Tehnološki razvoj postao je neizbežan deo savremene civilizacije koji nam je doneo brojne prednosti ali i nove izazove. Kada upotreba tehnoloških dostignuća preraste u zloupotrebu, nastaju i negativne posledice a jedan od najupečatljivijih primera je upravo pametni telefon.
Ovaj uređaj danas koristi oko 86% svetske populacije, što znači da više od 6,8 milijardi ljudi svakodnevno zavisi od njegovih funkcija. Pametni telefoni objedinjuju komunikaciju, internet, društvene mreže, kupovinu, zabavu i informisanje, čineći sve dostupnim u samo nekoliko klikova.
Ipak, stalna povezanost i preplavljenost sadržajima imaju i svoju cenu. Virtuelni svet sve češće zamenjuje stvarni, a granica između potrebe i zavisnosti postaje tanka. Stručnjaci upozoravaju da prekomerna upotreba mobilnog telefona prerasta u novu bolest zavisnosti modernog doba.
Tehnološki razvoj je neminovan i donosi mnoge koristi, ali i ozbiljne rizike kada se pretvori u preteranu upotrebu, navodi za Radio Mitrovica sever dr Igor Milosavljević specijalista psihijatrije u Kliničko-bolničkom centru Kosovska Mitrovica.
Prema rečima dr Milosavljevića, zavisničkim ponašanjem se smatra hronična i prekomerna upotreba koja, nakon određenog vremena dovodi do ometanja prirodnih biohemijskih procesa u mozgu.
“Zavisnost od mobilnog telefona i interneta su nesubstancijalne zavisnosti karakterisane ponavljajućim ponašanjem koje ima negativne posledice po osobu ili njeno okruženje. Smatra se da je ova vrsta zavisnosti široko prisutna u populaciji, naročito kod mladih do oko 26 godina, a neke studije ukazuju na njeno prisustvo i kod dece predškolskog doba. Rizik se dodatno povećava kod mladih koji imaju nisko samopouzdanje i osećaju anksioznost i depresiju. Kroz virtuelni svet mobilnih telefona i interneta, mobilni telefon postaje najbolji prijatelj mladih ljudi, odnosno dece” kaže dr Milosavljević.
Usled prekomerne svakodnevne upotrebe mobilnog telefona tokom dužeg vremenskog perioda dolazi do promena u radu neurotransmitera dopamina. Taj neurotransmiter naziva se hormon nagrađivanja i izlučuje se u velikoj meri, na primer, kada dobijemo lajkove ili pozitivne komentare na društvenim mrežama. To stvara kod osobe osećaj prijatnosti i potrebu za novim podražajima koji izazivaju isti prijatan osećaj.
Granica između umerene i problematične upotrebe mobilnog telefona nije strogo definisana. Ipak, prema mišljenju stručne javnosti, okvirno se smatra da svakodnevna upotreba mobilnog telefona u trajanju do dva sata spada u umereno, odnosno nenarušavajuće ponašanje, smatra dr Milosavljević.
“Otprilike, smatra se da dnevna upotreba mobilnog telefona do dva sata predstavlja umereno ponašanje koje nije zavisničko. Međutim, ne možemo tu postaviti baš strogu granicu. Naravno, treba uzeti u obzir razloge zbog kojih se koristi mobilni telefon. Imamo ljude koji obavljaju svoje poslove preko mobilnog telefona, razne edukacije koje se odvijaju preko telefona i rešavanje životnih praktičnih problema. Takođe, sam pomenuti vremenski okvir je relativan, ali se smatra da ako se mobilni telefon koristi u konkretnim svrhamа koje se tiču posla, edukacije i učenja, onda to ne predstavlja zloupotrebu mobilnog telefona” navodi dr Milosavljević.
Sve češće se susrećemo i sa pojmom “nomofobija”, koji se, kako ističe dr Milosavljević, odnosi na iracionalan, intenzivan, preplavljujući pa čak i panični strah osobe od mogućnosti da ostane bez mobilnog telefona. Zavisnost od mobilnog telefona može se prepoznati kroz čitav niz ponašajnih i emocionalnih pokazatelja koji ukazuju da je upotreba ovog uređaja postala disfunkcionalna i da remeti svakodnevno funkcionisanje osobe.
Pre svega, osoba počinje da zanemaruje svoje obaveze jer vreme provedeno uz telefon postaje prioritet. Istovremeno se uočava smanjena koncentracija i pažnja, što dovodi do pada efikasnosti u drugim aktivnostima. Upotreba telefona postaje pretirana i nekontrolisana, a osoba često gubi osećaj za vreme.
Vrlo je karakteristična i upotreba telefona kao mehanizma za bekstvo od neprijatnih emocija, anksioznosti, tuge, besa ili usamljenosti. Takva upotreba ima funkciju emocionalne regulacije, ali zapravo produbljuje problem, ističe dr Milosavljević.
