Osamnaesti mart, drugi dan pogroma, ostao je u ružnom sećaju Nikoli Stoliću iz Obilića. Zapaljena mu je kuća, uništena imovina, ubijene životinje. Marija Balog seća se paljevina i proterivanja iz kolektivnog smeštaja u Kosovu Polju. Oboje poručuju – “ne ponovilo se”.
Današnji datum, ostao je urezan u sećanje Nikole Stolića i obeležio mu detinjstvo. U vreme pogroma imao je samo 12 godina.
“Znači klinac koji je to sve traumatično doživeo. U sama ta dva dana toliko nasilja, toliko mržnje koje je izliveno prema nama od strane, sad ne mogu da kažem direktno samo komšija, nisu to samo komšije, tu su učestvovali ne iz samog mesta nego i iz okoline koji su toliko mržnje ispoljili i takvo nasilje. Nažalost, tog 18. marta spaljena nam je kuća i proterani smo iz svog doma, to se izdešavalo u svega par sati, priča Nikola.
Objašnjava da ih je kasnije Kfor, norveški kontigent, i prevezao u bazu u Prištini. Tamo je šestočlana porodica Stolić boravila sedam dana. “Za tih sedam dana smo bili smešteni u remontnom centru na dušecima, u neljudskim uslovima”.
Stolićima je Vlada Kosova obnovila kuću ali se porodica u nju nije uselila. Godinama su živeli u kontejnerskom naselju u Gračanici, da bi 2013. godine dobili stan u naselju Padalište.
“Sva imovina ili opljačkana ili spaljena i to se sve odigralo tog 18. marta, kasnije je kosovska vlada želela na neki način da to sve zamaskira, oni su obnovili kuće, međutim, obnova je bila tako dobra da se tu videlo da ne može da se vrati da se živi. Te kuće su obnovljene – eto čisto da izgleda sa spoljne strane da to vredi, međutim, kada se malo to bolje zagleda, tu nije mogao da prođe bilo kakav tehnički prijem i ne znam kako su oni uspeli da završe taj projekat obnove srpskih kuća”.
U Obilić odlazi povremeno, a na praznik svake godine. “Idem, ima hramovna kad je 21. septembra obavezno se okupljaju svi nekadašnji stanovnici Obilića, što oni koji žive po okolnim mestima, što iz rasejana, a i mimo toga kada mi vreme dozvoli obavezno odem”.
U Obiliću danas ima još Srba, desetak, kako Nikola kaže. Oni su smešteni u nekadašnjem Školskom centru. Posle martovskog pogroma njima je Kfor puržao bezbednost 24 sata, podseća Nikola.
Njegova podrocia nije imala takve mogućnosti.
“Mi koji smo živeli u drugim naseljima, u kućama, nas nije prihvatio da obezbeđuje nego im je bio izgovor – „sve je to prošlo, sad je bezbedno, možete slobodno da se vratite“. Međutim, to može da kaže samo neko ko to nije preživeo, ko nije bio u situaciji da u trenutku može da izgubi život, da izgubi svoje najmilije i onda on nije svestan toga i onda tako nešto može da izjavi i da kaže. Međutim, neko ko je sve to preživeo, svo to nasilje ne bi mogao da se složi sa njima. Tako da nije bilo ni najmanjih elementarnih uslova za povratak u naše domove”, kaže Nikola za Radio Kim.
Na pitanje kako sada vidi odnose Srba i Albanaca, Nikola kaže da postoje tenzije ali ne kao te 2004. godine.
“Ne bih ulazio u politička pitanja, ali jeste za nijansu bolje ali kada god političarima zatreba neka tenzija oni je izazovu, tako da jeste lakše u odnosu na 2004. jer znate, moj svaki odlazak u školu bio je pod pratnjom Kfora i to sa oklopnim vozilima. U početku, u same prve dve godine dolazili su nam na kućnu adresu da nas uzimaju i onda bi nas strpali u gazike, tako da za razliku od tad jeste puno bolje ali i dalje to nije tako… Govorim u ime srpske manjinske zajednice, a verujem da je i drugim zajednicama jako teško što iz ekonomskih, što iz bezbednosnih razloga, tako da sve zavisi kolika je politička volja da bude stabilnost, što se građana tiče verujem da i sa albanske i sa srpske strane dosadilo je ljudima više”.
Nikola je odlučio da ostane na Kosovu. Živi u Gračanici i zaposlen je kao nastavnik matematike u školi.
Marija Balog proterana iz Prištine i Kosova Polja, utočište pronašla u Ugljaru
Marija Balog je sa svojom porodicom, tri meseca nakon okončanja rata proterana iz Prištine. Sa svojim suprugom Lajošom Balogom, glumcem Narodnog pozorišta iz Prištine bila je smeštena u OŠ Sveti Sava u Kosovu Polju u kolektivnom smeštaju. Sve do marta 2004. godine kada su i odatle proterani, a škola paljena i uništavana. Marija je posle smrti supruga ostala da živi u Ugljaru, u naselju “Bergen” izgrađenom podrškom iz Norveške.
Marija ne zaboravlja šta se dogodilo tokom dva dana nasilja u Kosovu Polju. “To je bilo ne znam, kao Vijetnam… Šta drugo da kažem… To je gorelo sve, to je bio haos, to su napadali, palili, maltretirali ljude, ljudi bežali…Ne znam koliko je ljudi nešto i nastradalo tada. Al je bilo jezivo, ne ponovilo se nikad i nikome”, kaže Marija.
Odlučila je da ostane ovde još dok joj je suprug bio živ. Priseća se da joj je rekao da ne želi sa Kosova. “Imali smo mogućnosti ali ne. Rekao je “kad svi Srbi krenu ja ću biti poslednji za njima” i tako smo i ostali, i takav je i njegov sin, neće s Kosova, tu je rođen, tu živi, voli jednostavno… I ja takođe”, poručuje Marija za Radio Kim.
U naselju “Bergen” živi više porodica koje su ostale bez svojih domova u martovskom pogromu ili posle okončanja rata. Zgrade u kojima žive su pre nekoliko godina obnovljene sredstvima Ministarstva za zajednice i povratak i Danskog saveta.
