je polu-otkrivena i polu-skrivena u Crnjanskovom opisu. Uživanje….Čisto uživanje…“ priča Slobodan i vi shvatate da ste se prevarili kada ste ga iščekivali kao „hladnokrvnog“ intelektualca, ozbiljno zamišljenog nad problematikom globalističkih zlih namera. Tek posle ove priče, znate da je pred vama umetnik. Jer se tako tananim, svilenim pitanjima ne bavi niko drugi.
Foto di Fabrizio Cicchitto
Foto: Check In Rome
I ta priča-zavodnica vas toliko zaokupira, da kao kroz maglu hvatate Slobodanovo dalje izlaganje o ispraznoj recenziji američkog turiste, koji isti taj „Rozati“ doživljava kao skupo mesto na kome kapućino košta deset evra. Reci mi šta je za tebe „Rozati“, i reći ću ti ko si. Ličnost ili rob megalopolisa.
„I onda sam ja razumeo šta znači biti ličnost. To je prosto jedna vrsta intenzivnijeg života, koji omogućava da živimo punije srećnije, zanimljivije, uzbudljivije nego što živi jedan konzument, jedan turista kome je najveća muka da li salata košta 10 ili 15 evra, da li mu je kelner to doneo za 10 ili 15 minuta i koji u toj svojoj silnoj banalnosti , jedva čeka da to podeli sa celim svetom, pišući negu glupu recenziju u kojoj upozorava ostale da nikako tamo ne treba iči“ dodaje Vladušić.
Svemu ovome treba dodati da svaka Ličnost, barem srpska, mora da izgradi i svoj lični odnos sa Kosovom, onim Kosovom koje nikada neće i ne može postati deo megalopolisa, valjda zato što je Kosovo sa svojim teškim zavetom, so koja izvlači vodu iz sluzavog tela megalopolisa. Gde je Kosovo životna integrala, tu megalopolis jednim pipkom odumire. Kosovo u svoj punoći svog istorijskog i verskog osmišljavanja srpskog korpusa, takvom silom već vekovima reanimira identitet našeg naroda, da je to za kreatore megalopolisa nepodnošljivo u istoj meri, u kojoj se uplašeni čitalac boji Vladušićeve književnosti.
I ovo je samo degustacioni uzorak priče. Njena suština je u Vladušićevim knjigama. I (iako nije nužno) iskustvo je pokazalo da se do ustrojenja sebe kao Ličnosti, mnogo lakše stiže kroz iskustvo hrabrog čitanja. Naravno, sposobnost razmišljanja se podrazumeva.
I da. Ličnost tačno zna kada je, pod kojim okolnostima nastala fleka od vina na knjizi…..
„Subotica nema ovakvo mesto. Moj grad ga i ne zaslužuje!“
Govoreći o atmosferi i publici koju je zatekao u „Akvarijusu“, Vladušić primećuje da su svi koje to mesto okplja, u nekoj vrsti sinergije.
„U Subotici nema ovakvog mesta. I moram priznati da mi je drago što je tako, jer negde intimno mislim da moj grad to nije ni zaslužio. Vaš grad jeste i mislim da je to dobro, što se to tu nalazi. Znate, Subotica – austrougarsko nasleđe, secesija, Srednja Evropa, kultura, civilizacija, a zapravo tamo ne možete zamisliti jedno ovakvo mesto, ne možete zamisliti mesto koje, za početak, nije neka državna institucija, nego privatni prostor, u koji dođe dvadeset, trideset mladih i sredovečnih ljudi koji su spremni da o nečemu razgovaraju, da nešto čuju, da nešto kažu i možda da o nečemu polemišu. Za mene je to kultura i to ona u koju verujem, koju volim i koju nastojim da prosledim studentima, a ne kultura koja se oslanja na tradiciju jedne, moram priznati ne tako humane i ne tako civilizovane imperije u trenutku u kom je propadala. Subotica ima neke druge kvalitete“ kaže Vladušić koji voli svoj rodni grad, ali u toj ljubavi ostaje objektivan.
Slobodan je na „tom mestu“ ostao do duboko u noć, ubačen u sinergetski lanac. Kao aktivna karika tog lanca, čini se da je kroz životne priče onih koji su ga dočekali, zaista mogao da svojoj životnoj priči doda još jedno iskustvo. Kosovski zavet je divan i čak romantičan kada se prema njemu određuješ emotivno. Živeti ga sada i konkretno, toliko je naporno i „skupo“, da mu Kosovo danas dođe kao poligon za testiranje Ličnosti.
Izvor: Radio Kosovska Mitrovica
