Naselje Zvečan, na severu Kosova, poznato je po industrijskom kompleksu “Trepča”, ali i kao rasadnik kulture i talenata.
Iako malo, Zvečan je oduvek bilo jedno od onih mesta, koje je nosilo dušu radnog čoveka, u čijem su se ritmu prožimale tradicija i umetnost.
Zainteresovanost za kulturu u Zvečanu razvijala se pod uticajem Trepče, koja je imala ključnu ulogu u razvoju naselja. Tako je i osnivanje KUD-a Zvečan, 1967. godine, pod nazivom KUD Trepča označilo početak jednog novog kulturnog talasa. Na samom početku bio je to odraz ne samo rudarskog života, već i nemerljivog bogatstva običaja, pesama, igara i priča.
I dok su u industrijskim halama Zvečana kucali strojevi, u malim domovima ljudi su s pažnjom negovali tradiciju, verujući da kroz nju opstaju i njihovi koreni. Da nije bilo tog živahnog duha, kultura Zvečana bi možda nestala u magli industrijalizacije.
KUD Zvečan jedno je od najstarijih kulturno-umetničkih društava na prostoru Kosova i Metohije. Ime mu je, kako je vreme prolazilo, menjano ali veza između Zvečana i Trepče ostala je neizbrisiva. Kada je 1995. došlo do promene administrativnih granica, a od mitrovičke opštine nastala i opština Zvečan, društvo je dobilo novo ime — po istoimenoj opštini i varošici.
„Osnovao ga dojen kulture s ovih prostora Časlav Milisavljević i tadašnji koreograf Siniša Nedeljković Frenki. Dakle, osnivanjem KUD-a Zvečan, to jest menjanjem imena u KUD Zvečan, on postaje stožer kulturnih dešavanja u samoj opštini Zvečan, a i šire“, kaže Miljan Vuksanović, umetnički rukovodilac ovog kulturno-umetničkog društva.
KUD je tada postao prava umetnička riznica, obuhvatajući ne samo folklor, već i dramske, literarne, recitatorske i likovne sekcije.
Put ka koreografiji i umetničkom rukovodstvu
Miljan Vuksanović, folklor je počeo da uči sa sedam godina, kada se na ulici slučajno sreo sa svojim koreografom Dejanom, od koga će naučiti i prve korake.
„‘Ej, gde si pošao, kažem? – Na probu folklora. – Hajde, idem i ja. I tako krenuli, jedna proba, druga proba, i to nekako brzo uđe pod kožu“, kaže Miljan.
Sa dečjom grupom, tada je radio Dejan Milisavljević, kasnije poznat kao Dejan Milisavljević Zvečanac, jedan od najpoznatijih koreografa folklorne umetnosti u Srbiji, koji sada živi i radi u Kanadi, čiji se uspeh meri i činjenicom da nacionalni ansambl „Kolo“ ima na repertoaru njegovu koreografiju: igre „Kosovskog pomoravlja“. Miljan je krenuo sa prvim probama, koje su mu brzo postale strast, pa je nastavio da igra, a kasnije i da radi kao koreograf i umetnički rukovodilac. Radio je i sa Sinišom Nedeljkovićem Frenkijem, sve do njegove smrti 2007. godine, a nakon toga je došlo do pauze u radu, jer je bilo potrebno da neko preuzme odgovornost za ansambl.
„I onda je Dejan, kasnije od 2008. godine, bio na relaciji Beograd – Zvečan, gde nam je dolazio, držao probe, postavljao koreografije. Mi smo to sa asistentima uvežbavali i tako nastavili naš rad do današnjeg dana i dalje punom parom“, priseća se Miljan.
Razvoj ansambla: Usponi, izazovi i doprinos očuvanju tradicije
Folklorna sekcija KUD-a funkcioniše sa više različitih kategorija, od dečjih grupa, preko pripremnog ansambla, do izvođačkog ansambla, koji je glavni nosilac svih nastupa i koncerata. Od nedavno, osnovana je i grupa veterana i rekreativaca.
Folklorna umetnost, po Miljanovim rečima, je vrlo složena i multimedijalna disciplina, koja zahteva mnogo više od samog izvođenja igre. U izvođačkom folkloru, umetnici moraju da kombinuju više različitih veština kako bi prikazali autentičnost i tradiciju određenog kraja.
