Poštovani, sastanak će se održati u Nacionalnoj biblioteci Kosova „Pjetar (Petar) Bogdani”, glasio je poziv jednog visokog evropskog diplomate autoru ovog teksta. Trebalo je da se ide u biblioteku koja se, do rata, zvala Narodna i univerzitetska biblioteka „Ivo Andrić”.
„Ne mogu da dođem u biblioteku, pitaće me 800.000 knjiga na mom jeziku zašto ih decenijama niko ne čita. Izvinite, ne mogu da izdržim teret tog pitanja. Bio sam u jamama gde su iskopavali mrtve, ali u svoju biblioteku ne mogu da dođem”, glasio je odgovor na pozivnicu.
Nakon potpisivanja mirovnih sporazuma 1999. godine i dolaska međunarodne zajednice, nestali su gradovi i njihove galerije, biblioteke, centri za kulturu, muzeji, pozorišta, umetnička udruženja, Fakultet umetnosti, škole; nestali su stvaraoci i publika. Do detalja je zatrta srpska savremena kultura. Profesoru romantizma i pesniku Vladeti Vukoviću oteli su violinu dok je proterivan iz Prištine i svog doma. Sve je izgledalo kao potop: uz hramove su stradale knjige, slike, spomenici, rekvizita, urbane sredine…
Spomeničko nasleđe, od socrealizma i spomenika NOB-a do spomenika savremenih vajara, razoreno je: spomenik caru Dušanu vajara Zorana Karalejića dignut je u vazduh, dok su u Prištini oborili i traktorom, uz pratnju mase, vukli spomenik Petru Petroviću Njegošu autora Pavla Pejovića, sekirama su tukli po Vuku Karadžiću. Umesto njih niču stotine spomenika borcima OVK, koji su najčešće nastali pod uticajem kineskog socrealizma, odmah uz njih su i spomenici američkim političarima iz doba bombardovanja SR Jugoslavije. To je period kada se život pretvara u umetnost opstanka, mimikrije i preživljavanja, sa svešću da je sloboda izgubljena.
Onda je u Velikoj Hoči i Orahovcu, savršeno izolovanim sredinama, s bodljikavom žicom, tenkovima i svakodnevnim smrtima, počela da se dešava kultura. Među vojnički oklop, smrt, freske i gole živote kosovskih Srba stigli su pisci, slikari, muzičari, glumci… U zaleđenom svetu koji je – baš tu, prilikom jedne od poseta – nobelovac Peter Handke definisao kao „univerzum bola”, počela je da se dešava prva posleratna sloboda kosovskih Srba. Tako se među srednjovekovnim crkvama, na trgovima, u orijentalnim kućama događaju književne večeri, izložbe, predstave, mali koncerti i radionice. Paradoksalno, za kratko vreme, hermetične geto zajednice Velika Hoča i Orahovac postale su najzdravije srpske sredine na Kosovu i Metohiji. Traži se vojnička pratnja da se u Hoču ode kao u izgubljeni grad i mesto savremenih kulturnih dešavanja. Handke piše knjigu „Kukavice od Velike Hoče”.
Na tom modelu, više instinktivno, umetnici shvataju da kultura može odgovoriti na represiju i razaranje. Iz refleksa pesnikinje Darinke Jevrić, koja u savršenoj izolaciji, u Prištini, otvara galeriju „Ikonos”, iz stvaranja Ratka Popovića i Dragomira Kostića, iz proze Petra Sarića, koji ostaje da živi na Šar-planini, iz aktivnosti pesnika Milana Mihajlovića, Novice Sovrlića i Mikija Jovanovića u Kosovskoj Mitrovici, postaje jasno da je savremena srpska književnost preživela. Suprotno opštem mišljenju, književna scena je vrednosno na nivou stvaranja Niša ili nekih drugih velikih centara.
„Ništa se nije tako brzo i zdušno primilo na tlu Kosova i Metohije kao moderno pesništvo”, kaže u svojoj knjizi „Istorija srpske poezije Kosova i Metohije 1951–2022” Aleksandar B. Laković. Ovo kapitalno izdanje Doma kulture „Gračanica” govori da poezija Žarka Milenkovića ili Aleksandre Jovičić predstavlja književnu budućnost ovog dela naše zemlje. Egzistencijalna drama izjednačila se sa jezikom u kom pesnika obuzme radost, a on kaže: „Srećom kratko traje i ne ostavlja posledice.”