“Nekim ljudima telefon često postaje beg od surove i poražavajuće realnosti. Ranije smo naveli da deci telefon postaje najbolji drug, zato što su nesigurna u sebe i ne mogu da se snađu u nekim socijalnim relacijama. Zato ulaze u taj virtuelni svet gde imaju savršenu kontrolu i lažni osećaj sigurnosti. Takođe im pruža prijatnost da borave u tom svetu. Osobe koje imaju problem zavisnosti se ne odvajaju od mobilnog telefona. Čak i kada spavaju, često se bude noću da provere da li su dobili neku informaciju, odgovor, lajk ili slično. Tada se javlja osećaj intenzivne anksioznosti, čak i panike, ako se isprazni baterija, ako nema signala ili ako telefon zaborave kod kuće” navodi dr Milosavljević.
Kao i kod svake zavisnosti, i kod zavisnosti od mobilnog telefona mogu biti prisutne brojne posledice, posebno ukoliko se zavisničko ponašanje ne prepozna blagovremeno. Na fizičkom planu, mogu se javiti problemi sa vidom, glavobolje, bolovi u vratu, ramenima i kičmi. Ishrana može postati neredovna, najčešće i nezdrava, što vodi izgladnjivanju ili prejedanju. Zavisnost od mobilnog telefona može dovesti i do različitih povreda i nesreća u saobraćaju.
Na psihološkom planu, javljaju se poremećaj sna, slaba koncentracija za bilo koju drugu aktivnost, gubitak kreativnosti i motivacije, anksioznost, depresija, bes i iritabilnost i izražen motorički nemir kada je osoba bez telefona, kaže dr Milosavljević.
“Javljaju se česte glavobolje zbog velike količine informacija i svetlosnih stimulusa koje dobijamo. Takođe se pojavljuju problemi sa kičmenim stubom, što je naročito dramatično za mlade generacije, decu i osobe u razvoju. Javlja se gojaznost, neuravnotežena ishrana, suva hrana, a samim tim, pada imunitet” naveo je on.
Sve karakteristike zavisnosti od psihoaktivnih supstanci povezuju se i sa ovom vrstom zavisnosti, ističe dr Milosavljević i dodaje da su posledice takođe vrlo slične.
“Javlja se neodoljiva potreba ili žudnja za korišćenjem mobilnog telefona ili interneta. Pojavljuje se tolerancija, odnosno osoba ima potrebu da produžava vreme provedeno u aktivnostima vezanim za internet i mobilni telefon. Osobe takođe postaju razdražljivije i konfliktnije ako ih nešto ometa u obavljanju aktivnosti vezanih za mobilni telefon. Možda nisu toliko dramatične u datom trenutku, ali psihološke posledice mogu biti izrazito značajne tokom dužeg vremenskog perioda” smatra dr Milosavljević.
Prevazilaženje zavisnosti od mobilnog telefona zahteva istovremeno razumevanje problema, promenu navika i aktivno uključivanje porodice. Kod dece i adolescenata, ključnu ulogu imaju upravo roditelji.
Prvi korak je prevencija kroz model ponašanja, navodi dr Milosaljević. Deca uče posmatranjem, pa ako roditelji i sami stalno koriste telefon, šalju poruku da je takvo ponašanje normalno i prihvatljivo. Zato je važno da roditelji budu svesni sopstvenog primera i da ograniče sopstvenu upotrebu uređaja, posebno u zajedničkom vremenu, tokom obroka, razgovora ili porodičnih aktivnosti.
Zavisnost od interneta je klinički poremećaj. Sama činjenica da se svrstava u kliničke poremećaje govori o ozbiljnosti te vrste zavisnosti i njenim snažnim negativnim posledicama po socijalno, porodično i profesionalno funkcionisanje ličnosti. Važno je naglasiti da zavisnost od interneta predstavlja nov fenomen sa ozbiljnim posledicama ukoliko se na vreme ne prepozna, smatra dr Milosavljević.
On dodaje da su vrste zavisnosti od interneta brojne i raznovrsne, a u savremenom društvu postaju sve rasprostranjenije. Najčešće govorimo o nekoliko glavnih oblika digitalne zavisnosti, od kojih je danas najizraženija zavisnost od video igrica.
Pored toga, postoji i zavisnost od surfovanja internetom, gde osoba kompulzivno traži nove informacije, skače sa jedne teme na drugu, iako većina tih sadržaja nema stvarnu vrednost za njen život. Sledeća česta forma je zavisnost od sajber seksa, odnosno preterano uključivanje u virtuelne seksualne interakcije. Takvo ponašanje je posebno karakteristično za osobe koje su socijalno povučene, nesigurne i koje imaju teškoće u ostvarivanju bliskih odnosa u realnom svetu, zaključuje dr Milosavljević.