„Folklorni igrači su umetnici kao što su i svi drugi. Dakle, mi na sceni, pored igre koja je, da kažem, naš naravno primat, mi moramo na sceni prikazati i dobro pevanje, dobro držanje“, dodaje.
Sa nedavno završene Republičke smotre folklora u Požarevcu, KUD se vratio sa srebrnom medaljom i plasmanom među 20 najboljih ansambala Srbije, što je izuzetan uspeh, s obzirom na rigorozne uslove ovog takmičenja.
Naime, ansambl koji se prijavi na smotru, treba da izvede 25 minuta tačno određenog programa, koji se sastoji od dve koreografije i međutačke. Međuprogram, koji traje oko četiri minuta, uključuje orkestarske i pevačke numere, a sve treba da se izvede unutar predviđenog vremena.
„Znači, ansambl igra jednu koreografiju, kreće međutačka, sada je orkestarska numera i pevačka i kreće druga koreografija. Sve to u 25 minuta. Ne sme da se probije vreme. To su, da kažem, neki ti rigorozni kriterijumi. Treba se predstaviti sa dve koreografije i sa međutačkom. A, recimo, ta međutačka traje možda četiri minuta. To možda deluje lagano, ali je izuzetno teško. Recimo, igra se jedna oblast i vi odigrate tu koreografiju, završite, imate tri do četiri minuta da se presvučete za drugu koreografiju. Znači, konkretno, devojke moraju da promene marame, jeleke, fute, suknje. Dakle, tu se ogleda spremnost i visprenost i ansambla“, objašnjava Miljan.
Takođe, veoma se pažljivo ocenjuju kostimi. Oni moraju biti verni originalnim narodnim nošnjama ili njihovim rekonstrukcijama, koje mogu biti stari i očuvani, ili novi pokušaji rekonstrukcije. Svaki kraj ima svoju specifičnu nošnju, koja nosi sa sobom karakteristike tog regiona, priča svoju priču i predstavlja kulturno bogatstvo tog kraja.
„Moramo obući kostim koji je ispravan za taj kraj koji igramo. Dakle, ako igramo, igre Kosovskog Pomoravlja ili Šumadije, mi moramo nositi kostim koji je konkretno za taj kraj“, ističe Miljan.
Za uspešan nastup, ansambl mora biti tehnički spreman i uigran, a to uključuje i adekvatnu muzičku pratnju. Ansambli ne mogu učestvovati ako nemaju orkestar. Bez njega, nastup gubi autentičnost.
„To sve mora se ispratiti orkestrom, narodnim orkestrom i pored toga ima određenih sekvenci, da se od nas traži i gluma i tako različite umetnosti sklopljene u jednu“, dodaje.
Takođe, pevački deo je značajan za ocenjivanje. U svim kategorijama, ansambl može osvojiti nagradu na temelju sveukupne ocene, koja uključuje tehniku, kostime, muziku i pevanje.
Iako je takvo angažovanje često izazovno, ljubav prema folkloru i entuzijazam članova omogućavaju da se nastupi realizuju.
Putovanja: Most između kultura
Pored umetničkog rada, nastupi i putovanja su važan motiv za mlade članove da se bave folklorom.
„Naravno, to najviše privlači, mlade i decu – ta putovanja. Na kraju krajeva, bilo čime da se baviš, ako to ne prezentuješ drugima da vide, onda kao da se i ne baviš“, kaže Miljan.
Njihov spomenar, pun je prelepih uspomena iz zemlje i inostranstva. 2008. godine dobili su poziv da budu gosti u selu Zvezdan, pored Zaječara, na Prvom saboru Srba Timočke krajine, poreklom s Kosova i Metohije.
„Mi prihvatimo poziv, odemo, budemo njihovi gosti dva – tri dana, održimo koncert. I ispostavi se da svi ti ljudi, iz tog sela Zvezdan, vode svoje poreklo s Kosova i Metohije. Verovatno su otišli njihovi preci, kad je bila velika seoba Srba pod Arsenijem Čarnojevićem. Tu su, posle sam čuo priču, videli da je Zvezdano nebo, vedro, i tu su se skrasili, zato se zove selo Zvezdan. I eto, mi smo tamo otišli, bili smo na Prvom saboru Srba Timočke krajine, poreklom s Kosova i Metohije. Bilo nam je čast i privilegija, zadovoljstvo što su nas tada pozvali da otvorimo taj sabor i da on postane tradicija“, ističe Miljan.