Savremena likovna scena Kosova i Metohije predstavlja jednu od neotkrivenih riznica ovog prostora i verovatno je najdinamičnija kulturna oblast sa desetinama mladih akademskih slikara, grafičara i vajara. Nastala većinom na Univerzitetu u Prištini i delimično oko njega, ova osobena i jedinstvena pojava u slikarstvu se definiše terminom „prištinska škola”. U njenoj osnovi koju su slikarski započeli Zoran Jovanović Dobrotin, Zoran Furunović ili Petar Đuza, vidi se „sama kosovska zemlja, njen usud, istorijska višeslojnost, hronološka dubina, bogatstvo i različitost različitih kulturnih i etničkih sadržaja”, piše istoričar umetnosti Nebojša Jevtić u katalogu za izložbu „Prištinska škola”, koja će se početkom septembra održati u Beogradu.
Kada bi neko postavio pitanje ima li vajara na Kosovu i Metohiji, posebno mladih, mnogi bi ga smatrali neumesnim, ali ta scena je živa i toliko savremena da se, po izrazu i poetikama, ne razlikuje od stvaranja u Njujorku, Parizu ili Moskvi. Ipak, ima jedna razlika: uslovi u kojima rade Branislav Ristić, Slaviša Mihajlović, Katarina Nedeljković i drugi, strahovi koji se u njima vide, potreba da zbog svega toga budu nevidljivi, ne pripadaju stvarnosti ovoga sveta. Verovatno se, i zbog toga, njihova izložba, otvorena 25. jula u Kruševcu, zove „Bezimeni”. Njihovi ateljei, mesta i život postali su umetnost, a obnovljena Galerija umetnosti Priština u Gračanici, koju vodi Nebojša Jevtić, ili Privatni kulturni centar „Akvarijus” Miljane i Aleksandra Dunđerina osnovno mesto podrške i vidljivosti.
Vidljivost srpske drame Narodnog pozorišta Priština u posleratnom periodu svela se na kutiju od cipela u kojoj su u izbeglištvu bile spakovane radne knjižice glumaca i ansambla. Iz Gnjilana je ponekad stizala vest da tamošnje Amatersko pozorište, predvođeno Cekijem Stanojevićem, uspeva da oživi scenu. Onda je jedna turneja preokrenula sve: okupljeni ansambl Srpske drame iz Prištine krenuo je da traži svoju publiku. Izgleda da je u toj potrazi našao sebe i smisao svog postojanja. Onog trenutka kada je u Plešini kod Uroševca za jedinu srpsku staricu Smilju Bajčetić, u dvorištu kamene kuće, odigrana predstava „Ne očajavajte nikad” reditelja i direktora Nenada Todorovića i kada je svet video te slike, postalo je jasno da je pozorište na Kosovu i Metohiji preživelo. Pred bakom Smiljom se nije glumilo, pred njom se plakalo i ona je odlučila kad se predstava završava. Danas je ta scena šira i za Amatersko pozorište „Janićije Popović” u Domu kulture „Gračanica”, za Festival dokumentarnog filma GRAFEST, Školu filmske magije, Kosovo i Metohija međunarodni filmski festival „Ovde”, bioskop koji ima velegradski repertoar…
– Tokom pozorišne sezone 2024/25. Narodno pozorište u Prištini realizovalo je tri premijere, dve večernje predstave „Predstavu Hamleta u selu Mrduša Donja” Ive Brešana u režiji Jane Maričić i „To smo mi” po tekstu i režiji Olivere Đorđević, kao i predstavu za decu „Pepeljuga” po tekstu Igora Bojovića – kaže direktor Predrag Radonjić, koji dodaje da je pored igranja na matičnoj sceni gračaničkog Doma kulture ansambl gostovao u drugim delovima KiM, u centralnoj Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori i da je bilo ukupno 60 izvođenja od početka sezone.
Igra i pesma na Festivalu srednjovekovne muzike Medimus, u savršenom getu, u sredini sa četiri stalna srpska stanovnika, trenutak je potpunog oživljavanja grada i događa se među visokim zidovima i stubovima Crkve Svetog Spasa u centru starog Prizrena. Ovaj prostor pretvoren u atrijum i scenu je mesto jedinstvenog nastupa gde oživi renesansa, gde će poslednje nedelje avgusta nastupati muzičari iz Italije, Hrvatske, Brazila i Nemačke uz našu Divnu Ljubojević i Ansambl Medimus. Na freskama susedne Bogorodice Ljeviške nalaze se isti instrumenti, a ambijent liči na neku istrgnutu dubrovačku sliku. Zabeleženo je da je na trgovima Dubrovnika svirao sredinom 14. veka neki Dragan Prizrenac. Među zidine Svetog Spasa dolaze Albanci, Turci, stranci i njih niko ne poziva. Koncept plaćene multietničke kulture je propao, a međunarodna zajednica je shvatila da ono što je u kulturnim vezama Srba i Albanaca spojio novac nije dalo nikakve rezultate. Razvoj je moguć u dodirima vrednosti, a srpska kultura je za albanske elite i većinu stvaralaca nestala kao što su u Americi nestale Inke ili Maje. Sistemska podrška dolazi od Ministarstva kulture Srbije, Kancelarije za Kosovo i Metohiju, pojedinca poput Arnoa Gujona ili Srpskog centra iz Beča.
