Strah i anksioznost su sastavni deo života. Jesu neprijatne emocije, ali kroz niz metaboličkih procesa u telu, omogućavaju nam bržu procenu situacije opasnosti u kojoj se nalazimo i čine nas spremnim da se branimo ili izbegnemo opasnost.
I dok su strah i panika normalne ljudske reakcije na pojedine situacije koje tim osećanjima daju dozu racionalnosti, postoje strahovi koji nemaju utemeljenje u realnosti, ali je realno osećanje uplašenosti sa svim njegovim neprijatnim simbolima.
Anksioznost je najčešći psihički poremećaj od kog pati 30% stanovništva u bar nekom životnom periodu.
Da li je reč o anksioznosti ili očekivanom pojačanom strahu?
Psiholog Dalija Medić kaže da je zato ponajpre važno utvrditi da li se zaista radi o anksioznosti ili je ipak reč o očekivanoj, uslovno rečeno “normalnoj” reakciji na neku životnu situaciju, kakve su razgovor za posao, iščekivanje nekih rezultata, ispit ili nešto slično.
Anksioznost se najčešće definiše kao nedefinisani strah ili strepnja. Za razliku od straha koji se uglavnom odnosi na očiglednu pretnju, anksioznost se odnosi na anticipaciju pretnje koja nam je do kraja nejasna, odnosno “osećaj da će se nešto loše desiti”. Zato se ona često naziva i slobodno lebdeći strah. Kada je anksioznost iracionalna ili patološka, odnosno kada se javi anksiozni poremećaj, tada ne postoji racionalan izvor straha ali je anksiozna reakcija intenzivnija i učestalija u odnosnu na ono što je uobičajeno” kaže Medić.
Ako se osoba ne obrati odmah za pomoć, poremećaj se razvija i može dovesti do nekih dodatnih problema.
“Anksiozni poremećaj dovodi do toga da osoba počinje da izbegava određena mesta, situacije ili ljude, da oseća ekstreman nivo neprijatnosti ili uznemirenosti. Zbog toga, ovaj poremećaj remeti osobu da normalno funkcioniše i može značajno ugroziti kvalitet života osobe koja se tako oseća” dodaje Medić i naglašava da su istraživanja pokazala da se ovaj poremećaj daleko češće javlja kod žena.
Anksioznost može da se javi kao izolovani poremećaj, ali, kako kaže psiholog, ona nažalost često ide rame uz rame sa nekim drugim poremećajem, a u čak 60% slučajeva, prati je depresija.
“Anksioznost i depresija pripadaju različitim dijagnostičkim kategorijama. Anksioznost može biti panični poremećaj sa ili bez agorafobije, generalizovani anksiozni poremećaj, može biti opsesivno-kompulsivni sindrom i tako dalje…. Sa druge strane imamo različite oblike depresije koja može biti blaga, umerena ili teška. Dešava se da osoba pati od oba poremećaja, i u tim situacijama je jako važno da dijagnostiku obavi stručno lice”.
Kao primer ukrštenih poremećaja koji proizilaze jedan iz drugog, Medić navodi anksioznost sa agorafobijom (strahom od otvorenog prostora) kada osoba koja pati, počne svesno da izbegava svaki prostor za koji proceni da joj u njemu preti opasnost. Logično je da se ta osoba izoluje u sigurnu zonu u kojoj pored sigurnosti, nailazi i na usamljenost, a samim tim i na učmalost i osećaj potištnosti koji vodi ka depresiji. I anksiozni i depresivni se, prema njenim rečima često žale na osećaj praznine, neadekvatnosti, besmisla…
Medić posebno podvlači da je osoba sve vreme svesna promena koje joj se dešavaju, te da je sposobna da se i sama obrati stručnom licu za pomoć.
Međutim, ne svaki put. Tada je važno znati da su svi simptomi vidljivi bliskom okruženju pacijenta, te bi oni koji su u bliskim odnosima sa njim, trebalo da blago, sa ljubavlju i istinskom brigom, sugerišu odlazak psihologu ili psihijatru.
“Pogotovo mladi se stide da pričaju o tome čak i u svom bliskom okruženju, drugarima ili vršnjacima jer se osećaju slabo, nedovoljno kompetentnim, osećaju da nisu dovoljno jaki da prevaziđu svoj problem, tako da je vrlo važno posmatrati ljude do kojih nam je stalo i primetiti prve simptome”.
Napominje da anksioznost prate nesanica, problemi sa probavom, kao i bruksizam (škripanje zubima).
Šta utiče na to da postanemo anksiozni?
Anksioznost se javlja kao posledica kombinovanog uticaja genetskih faktora i faktora sredine.
“To znači da postoje osobe koje se prosto rađaju sa osetljivijim nervnim sistemom. To su reaktivne osobe koje jako često plaču, lako se uznemire, i može dođi do razvoja anksioznih poremećaja kod njih. Ipak, bolje je govoriti o okidačima tj. faktorima rizika koji će do nje dovesti. Na prvom mestu to je trauma, naročito one u detinjstvu poput smrti bliske osobe, saobraćajne nesreće itd, te osobe su u većem su riziku da razviju anksiozni poremećaj u nekom trenutku života”.
Među ostalim spoljnim faktorima, Medić pominje stres izazvan bolešću, ličnost osobe, druge mentalne poremećaje, postojanje anksioznosti u porodici, ali i bolesti zavisnosti.
Koji su mehanizmi pomoći i samopomoći u trenutku napada?
