Vuk Pantović iz Zvečana studira jezik. Engleski jezik. I na njemu podjednako dobro kao i na svom srpskom, piše priče.
Od najranije mladosti široj javnosti je poznat kao autor ekscentričnih, gotičkih pripovetki iz kojih huču sove i smrdi sumpor. Prvu zbirku priča „Strah smirenja“ objavio je sa 16 godina, u izdanju Društva književnika KiM, kao deo edicije namenje mladim stvaraocima koju je Društvo pokrenulo tada sa PKC Akvarijus. Danas, sa svoje 24 godine, priprema se za promociju nove zbirke priča „Đavoljeva uspavanka“ koja je izašla iz štampe ovoga puta u izdanju Doma kulture Gračanica.
Kosovo nije napustio sasvim slučajno. A hteo je. Splet okolnosti mu nije dopustio da ode u Novi Sad, kako je planirao. Zato je ostao ovde gde privodi kraju studije.
Još kao dečak od 16 godina učestvovao je u Akvarijusovim “Književnim okršajima”,onda je objavio knjigu, sve vreme negujući svoj upečatljiv, čak ravnodušan ton kojim priča jezive, stravične priče.
Za mladog pisca je važno da rukopisi dođu do nekog ko će ih ispravno prihvatiti, tj. prepoznati darovitost i naučiti mladog pisca tajnama priče. Za Vuka, to je bio kaže Privatni kulturni centar „Akvarijus“.
„Mesta poput „Akvarijusa“ dopuštaju ogromnu slobodu i daju neverovatnu podršku mladim stvaraocima, ali i ne samo stvaraocima već svima koje interesuje umetnost. Ta žudnja za umetnošću koja je ovde neprestano prisutna, gura me “ kaže Vuk, ali i upozorava da je teško radiiti sa mladima, jer ako postanu zavisni od pohvala i priznanja, lako gube motivaciju čim na izvesno vreme one izostanu.
Vuk je mlad čovek i pripada generaciji tzv. digitalnih urođenika. Iako je tako, ne vidi potencijal u društvenim mrežama koje bi umetnost ili književnost trebalo da koristi i stavi u službu marketinga ili svojevrsnog masmedijskog instrumenta. Nikada nećete naići na njegove priče objavljene negde po društvenim mrežama.
„To je dobro za popularnost mada, reći ću iako će zvučati pretenciozno – umetnost nikada nije bila namenjena masama“.
Vukova preokupacija je čovek i njegova trauma. Vuk ne osuđuje. On čak ni ne relativizuje zločin. On se karakterom zločina ne bavi previše. On konstatuje da teških scena ima, da ima nanošenja bola, da jedno biće ima nešto protiv drugog živog bića. Za mnoge čitaoce on je mračan i brzopleto ga okarakterišu kao pesimističnog pisca. Ipak, nemoguće je pričati o mraku bez svetla, kaže Vuk.
„Ja nikada ne pokušavam da prenesem nešto, moje priče nemaju neku pouku . One su prosto prikaz onoga što smatram da je istina. To je za mene priča… Ona ne treba da nas nauči nečemu..Ona treba da traga… Ne da pokuša da nas uči, već mi sami sebe nečemu učimo kroz nju“.
Umetnost nema zadatak, Vukovo je mišljenje. Čini se da se ona čak ni ne obraća čoveku. Ona mora da postoji sama za sebe, kaže Vuk.
„Ako postoji bilo kakva druga motivacija, pobuda iz koje se ona stvara – onda nije umetnost. Ne znam šta je, ali umetnost nije.“
Na pitanje da li umetnost postoji da bi služila čoveku i čemu služi ako ne služi čoveku, Vuk odgovara…
„Čovek služi sam sebi upijajući umetnost. Umetnost prosto….jeste. Zato ne volim kada se stavlja prejak akcenat na umetnika. On je tu da bi stvorio umetnost nakon čega postaje nebitan…“
Kaže da ne treba čak ni zapitkivati pisca šta to i to znači, šta je mislio time i time, a posebno je komično pitanje – gde je pronašao inspiraciju…
„Prirodno je da želimo te odgovore, znatiželjni smo, ali moramo da ih nađemo sami. Ako ih dobijemo, čak i od samog stvaraoca, onda smo kontaminirani, onda to više nije naše, jer naš utisak mora da bude isključivo originalan. Čim nam neko usadi neko seme neke ideje, misli… onda to više nije naše razumevanje.“
Vukove priče ogoljavaju mračne uglove ljudkog bića. One niše koje bismo najradije porušili. Ali one su tu… Postoje, i samo mi znamo koliko vragova leži tamo i žmuri. Ne spavaju… Jer đavo nikad ne spava. Baš zato, uspavanka nije đavolja, već đavolova. Ne služi da bi njega uljuljkala, već ona pripada njemu… da radi sa njom šta mu je volja i da je pevuši kome on hoće – znači svima.
„Meni su mračne tačke mnogo interesantnije zato što se prikrivaju. Niko ne krije dobre stvari o sebi, ali svi kriju loše osobine. To je prastara psihologija – mnogo je više istine u onome što prikrivamo nego u onome što pokazujemo“.
Vukova poruka je da priča ne sme da nastaje sa predumišljajem, iza nje ne sme da stoji ništa. Sve što priča treba da uradi, dešava se nakon čitanja, a to je već posao čitalaca. Ne pisca.
Ako bi trebalo da mlađim piscima objasni kako se piše dobra priča, kaže, da postoje već ustrojena pravila koja daju opšte smernice i koja su dobra za mladog pisca.
„Isto je kao sa džezom. Nakon što internalizujemo opšta pravila, onda ih neprestano kršimo. Ali tek nakon što smo ih naučili“.
Prema Vukovoj recepturi dakle, pravila se pravilno krše, tek kada ih usvojimo, jer ako je autor ubeđen da on sve može sam i da umetnost nema pravila, postoji, kaže, ta neka prirodna arogantnost umetnika, koja može da se razvije iz pogrešnog uverenja da smo najbolji i da nama tuđa pravila ne trebaju.
Sva ta pravila moguće je naučiti na bilo kom mestu u svetu. Okolnosti u kojima pisac raste i sazreva, utiču na njega, ali kada vas zanima čovek, nije važno na kom ste mestu na zemaljskom šaru. Čovek je svuda isti. I uspavanka. Iz toga je valjda logićno zašto na pitanje da li je Kosovo njegova okolnost, Vuk odgovara:
„Nimalo.“
Promocija nove zbirke priča Vuka Pantovića biće održana krajem oktobra u Kosovskoj Mitrovici i Gračanici.