Takođe, kao članovi KUD-a Zvečan, tri puta su nastupali na velikoj sceni u Sava centru što je, dodaje, san svakog folkloraša i umetnika. Sa Dečjim ansamblom nastupili su na Smotri folklora 2008. godine, gde su bili jedini predstavnici sa Kosova i Metohije, osvojivši srebrnu plaketu.
U 2009. godini na festivalu Zlatni opanak, u Valjevu, osvojili su treće mesto, a iste godine su imali i svoju prvu inostranu turneju u Poljskoj. Tada su učestvovali na festivalu organizovanom od strane CIOF-a, svetske organizacije festivala folklora.Tokom turneje u Poljskoj, koja je trajala 11 dana i obuhvatala devet nastupa, igrali su rame uz rame sa ansamblima iz Evrope, Indonezije, Rusije, Turske, Italije i Španije.
Već sledeće godine bili su gosti Srpskog kulturno-umetničkog društva „Izvor“ iz Pariza.
„Konkretno, moram to da pomenem da smo 2010. godine na poziv Srpskog kulturno-umetničkog društva ‘Izvor’ iz Pariza, bili njihovi gosti tri godine zaredom, 2010, 2011. i 2012. To je bila jedna manifestacija za srce Srbije. Skupljala se pomoć za ugrožene sa prostora Kosova i Metohije. Bila je zaista čast igrati u teatru jednom koji se nalazi maltene na 500-600 metara od Ajfelovog tornja. To je, recimo, bila baš velika čast igrati u Parizu. I zaboravi čovek na 30 sati putovanja i 3000 kilometara“, dodaje Miljan sa osmehom
Posetili su i Beč, Bugarsku, Tursku. Na tim putovanjima, ne samo da su uvežbavali koreografije, već su se upoznavali sa tradicijama drugih naroda, menjali iskustva i delili radost sa novim prijateljima.
Miljan ističe, da ga je folklor, na neki način oblikovao kao čoveka.
„Samim tim što sam obišao dosta, video druge kulture, druge narode, načine življenja, sigurno da je to uticalo na mene kao ličnost. Jer mi kada odemo u neku zemlju, mi gledamo ono što je sada, moderno. Ali treba videti taj neki tradicionalni deo. Tako da bilo jako zanimljivo videti Indoneziju. Bilo je jako zanimljivo videti i Tursku. Rusiju sa svojim dvorskim, onim kostimima. Italijani, jako zanimljivo, sa nekim ribarskim mrežama, i tako dalje, zanimljivo u svakom slučaju“, kaže Miljan.
Redovnim nastupima u Srbiji, upozna se skoro svako selo. Zapaža, da se tek kada se obiđu tako manje poznati krajevi, vidi koliko je Srbija zapravo velika i koliko je znamenitosti krasi.
Naglašava da putovanja ponekad mogu da budu naporna, kao kada krenete u sedam ujutro, nastupate tokom dana, a potom se vratite kući sledećeg jutra u pet. Ipak, sve to nije teško. Ako volite folklor, onda se putovanja pretvaraju u vredna i poučna iskustva.
Folklor kao strast i način života
Miljanov pravi svet je folklor, kojim će se, kaže, uvek baviti.
„Pa to mi je, da kažem, neki, ne bih to nazvao hobi. To je možda neka pasija, neka ljubav. Takvi smo svi folkloraši, onome kome jednom to uđe u krv, to ne izlazi“, naglašava iskreno.
Tako mu je jedno od najdražih priznanja koje je stekao bila diploma o završenoj školi folklora pri Kulturno-umetničkom društvu Zvečan, koju je dobio 2000. godine.
Ističe da se najlepše oseća na sceni. Na pitanje o tremi odgovara da uvek postoji trema, ali pozitivna, udružena sa nestrpljenjem da pokažeš šta umeš i znaš. Tvrdi da folklor mnogo pomaže u životu, jer kada odeš na probu, sat i po vremena posvetiš isključivo tome i zaboraviš na sve ostalo.
„Čovek, inače, u životu mora da ima neki hobi. Ja to volim, da istaknem, bilo koji. Nekako, pored onog profesionalnog čime se čovek bavi, ako nema taj hobi, nekako fali. Čini mi se, nije potpun. Tako da meni je to neka stvar opuštanja, zadovoljstva“, napominje.
