Vršnjačko nasilje u školama i van njih je problem sa kojim se udruženo moraju boriti država, obrazovne institucije i roditelji. Rešavanje ovog problema je jedan od najvećih izazova za obrazovne institucije 21. veka. Zbog toga je potrebno razvijati preventivne metode i tražiti uzroke kako bi se sprečio svaki vid vršnjačkog nasilja, kaže Tatjana Avramović pedagog, psiholog i edukant na KBT psihoterapiji. Na kraju traženje rešenja za nastale probleme je mnogo važnije od kažnjavanja ili osuđivanja pa i pitanja “Ko je kriv?“
Avramović je objasnila pojam vršnjačkog nasilja, kakva mogu biti deca koja su izvršioci vršnjačkog nasilja i kako pomoći detetu da se zaštiti od vršnjačkog nasilja.
„Mentalno zdravlje i vršnjačko nasilje ne mogu da se definišu kroz jednu rečenicu, jer ono obuhvata više segmenata, ličnost osobe je vrlo kompleksna, ali svakako bismo mogli da se potrudimo da damu neku definiciju, te dodaje:
Svaki oblik ponašanja koji ima za cilj da namerno nanese štetu i bol drugoj osobi, bilo da je to psihički ili fizički oblik nanošenja bola i patnje
Ona kaže da postoji razlika između agresije i nasilništva.
„Agresija se prepoznaje i definiše kao jednobrazna reakcija na nečije ponašanje, može da bude nenamerna i može da bude odbrana, ali je jednokratna i ne dešava se u više navrata. Ona ne nanosi štetu i ne možemo je svrstati u vršnjačko nasilje jer nema kontinuitet vraćanja, a snage u tom agresivnom ponašanju su otprilike, jednake (npr. to budu vršnjaci koji se zbog nekakve uvrede ili situacije koja je sporadično nastala, malo impujsivnije obračunaju)
Nasilničko ponašanje karakteriše nešto sasvim drugo. Bit u svemu tome je namera, kojom hoćete da nanesete štetu drugom licu ili bol (psihičku ili fizičku), koju treba da trpi. Tu je prisutna permanentnost, uvek se vraća i ima isti sadržaj, jer je cilj da se nanese šteta. Tu je odnos snaga dručgačiji u odnosu na agresivno ponašanje, jer je ovde uvek žrtva onaj ko je mnogo slabiji“, objasnila je Avramović razliku između agresivnog i ponašanja koje ima elemente nasilja.
Vršnjačko nasilje je nasilje koje podrazumeva nekoliko elemenata.
„Ne možemo samo da ih svrstavamo u fizičko i psihičko, već razlikujemo četiri vrste ponašanja.Fizičko je najprepoznatljivije i posledice se najčešće vide (Guranje, udaranje,štipanje…), takođe može da se oddnosi i na predmete (bacanje knjiga, lomljenje predmeta, klupa…). U deo psihičkog nasilja možemo da svrstamo emocionalno, socijalno kao i sjber ili digitalno nasilje. Vrlo je mala nit koja sva ova nasilja može da odvoji. Recimo ako vršite socijalno nasilje to može da znači da je ta osoba izopštena iz društva, da trpi klevetanje, neistine tj. Da osoba koja vrši nasilje daje do znanja drugim osobama da sa njom ne treba da se druži“, objašnjava Avramović
Deca koja dolaze na svet su najdivnija bića, to su anđeli kojima smo mi i te kako potrebni u njihovom odrastanju. Svako od njih nosu neke predispozicije koje je donelo rođenjem. Avramović kaže da je bitno , kako će okruženje, u kojem dete odrasta, moći da probudi predispozicije koje nosi u sebi, ustvari šta će mu biti „model“ jer deca uče po modelu.
„Najvažniji je rani period života od prve do četrte godine, gde deca usvajaju prve veštine i upoznaju svoje telo. Nakon toga dolazi period kada dete može da manipuliše sa roditeljima kako bi došlo do ostvarenja svojih želja. E tu je ključna uloga vaspitanja“, smatra Avramović navodeći da imamo model tradicionalne i moderne porodice.
Objašnjava razliku navodeći da u tradicionalnoj porodici uvek dolazi do kažnjavanja, jer se smatra da će ukor dovesti do boljeg ponašanja za sledeći put, što nije uvek tačno.
„Moderna porodica je prihvatila jedan drugi način vaspitanja, zdravorazumski, gde se ličnost deteta više poštuje, gde se dozvoljava da dete razvija svoju ličnost i ima svoja prava, ali je važno da mora da ima i svoje obaveze. Tako da to može da dovede do toga da dete postane zahtevno. Pa umesto da komunikacija bude zdrava , dete negoduje na različite načine“.
Roditelji na način da sve dozvole deci, „kupuju mir“, ali kasnije u pubertetu i odrastanju kada se uključuju u širu društvenu zajednicu, polaze u vrtić i školu, oni prestaju da budu tolerantni na frustraciju i tražiće da se dozvoli sve i u datom momentu. Tada dolazi do problema.
Da do promene u ponašanju i nasilja ne bi došlo, u preveniranje je potrebno uključiti više segmenata.
„Prvi segment je porodica, jer deca uče po modelu.ponašanje se uči u porodici, među roditeljima, braćom i sestrama.Tu oni vide šta može da prođe. Ukoliko se u kući svaki razgovor zabvršava naredbom, povišenim tonom ili nekim drugim vidom nasilja,deca to usvajaju i misle da je to način.
Drugi segment je škola a treće su sve ostale institucije. Ne može ni jedan segment od ova tri da se izuzme i da se kaže ovaj više a ovaj manje odgovara. Mora se delovati zajednički i ne prebacivati loptu iz jednog dvorišta u drugo.Roditelj će reći moje dete je dobro . ali je sve poprimilo u školi, ili obnuto, nastavnici, direktori, pedagoško-psihološka služba će reći da je problem došao spolja“, kaže Avramović
Ona smatra da je problem u tome što više ne postoji sinergija, ta povezanost roditelja i škole, što se ne osećaju kao dva tela koja treba da pomognu i zajednički reše problem već gledaju ko će biti nadmoćniji.
„Najgore pitanje koje se postavlja, kada do nasilja dođe je Ko je kriv?“ Nalaženjem krivca nećemo rešiti problem, već traženjem rešenja za takvo ponašanje i prevenirati ga“.
Deci ja danas, kaže Avramović, potrebna solidarnost i „empatija“ – reč koja je od upotrebe u jeziku iskorišćena, ali ne i na delu. Kada se nasilje među vršnjacima desi, obično jedna grupa učestvuje, jedna grupa nemo posmatra, a jedna slika i objavljuje na društvenim mrežama.To je slika današnjice, gde je u stvari važno objaviti i podeliti ali ne i pomoći.
Ministarstvo prosvete, država, UNICEF se zalažu za prevenciju nasilja, kaže Avramović. Ona je navela projekat „Škola bez nasilja“, koji sprovodi Unicef, zatim projekat Ministarstva prosvete „Čuvam te“. Postoji mnogo pravilnika, procedura i zakona.
Svi su oni odlično urađeni, ukoliko ima zainteresovanih da to sprovode i primenjuju, a to je po mišljenju Avramović najbitnija stvar.
