Vršnjačko nasilje jeste pojava koja postoji u čitavom svetu i predstavlja vrlo izazovan i relativno nov domen naučnog izučavanja. S obzirom na to da veliki broj dece doživljava traumatična iskustva prilikom uznemiravanja od strane vršnjaka, to znači da ona učestvuju u raznim oblicima ispoljavanja agresivnosti i da je jedino pitanje sa koje strane i u kojoj meri. Zapravo, u pitanju je skup interpersonalnih ponašanja koja se tek od relativno nedavno shvataju kao društveni problem.
Ne postoje opšte prihvaćene definicije agresivnosti i nasilja, ali može se reći da je agresivnost „ponašanje (koje može da bude fizičko, verbalno, relaciono, direktno ili indirektno) koje se izvodi sa namerom da se povredi drugi koji ne želi da bude povređen“. Zadovoljavajuća je i definicija nasilja koju daje Svetska zdravstvena organizacija: „Namerna upotreba fizičke sile ili moći, preteće ili stvarne, protiv sebe, druge osobe ili protiv grupe ili zajednice, koja ili rezultira ili ima veliku verovatnoću da će rezultirati povredom, smrću, psihičkom povredom, nerazvijenošću ili lišenošću“.
I dok još nismo načisto kako definisati nasilje, već se srećemo sa vršnjačkim nasiljem, a onda i sa digitalnim vršnjačkim nasiljem. Digitalna era je uveliko tu i dok je stariji prihvataju polako, navikavajući se na nove trendove, mladi vrlo dobro znaju kako ona funkcioniše i jako su oslonjeni na digitalne tehnologije, kaže Sanja Krtinić, pedagog u Srednjoj školi Zvečan.
Naglašava da koje god nasilje da je u pitanju, bilo da govorimo o njegovom preveniranju ili otklanjanju posledica pretrpljenog odnosno pričinjenog nasilja, najvažniji je razgovor.
„Sa decom treba razgovarati. Taj razgovor je jako bitan jer deca moraju da shvate šta su njihove emocije, šta koji razgovor, koje delo njima čini“ kaže Krtinić.
Naša sagovornica je pedagog u srednjoškolskoj ustanovi. Ističe da današnji adolescenti ne znaju da naprave razliku između, ljutnje, besa i tuge.
„To se uči. Mi govorimo o periodu kada su sve njihove emocije prenaglašene i oni ne znaju kako da se ponašaju. Dva su oblika ponašanja najčešća u tinejdž dobu – jedno je agresivno, drugo pasivno“ ističe pedagog.
Kada dva agresivna adolescenta uđu u komunikaciju koja nije dobra, to rezultira neminovnim konfliktom. Ali ako je jedna osoba pasivna i u stanju trpljenja agresije drugog, govorimo o nasilju.
„Imamo introvertnu, osetljivu decu, drugačije vaspitanu, i ona žele da budu deo tog društva, ali na pasivan način. Tako da trpe neke stvari koje realno ne bi želeli da trpe, zarad toga da budu deo društva, prihvatiće čak i neke oblike nasilja“.
I dok su nekada probleme nasilja među decom i omladinom uglavnom rešavali roditelji kako su znali i umeli, koristeći se metodama koje su nekada bile efektivne, a nekada ne, danas se kako kaže Krtinić, ovom problemu pristupa na više nivoa – prevencija, suzbijanje postojećeg nasilja i otklanjanje posledica.
„Preventivni programi su jako bitni, da se mi kao zajednica uključimo, da negujemo neke lepe društvene vrednosti. Deca danas otežano razvijaju empatiju. Empatija se javlja kada dve osobe razgovaraju o sebi, o svojim emocijama o onome što im se dešava. Sva ta komunikacija je sada digitalizovana“.
Danas mladi sve više funkcionišu kao osamljeni i često usamljeni individualci.
