„Zavapi Vran Gavran i eho njegovog vapijanja odudaraše se od sunca i padaše na rosnu zemlju kroz crvene zrake, ko krv crvene zrake. Vaistinu, uzdisajno i bolno! – O, kako je dug život! Kao duga omorina žednom karavanu! Tako dug, da svu kadifu sveta pretvara zamorenom srcu u dronje radnog dana.“
Vladika Nikolaj Velimirović; “Reči o Svečoveku”
„U senci gavrana“ naziv je prve samostalne izložbe mlade umetnice iz Pasjana Živkice Jancić. Predstavljajući se publici kroz crteže i slike na kojima su gavran, krv, višestruko simbolične crvene niti i izmasakriranost tela glavni motivi, Živkica Jancić armira svoj umetnički profil u nastajanju zalaženjem i boravkom u – za njenu vilinsku nežnost, naizgled premračnim ćoškovima filozofske zabrinutosti.
Nijansama sveže ali i zgrušane krvi, bledilom beživotnih telesina koje nikako nisu slučajno savršeno izvajane, mlada umetnica poteže podrugljivi narativ o ljudskoj opsesiji telom, kao simbolom ovozemaljskog postojanja, od koga na koncu ne ostane ništa, do agape za gavrane.
Obezglavljenost tela na slikama (manje na crtežima) može se čitati kao unisonost kolektivnog ljudskog usuda, te jedne jedine istine koju svi znamo, a malo nas o njoj razmišlja. Ta istina glasi – umrećeš!
Simbol gavrana je široko primenjivan u umetnosti svih izražajnih oblika jer u sebi miri biblijskim pričama mu dodeljenu dualnu prirodu hranitelja proroka ali i sopstvene utrobe zbog koje je boga zaboravio. On je i zagonetni mudrac koga nordijski Odin svrstava među svoje familijare pored vukova, a istovremeno je i glupson jer u svojoj gordosti naseda na provokaciju lisice. Zaključuje se da su ljudi slaveći ili kudeći gavranovu prirodu, govorilii o sebi.
Opterećenost prve izložbe mlade umetnice gotikom gavrana, objašnjava njeno poreklo i ambijent u kome stvara. Kosovo je mesto sa koga se „diže lavež gavrana“. Debelih, zadriglih gavrana. Istovremeno, kosovsko opterećenje postaje i rasterećenje tako očigledno smešteno u mnoštvo minijaturnih hrišćanskih simbola i samo jedan grandiozan – prikaz Svete Bosiljke Pasjanke.
Ako bi se izložba Živkice Jancić čitala kao književnost, sve bi počelo jedinim ženskim obezglavljenim aktom koji u kompoziciji sa gavranom podseća na Poovo opsesivno nemanje Lenore i lamentiranje nezainteresovanoj ptici na Paladi. Podseća na ženski prapočetak Svega i Sveta, na Antigonu, na mladu Gojkovicu, na Veštice iz Salema i na Saramagove opise auto da fe. Iz te istorijske prakse Velikog Ženskog Ubistva, sasvim logično proizilazi još veće muško stradanje. Crvena nit koja plete vrežu simbolike između muškog čoveka koji više nije u truplu i gavrana kome uopšte ne smeta nekrotični zadah lešine, proteže se kroz ceo ciklus slika i crteža. Tek ponegde je čoveku dopušteno da ima lice i to samo u službi nosioca bolne grimase. U tom ciklusu čitamo Jova, starozavetne proroke i konačno se srećemo sa Nikolajevim Anandom Vranim Gavranom, sa rečju o Svečoveku, sa kružnim putem i svim njegovim žutim lisicama, okatim ribama, zelenim borovima… Ako bi ikada neko ilustrovao Svečoveka, ova izložba bi bila savršeno pogodno rešenje.
Ova izložba počinje čovečicom i završava se Čovečicom. Prva je truležna, pored druge bi i gavran pobeleo. Između njih su ljudska telesnost i ostrašćenost, onakva zbog kakve je gavran pocrneo, a ipak slabija od one zbog koje je mlada Bosiljka sklopila oči. Ceo život čovečji se odvija u senci ove priče.
Posetioci će izložbu moći da pogledaju do 29. novembra u PKC “Akvarijus”.
Živkica Jančić potiče iz Pasjana, sela u Kosovskom Pomoravlju. Osnovne studije slikarstva završila je na Fakultetu umetnosti sa privremenim sedištem u Zvečanu, gde je diplomirala 2024. godine, a trenutno pohađa master studije na istom fakultetu.
Svoj umetnički izraz razvija kroz istraživanje odnosa čoveka i prirode, simbola i unutrašnjih stanja, kombinujući savremene i tradicionalne likovne tehnike.
Učestvovala je na više grupnih izložbi u zemlji, gde su njeni radovi prepoznati po izraženoj emotivnosti i snažnoj simboličkoj komponenti.
U recenziji koju potpisuje Aleksandar Dunđerin navodi se da je pred publikom autorka „koja je u stanju da spoji (post)moderni likovni izraz i hrišćansku misao, pesimizam na vizuelnom i optimizam na semantičkom i duhovnom nivou“. U tom prožimanju različitih tradicija i estetika, zaključuje se, ogleda se umetnička autentičnost Živkice Jančić.