Panični napadi su nepredvidivi i prilično zastrašujući kako za osobu koja ih proživljava, tako i za njeno okruženje. Prati ga više telesnih simptoma poput jakog lupanja srca, osećaja gušenja, preznojavanja, suženja svesti i vidnog polja. Simptom koji najčešće dodatno preplaši pacijente jeste oštar bol u grudima koji oni često pomešaju sa srčanim i moždanim udarom.To kalemi još jedan strah – strah od smrti. Sve je to prilično nelagodno ali ipak, postoje neke radnje koje i pacijent i neko iz okruženja, mogu da primene kako bi napad protekao sa što manje neprijatnosti.
“Ti panični napadi obično traju desetak minuta, međutim subjektivni osećaj je da to traje daleko duže. Osoba sebi može pomoći na prvom mestu dubokim disanjem ukoliko kontrolišemo disanje, manja je verovatnoća da će doći do hiperventilacije. Zatim, jako je bitno da osoba ima svest o tome da se radi o paničnom napadu, dakle da radi na svojoj svesnosti da se radi o panci a ne o srčanom napadu, samim tim možemo podsetiti sebe da je ovo stanje neprijatno, ali da će proći ne ostavivši posledice. Pomaže i zatvaranje očiju i pronalaženje objekta fokusa o kom ćemo razmišljati” objašnjava Medić.
Pomažu i miris lavande ili zamišljanje našeg “srećnog mesta” na kome smo se osećali sigurno i lepo. Takođe, ponavljanje afirmativnih poruka u sebi ume da bude od koristi – “ovo će proći”, “neprijatno je ali prolazi” neke su od njih.
Ako ste ipak vi neko ko svedoči tuđem paničnom napadu, možete pomoći osobi ponavljanjem sličnih poruka – “proći će”, “na sigurnom si”, “bezbedan si”, a ako ona zahteva da se udaljimo, to bi trebalo učiniti uz obećanje “tu sam ako ti zatrebam”.
Tehnike tzv. “uzemljenja” su takođe jako korsne.
“Možemo joj pomoći telesnim dodirom, držanjem za ruke, dajući joj predmet od tekstila da ga drži ili je forsirati da se kreće” dodaje Medić.
Terapija?
Kada je stručnjak utvrdio da se radi o anksioznosti, pristupa se terapiji koja može biti medikamentozna i psihoterapijska, a najčešće je kombinovana.
Medić naglašava da se lekova ne treba plašiti, jer oni najpre omoguće telu i duši pacijenta da se odmore od izuzetno iscrpljujućih napada, nakon čega tako odmoreni, oni mogu da pristupe psihoterapiji.
“Kod nekih osoba, to je zaista individualno. Kod nekih ljudi, uz psihoterapiju se napravi pomak čak iako medikamentozna terapija nije uvođena. Sve zavisi od tipa anksioznosti i od čoveka do čoveka. Zaista je indivirualno. Kod nekih je neophodna kombinovana terapija i zato je, ponavljam, jako važno obratiti se specijalisti koje će napraviti objektivnu procenu i plan lečenja”,
Kada smo odlučili da krenemo sa terapijom, jako je važno da znamo da je to dug proces, koji zahteva strpljenje, saradljivost pacijenta i upornost i pomak će se desiti.
Introspekcija – popularna ali i efikasna mera nege naše ličnosti
Baš kao što brinemo o povredama i promenama na telu, važno je isceljivati i povrede našeg unutrašnjeg, netelesnog bića. Introspekcija je često pominjan metod uglavnom na društvenim mrežama. O njoj pričaju i stručni ali i mnogo onih koji nemaju kompetenciju.
“Introspekcija je koristan alat koji nam može dosta poslužiti za rad na sebi. Daje nam mogućnost promatranja ličnog ponašanja, analize i pronalaska odgovora na pitanja koja nas muče. Uz pomoć samoposmatranja, može se dosta toga naučiti iz prošlih iskustava kako se ona ne bi ponavljala u budućnosti. Omogućava nam da sumiramo svoje misli i osećanja i da na taj način pomognemo izgradnju svoje ličnosti”.
Upozorava i na manu koju introspekcija nosi, a to je analiza naših misli, želja, postupaka, osećanja uz zanemarivanje onog nesvesnog dela čovekove ličnosti.
Za dobro samoposmatranje koje će za rezultat imati pravilne i korisne zaključke, moramo biti usredsređeni i smireni.
“Moja je preporuka da to treba raditi kada smo sami i onda vraćati događaje iz tog dana ili nedeljei pratiti naša osećanja, naše zadovoljstvo ili nezadovoljstvo – koliko je način na koji smo se mi ponašali u određenom trenutku i koliko su naše reakcije bile u skladu sa našim karakterom, a koliko nisu, koliko je bilo odsustva kontrole i pokušati vežbanjem, da u narednim sličnim situacijma reagujemo primerenije našem karakteru, temperamentu i onom što mislimo da je ispravno”, poručuje psiholog.
Pitanje sa povodom: Da li valja donositi novogodišnje odluke?
Uoči novogodišnjih praznika, skloni smo da donosimo neke odluke koje se najčešće tiču promena ponašanja ili navika. Te odluke su delimično vremenski određene – početkom, ali ne i krajem. “Od prvog januara ću/neću više…..” Na šta treba obratiti pažnju?
“Nova godina je vreme kada svi imamo želju da se oslobodimo nečeg što je suvišno, to je vreme restartovanja i resetovanja. Tada analiziramo prethodnih godinu dana, šta smo dobro uradili, a šta bismo menjali. Kada je u pitanju lista želja, velika je greška kada na njoj imamo tako mnogo stvari da se pogubimo i onda dođe do rasplinjavanja. Preporuka je manji broj odluka, više realističnih želja… Bolje dve tri koje možemo da ostvarimo. Ali svakako je sve to dobro i pozitivno, jer iza toga stoji želja za promenom i želja za radom na sebi” poručuje Medić na kraju.