„I onda, kada nastupi adolescencija, nastaje problem. Dolazi do anksioznosti, depresije, dolazi do toga da nisu prihvaćeni u društvu itd. Najveći je problem komunikacija“ napominje Krtinić.
Još jedan termin je ušao u širu upotrebu, a deluje da ga niko ne shvata još uvek do kraja. Često se čuje kako je važno ponašati se asertivno.
Asertivno ponašanje je sposobnost direktnog i iskrenog izražavanja vlastitih misli, osećanja i potreba, uz istovremeno poštovanje prava i osećanja drugih. To je “zlatna sredina” između pasivnosti (neizražavanja sebe) i agresivnosti (nasilnog nametanja svoje volje). Asertivnost uključuje samopouzdanje, samosvest i sposobnost da se kaže “ne” kada je to potrebno, čime se štiti sopstveno dostojanstvo.
Krtinić takođe govori o asertivnosti i pominje poštovanje sopstvenih ali i tuđih potreba, granica a pre svega ličnosti. Umeti da kažemo jasno svoje potrebe i istovremeno jasno staviti do znanja sagovorniku šta može a šta ne može, uz apsolutno poštovanje tog prava i kada je njegova ličnost u pitanju, temelj je dobre komunikacije i zato je ta asertivnopst toliko važna.
Kada govorimo o rešavanju sporova i konflikata koji vode ka ili su već deo nasilne situacije, pore roditelja i prosvetnih radnika, posebno se kao efikasna izdvojila institucija vršnjačkog medijatora, ističe Krtinić.
„Kada se desi konflikt verbalnog tipa, može kroz medijacioni proces da se reši. Mi u našoj školi imamo nekoliko vršnjačkih medijatora, jer se ta kategorija medijacije pokazala kao najbolja. Vršnjak najbolje poznaje svog vršnjaka. Osoba koja je prošla obuku može da utiče na to da se dve strane pomire. Kako? Baš tim asertivnim ponašanjem“.
A to je, dodaje Krtinić, efiksano jer se svim stranama pruža mogućnost da kažu šta i kako osećaju a da ih druga strana sasluša, ali zaista sasluša.
Danas je, prema mišljenju naše sagovornice, prisutan model vaspitavanja dece koji podrazumeva samoodbranu u slučaju napada, što je dobro, ali način na koji se zauzimamo za sebe, a kojem podučavamo decu, mora da bude kontrolisan, artikulisan i kao takav – jedini efikasan.
„Ako nasiljem odgovorite na nasilje – postajete nasilnik. U situacijama gde su obe strane nasilne, radi se sa obema stranama. Kada je jedna strana nasilnik, a druga žrtva, to je teže jer jedna strana obično trpi nasilje, a kada kažemo „trpi“, to znači da nasilje nije nikome prijavio i ima osećaj da će to nasilje nekim čudom da se reši“ objašnjava Krtinić.
Kaže uvek se radi i sa nasilnikom i sa žrtvom. Pokreće se disciplinski postupak protiv nasilnika i gleda se kako da se žrtva zaštiti, ali i reintegriše. Prave se posebni planovi za taj proces u koji moraju da budu uključeni svi – roditelji, škola, okruženje i naravno žrtva.
Velika je uloga roditelja i pedagoga kao i kompletnih timova u školama koji su obučeni da problem prepoznaju i pravilno odreaguju. Suzbijanje vršnjačkog nasilja zahteva hitnu reakciju, podršku žrtvama i počiniocima, edukaciju i kontinuirano praćenje, te uključivanje relevantnih institucija poput škole i policije. Ključni koraci su odmah reagovati, pažljivo saslušati dete, zabeležiti sve detalje incidenta i razgovarati sa nadležnim osobama kao što su školski psiholog, pedagog ili policija.
I naravno – razgovarati, kako pedagozi insistiraju. Razviti odnos sa detetom koje će imati dovoljno poverenja i osećati se slobodno da govori o svakom problemu.
