Nasilje u porodici predstavlja poseban oblik nasilja kojim se krše prava na život, slobodu, fizički, psihički i seksualni integritet, bezbednost i ljudsko dostojanstvo člana porodice. Ono se može dogoditi svima, bez obzira na obrazovanje, godine starosti, pol ili bilo koju drugu karakteristiku.
Prevencija porodičnog nasilja, koje ostavlja posledice na rast i razvoj mladih je ključna. Različiti programi edukacije obuhvataju rešenja za lakše prevazilaženje problema. Takve programe u sklopu svojih aktivnosti često organizuju organizacije civilnog društva a među njima prednjači organizacija UNICEF-a. Šefica kancelarije UNICEF-a u Kosovskoj Mitrovici Ivana Milosavljević priča o posledicama psihičkog i fizičkog nasilja i načinima prevencije. Ona tvrdi da je to jedna izuzetno teška tema, jer pojava nasilja ostavlja različite i dalekosežne posledice u razvoju i formiranju mladog čoveka.
„Upravo zato je važno govoriti o prevenciji, jer smatram da je to ključni deo ciklusa, jer nasilje ne ostavlja samo fizičke posledice već i psihološki dugoročne posledice na dalji rast i razvoj, naročito kod dece, koja treba da izrastu u buduće roditelje i samostalne individue.. Fizičke posledice dođu i prođu a psihičke ostavljaju trag koji se ne retko pretvara u trajnu ili dugoročnu traumu, smatra Milosavljević.
Porodično nasilje se odvija kroz različite vidove psihičkog, fizičkog, seksualnog i materijalno-ekonomskog zlostavljanja. Iako precizni podaci o obimu nasilja u porodici nedostaju, budući da se većina nasilnih činova odvija unutar četiri zida i najčešće ostaje prećutkivana (zbog stida, straha, osećaja krivice ili nedostatka informacija o adekvatnim službama pomoći), mnogobrojna istraživanja pokazuju da je nasilje u porodici veoma rasprostranjeno, da ima ozbiljne posledice kao i da su njegove žrtve daleko češće žene i deca nego odrasli muškarci.
Takođe istraživanja pokazuju i da se pomerila starosna granica u okviru koje mlada osoba trpi neku vrstu nasilja. Problemi sa poremećajem mentalnog zdravlja javljaju se čak i kod dece u osnovnoj školi, pokazala su i neka UNICEF-ova istraživanja.
Šefica kancelarije ove organizacije u našem gradu naglašava edukaciju roditelja i staratelja , kao jedan od veoma važnih faktora u prevenciji nasilja, ali objašnjava faze, odnosno šta je primarna šta sekundarna, a šta tercijalna prevencija.
Glavni akteri u pružanju prve pomoći su okruženje, prijatelji i roditelji, druga lestvica je savetovalište za mlade, a treća psihološka i terapeutska stručna pomoć.
Međutim pre nego što do toga dođe, da je nekome pomoć neophoda podizanje svesti u društvu, edukacija roditelja i edukacija u vezi pomoći celokupne zajednice igraju u stvari najvažniju ulogu kada je o prevenciji reč.
„Dugi niz godina živimo u specifičnim okolnostima i neke vrste nasilje nama bivaju društveno prihvatljive što ustvari ne bi trebalo da je tako. Zato je potreban permanentan rad sa decom, priča o tome šta je nasilje i koje sve vrste nasilja postoje“.
Naglašava da treba naći instrumente kako osnažiti školu, kao sistem, da može da odgovori na situaciju u kojoj se nađe učenik kada je nasilje u pitanju i kao da oni budu prvi koji će naći način i svesti posledice na minimum.
Kada to, međutim, prevazilazi mogućnosti škole i kada shvatimo da su koreni problema mnogo ozbiljniji onda se pribegava tercijalnom preventivnom nivou koji ukjučuje stručnu psihološku pa vrlo često i psihijatrijsku pomoć“, objašnjaava Ivana Milosavljević.