Umetnost je sačuvati jednu reč, jedno neobično ime sa desetina hiljada porušenih spomenika na Kosovu i Metohiji. Prof. dr Mitra Reljić je ceo život posvetila toj misiji i za nekoliko nedelja u izdanju Matice srpske pojaviće se drugo i prošireno izdanje njene knjige „Srpska groblja na Kosovu i Metohiji, uništena jezička i spomenička baština”.
U ovom mozaiku predstavljeni su samo segmenti stvaranja i institucija, delići poetika i opredeljenja, ali u osnovi jasno je da svemu ovome u geto uslovima i razvoju možda najviše nedostaje kritika. U šali se kaže da na Kosovu i Metohiji postoji jedan i po književni kritičar, da za likovnu kritiku ima premalo stručnjaka, a da se pozorište gotovo i ne može videti očima nekog ovdašnjeg teatarskog znalca.
Kako god da se shvati, kultura je jedina istinska sloboda Srba na Kosovu i Metohiji i jedna od retkih oblasti u kojoj postoji određena mogućnost izbora. Kultura je u getima ostrvo slobode i dok ste tu, u njoj možete dobiti sve, i možete biti sve.
I na kraju, da li se možemo vratiti tamo gde je bio centar savremenog umetničkog stvaranja? U Prištinu?
„Imam jedan komplet Miloša Crnjanskog, to do sad nisi video. Da ti donesem?”, javlja se jedan Albanac iz Prištine. On tvrdi da je pokušao da zaustavi knjigocid u našem gradu. Više od dve i po decenije ide okolo i skuplja bačene knjige na srpskom jeziku. Ima pun kamion knjiga, ali nema za hranu. Bezbroj puta kupujem istog Crnjanskog i on me svaki put ubeđuje da se radi o „neviđenom izdanju”. Kupujem od čoveka čije ime ne smem da napišem, jer ga to može koštati preskupo. Kupujem jer znam da mu treba za hleb. Kupujem hleb – naš i njegov.
Narodno stvaralaštvo
Paralelno sa svim oblastima savremenog stvaralaštva, duboko u intimi srpskog kosovskog života, postoji narodno stvaralaštvo kao neka vrsta malog zaveta prema nasleđu i odnosu prema onome što se nasledilo od roditelja i predaka. Nema ni najmanje zajednice na Kosovu i Metohiji bez nekog amaterskog kulturno-umetničkog društva ili udruživanja. Na vrhu te oblasti nalaze se Nacionalni ansambl „Venac” sa sedištem u Domu kulture „Gračanica” i KUD „Kopaonik” iz Leposavića. „Venac” je koreodramom „700”, posvećenoj obeležavanju sedam vekova od izgradnje manastira Gračanica, napravio iskorak i uspeo da pokaže integrisanu perspektivu različitih uticaja, epoha, ropstva i slobode. KUD „Kopaonik” ima izuzetnu umetničku radionicu za izradu narodnih nošnji i oživljava igre prostora u kojima više ne žive Srbi, kao na primer igre iz Ruseničkog kraja u zaleđu Prizrena.
Škola baleta
„Da li je Klina grad? Da li je Gračanica grad”, pitaju deca svoje nastavnike i pedagoga dok putuju u Gračanicu i čitaju znakove pored puta. Oni žive u metohijskim selima i ne znaju šta je grad. U Gračanicu dolaze iz Osojana, Banja, Suvog Grla i Crkoleza u Školu baleta. Ova škola je fenomen jer su se u nju ulili vekovi igre ovih ljudi, a balet dece iz Baletske škole Doma kulture „Gračanica” osvaja medalje na lokalnom i međunarodnom nivou. Ta snaga se prepoznaje u izrazu i sigurnosti i novoj izvedbi klasičnog, ona istovremeno pokušava da izađe i iz tradicionalnog i iz geta.
Živeću tu
Savremena srpska stvarajuća kultura Kosova i Metohije je, uz medijsku scenu, najživlji i najzdraviji deo društva kosovskih Srba. Institucije kulture u Kosovskom Pomoravlju, Metohiji, centralnom Kosovu, tragaju za izgubljenim gradom. Dom kulture „Gračanica” je tokom protekle godine imao 144 različita događaja, a Dom kulture „Stari Kolašin” je u istom periodu, u uslovima potpune represije na severu Kosova i Metohije, ostvario toliko značajnih programa da predstavljaju direktnu podršku opstanku i odluci pojedinca da kaže: „Živeću tu.” Andrijana Živanović, direktor ovog centra kulture i smisla, zna kako da zaobiđe prepreke i šta će raditi sledeće godine.
Izvor: Politika, autor teksta: Živojin Rakočević