Pored igranja, Miljan voli i da stvara. Na festivalu u Požarevcu prikazana je i njegova koreografija igara i pesama iz okoline Vladičinog Hana, koje je istraživao. Za to istraživanje, obišao je zvečanski kraj, Ibarsku dolinu, i sakupljao igre i pesme razgovarajući s ljudima. Koristio je i materijale Siniše Nedeljkovića Frenkija i literaturu sestara Janković, s početka 20. veka.
„Tako da i to mi je nekako ispunjava taj stvaralački deo, a nije lako ni to“, priznaje.
Kaže da je dosta toga učio i zapisivao godinama, a mnoge stvari mu je neko i ispričao. Naš kraj je, pojašnjava, istorijski bio naseljen ljudima iz Crne Gore i Hercegovine, što se može naslutiti i iz imena Ibarski Kolašin. Ti ljudi su sa sobom doneli svoju tradiciju i kulturu, koja se pomešala sa onom koja je već postojala na ovom području. Tvrdi da je mešavina kultura i tradicija vidljiva kroz pesme, pogotovo slavske koje podsećaju na crnogorsko pevanje.
Stil pevanja, kao i način na koji se izvode pesme, jasno prikazuju uticaj crnogorske i hercegovačke tradicije. Ovaj stil pevanja, dodaje, nije prisutan samo u okolini Zvečana, već se proteže kroz čitav Ibarski Kolašin – od Zvečana, preko Raške, pa sve do podgolijskog kraja. Takođe, način pevanja, karakterističan za dinarski tip igara, podrazumeva teško igranje na punom stopalu, a pesme su najčešće vezane za obrede, slave, mobe i slične događaje. Navodi da, najčešće, tu nema ustaljenog teksta, već samo takmičenje u glasu i snazi izvođenja.
Iako se mnogi danas odlučuju za sport kao pravu rekreaciju, po Miljanovom mišljenju, i folklor predstavlja jednu vrstu sporta, samo sa mnogo više zabave. U folkloru, naglašava, nema podela na muške i ženske timove, svi učestvuju zajedno, od najmlađih do onih zrelih godina, i to je ono što folklor čini posebnim – što je to zaista pravi skup svih generacija. Dok neki sportovi donose samo rivalstvo, ističe da folklor donosi prijateljstva, kao i radost, smeh, igru i uživanje. Takođe naglašava važnost folklora za razvoj dece, jer, kako kaže, prema rečima lekara, logopeda i pedijatara, folklor pomaže u razvoju koordinacije, koncentracije i ritmičkog osećaja.
KUD Zvečan ključni centar kulturnih dešavanja
Svi kulturni događaji u Zvečanu, bilo da se radi o folkloru ili likovnoj umetnosti, povezani su sa ovim kulturno-umetničkim društvom. KUD Zvečan je organizator i Međunarodne likovne kolonije „Sokolica“, koja okuplja likovne umetnike iz svih zemalja bivše Jugoslavije. Ovi umetnici dolaze svake godine, u vreme Velike Gospojine, kako bi učestvovali u koloniji. Pored likovne umetnosti, tokom ove manifestacije održavaju se i pesnički susreti, na kojima se dodeljuju nagrade pesnicima za njihove istaknute radove iz prethodne godine.
„Evo, skoro su bile neke guslarske večeri i mi smo opet bili tu da pomognemo i scenski, da uredimo scenu, da damo prostor, tako da se trudimo koliko možemo. Ja kažem, nekako, sve može da funkcioniše, ali ako nema kulturnih događaja, po mom mišljenju, život je baš siromašan“, kaže Miljan.
Ističe da je najlepši deo rada u KUD-u snaga zajedništva. Svako okupljanje, svaki probni dan, njega podseća na to koliko je važno negovati kulturu i tradiciju, ne samo kroz igru, pesmu i reč, već i kroz međusobnu povezanost.
Zato KUD Zvečan predstavlja živi spomenik tradicije, most između prošlosti i budućnosti, na kojem se prožimaju generacije. U svetu ubrzanih promena, gde su često na prvom mestu materijalne vrednosti, ovaj ansambl pokazuje da kultura nije luksuz, već neophodnost, temelj na kojem počiva identitet svakog naroda. Svojim trajanjem on ostaje čuvar sećanja, ali i svetionik nade da će, kroz umetnost i zajedništvo, naša prošlost ostati autentična i nezaboravna, a naša budućnost sigurna i postojana.