Da je nasilje u porodici izuzetno kompleksan problem, slaže se i Ružica Simić aktivistkinja nevladine organizacije za borbu protiv nasilja nad ženama “Žensko pravo“ koja se u ranijem periodu intenzivno zalagala za pomoć žrtvama nasilja, u kojima su najčešće to žene.
To je, kako ona kaže, jedan vrlo kompleksan problem i traži sveobuhatan pristup rešavanju. Tu je bitno vaspitanje u porodici, škola, obdanište….ali i nevladine organizacije koje su ovde na Kosovu poslednjih godina izašle iz fokusa donatora pa imamo samo mali broj sigurnih kuća koje nisu dovoljne i da bi mnogo više značio centar za pružanje pomoći koji bi omogućio pristup žrtvama svakodnevno.
„Mogu da kažem da su mediji jedan jak činilac, tekstove o nasilju moraju da potkrepljuju činjenicama i da otvoreno pišu o problemu nasilja. Treba istaći tu pozitivnu ličnost žrtve nasilja“
Nasilnici mogu da budu svi. Obično se opisuju kao brutalni ljudi, lišeni emocija. Situacija je u većini slučajeva sasvim drugačija. Nasilnici često ne izgledaju ni poremećeno ni nasilno. To su ljudi koji najčešće za svoje žrtve biraju samo slabije od sebe, gde žrtva obično nema nikakvu mogućnost otpora. Nasilnik je, često, ,, simpatična” osoba, veoma prihvaćena u društvu, duhovita i vesela. Na određeni način, ovi ljudi žive dvostruki život. Jedno lice pokazuju unutar svoje porodice, a drugo prijateljima i poznanicima.
Nasilje u porodici ostavlja brojne posledice, kako kod onih koji su mu neposredno izloženi tako i onih koji su posmatrači, na psihičko i fizičko zdravlje. Većinom smo svesni fizičkih povreda kako onih lako izlečivih tako i onih koje mogu imati dugoročne posledice. Međutim, psihičke posledice mogu biti teže i dugotrajnije od fizičkih povreda.
Da li su počinioci i žrtve nasilja svesni posledica, verovatno ne, a kada do njih dođe pomoć stručnjaka za poboljšanje psihičkog stanja žrtve je neophodno. Trauma je izlečiva ako se njoj pristupi sa prave strane, smatra trauma terapeut Tijana Miljković.
„Nasilje u porodici je jedno veliko traumatsko iskustvo, može imati više posledica, može uticati na fizičko zdravlje deteta ili osobe na njegovo emocionalno zdravlje. Može da dovede do ozbiljnih poremećaja kakvi su depresija i anksioznost. Najčešće dolazi i do problema sa socijalizacijuom , kada se osoba izoluje iz društva i ima problema u uspostavljanju kontakata sa drugima. Takva osoba koja je pretrpela nasilje može imati problema sa kongnitivnim sposobnostima (pamćenje, učenje) i tako dalje. Mnogo je uticaja kao posledica fizičkog nasilja, kaže Tijana Miljković psihoterapeutkinja koja se bavi trauma terapijom nakon pretrpljenog nasilja ili stresa bilo koje vrste.
Najčešće psihičke posledice kod žrtve su: napetost, nemir, osećaj straha (za sebe, svoj život, život dragih osoba), osećaj stida, osećaj krivice, gubitak samopouzdanja, nedostatak tolerancije i strpljenja, problem sa koncentracijom, depresija, suicidalne misli i dr. Važno je naglasiti i kako nema ispravnog ili pogrešnog načina reagovanja na nasilje. Svaka osoba reaguje na nasilje na svoj karakterističan način i kako god se osećala, ima pravo na to, to je za nju ispravno i normalno.
Nasilje u porodici je, kao i svaki drugi oblik nasilja, ozbiljan problem u društvu pred kojim niko od nas ne bi trebao da zatvara oči. Svako ima pravo da odrasta u porodici u kojoj nema pretnji, fizičkog, psihičkog i seksualnog zlostavljanja!
Izvor: Radio Mitrovica sever
